Немачки избори немају планетарни значај као председнички у САД, али њихова важност превазилази националне границе, поготово због чињенице да се изборима следеће године окончава „епоха Меркел“ с доста непознаница међу којима су и оне најважније: ко ће је наследити и у ком смеру ће заиста кренути земља после њених шеснаест канцеларских година
Вирус корона потреса и досад прилично постојану Немачку. И први пут озбиљно њену политичку сцену. На удару короне нашао се, наиме, стуб немачке (а тиме, добрим делом и европске, ЕУ) политичке стабилности. Иако практично „обезглављена“, с лидерком у оставци од почетка године, владајућа Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) никако, због све алармантније ситуације с пандемијом, да изабере ново руководство.Још формално и само комесарски, на партијском кормилу налази се малерозна Анегрет Крамп Каренбауер, иако је практично и суштински 10. фебруара „бацила копље у трње“. Показало се брзо по устоличењу да снажно фаворизована од стране Ангеле Меркел, с намером да с највише страначке „рампе“ преузме 2021. године и канцеларски трон, малерозна АКК нема лидерског „штофа“ ни за владање странком а камоли државом.
ШОК ИЗ ТИРИНГИЈЕ Коначну тачку на њене политичке амбиције и аспирације ставио је „шок из Тирингије“. Тамошње страначко руководство је, упркос изричитој забрани централе у Берлину, игноришући отворено Каренбауерову као шефицу, шуровало с „проказаном“ Алтернативом за Немачку (АфД) при избору покрајинског премијера. Настала је драма. Бивши председник Социјалдемократске партије (СПД) Зигмар Габријел је у том чину видео „крај друге велике народне партије“, Хришћанско-демократске уније, која, ето, после социјалдемократа, не успева да кроти све снажније тензије у странци и крила која се све више удаљавају.
Чин који је изазвао политички потрес, с резонанцом и изван немачких граница, обрадовао је само руководство Алтернативе. Њен лидер Александер Гауланд је ликовао. Видео је у томе шансу за приближавање ЦДУ и АфД, констатујући како је „бесмислено и нереално трајно одбијати међусобну сарадњу“.
Да би умањила политичку штету, Ангела Меркел је морала жустро да реагује. И да вади кестење из ватре. Под канцеларкиним снажним притиском мандат тек изабраног покрајинског премијера у Тирингији, члана Либералне странке (ФДП), трајао је само један дан. Довољно да „отера“ Каренбауерову.
КАД КОРОНА РЕЖИРА Избор њеног наследника – партијски конгрес планиран за април – спречио је први талас короне. Наредни, још драматичнији талас „прецртао“ је други термин за одржавање конгреса за избор новог руководства заказан за почетак децембра.
Председништво странке закључило је минуле седмице да би одржавање скупа са хиљаду делегата, у ситуацији када и Немачка бележи драматичан скок заражених, било „високоризично и неодговорно“. Крајње је неизвесно да ли ће се конгрес странке уопште одржати и у новом року (јануар наредне године) и на који начин. У оптицају су разне варијанте (дигитално, изјашњавање делегата поштом) од којих ниједна није без мањкавости.
То су технички детаљи око којих се ових дана ломе копља. Политичке варнице су међутим плануле око разлога за одлагање конгреса. Један од тројице конкурената, с тренутно, и потенцијално, најбољим изгледима (у првом одмеравању снага изгубио је од Каренбауерове) Фридрих Мерц је уверен да су у све то умешале прсте „мрачне снаге“ у странци. Некадашњи шеф посланичке групације конзервативаца био је принуђен да 2009, због отвореног неслагања с Меркеловом, напусти функцију и парламент.
ПРЕТЕНДЕНТИ НА КАНЦЕЛАРСКИ ТРОН Ускочио је у уносан бизнис (радио је за највећу светску, америчку, компанију за промет и управљање некретнинама „Блекрок“, стекао милионе) и десет година био изван политике. То му није сметало да оштро (по некима осветнички) критикује канцеларкину мигрантску политику у чему, иначе, није био усамљен. Мерц наслућује да иза одлагања конгреса стоји намера да се његовом главном ривалу Армину Лашету (кога „протежира Меркелова“) омогући „додатно време“ како би поправио унутарстраначки рејтинг. Према најновијем истраживању института „Форза“, за Фридриха Мерца као будућег шефа партије изјаснило се 45 одсто анкетираних, за Армина Лашета 24 процента, а за трећег, најмање изгледног кандидата Норберта Ретгнеа 13 одсто.
Зашто избор шефа једне немачке политичке странке изазива наглашено интересовање и изван немачких граница? У овом случају ради се о најјачој политичкој странци у овој земљи чији лидер, готово по аутоматизму, бива и најозбиљнији претендент на канцеларски трон, најважнији политички положај у земљи. Тако се између избора за шефа странке ставља знак једнакости с избором за канцелара.
У ИГРИ ТРОЈИЦА, ТРАЖИ СЕ ЧЕТВРТИ Канцеларски избори, дакако, немају планетарну резонанцу и значај као председнички избори у Сједињеним Америчким Државама. Из простог разлога што, иако моћна, Немачка није глобална сила. Немачки парламентарни избори су, међутим, важни у европским размерама. Поготову они који предстоје с јесени следеће године. Тим изборима се окончава ера (пре)дуге владавине Ангеле Меркел, а с тим се намеће неизбежно питање: куда иде најзначајнија чланица Европске уније и најјача привреда Старог континента.
Та чињеница баца посебну светлост на изгледе потенцијалног победника страначких избора да заиста постане наследник Ангеле Меркел на канцеларском трону. Звучи парадоксално, али би јавност између тројице кандидата „на црти“ најрадије видела – четвртог. Већина, наиме, „типује“ на политичара млађе гарде Јенса Шпана (40 година), министра здравља (тренутно заражен вирусом). Аутсајдер у време избора који су на кормило странке избацили Анегрет Крамп Каренбауер (заузео је треће место) појављује се наједном као потенцијални фаворит.
ЗАОКРЕТ ИЛИ КОНТИНУИТЕТ С Јенсом Шпаном, уверени су они који га подржавају, дошло би, после „ере Меркел“, не само до генерацијске смене него и политичког заокрета. И док се Шпан, бар за сада, не изјашњава о својим политичким амбицијама и оријентацијама, Армин Лашет се препоручује као „човек континуитета“. Упозорава да се не би смело ништа мењати у политичком курсу Ангеле Меркел која је Хришћанско-демократску унију (ЦДУ) успешно усмерила ка политичком центру. Норберт Ретген лансира „Пројекат 2030“ и страначку политику „модерног центра“. Фридрих Мерц признаје да су минулих шеснаест година Ангеле Меркел, све у свему, биле добре године, али упозорава: не може се више тако…
Цитирајући посланика Николаса Лебела, „Шпигл“ сажима раширено (већинско) уверење партијског чланства: кандидати, њих тројица су сваки понаособ „респектабилни“, ниједан од њих, међутим, не гарантује оно што је странци потребно – обнову. Партији је потребан кандидат о којем постоји сагласност: да има искуство у власти и да представља симбол будућности ЦДУ.
ОКРЕТАЊЕ НОВОГ ЛИСТА Као да „црта“ политички портрет „четвртог човека“ који се није кандидовао за улазак у изборну арену, већ споменутог Јенса Шпана. Иако с „ожиљком“ аутсајдера с минулих партијских избора, он јесте човек са знаком сутрашњице у странци чији се политички кредити драматично троше.
Хришћанско-демократска унија, која је у минулих седам деценија постојања Савезне Републике Немачке педесет година држала најважнији, канцеларски, положај у земљи, улази у годину згуснутих парламентарних избора, шест покрајинских плус они најважнији, за Бундестаг, без лидера, с председницом која је од фебруара у оставци. И, што је важније, без личности која би, преузимајући напокон страначко кормило, била неспорни кандидат за новог председника владе после шеснаест канцеларских година Ангеле Меркел.
ГРЕШКА У РАЧУНИЦИ Рођена под срећном политичком звездом, с разлогом наглашена за очување свог политичког наслеђа, Ангела Меркел није имала среће у избору наследника. Све карте је у једном часу бацила на Анегрет Крамп Каренбауер. Изгледало је у једном часу да је, увек прагматична и прорачуната, повукла промишљен потез. „Уступила“ је Каренбауеровој партијско кормило (без њене снажне и непорециве потпоре то би било неизводљиво) и увела је у владу како би, покровитељски, пре истека њеног канцеларског мандата, стицала важно „владарско“ искуство и учврстила позицију у сложеној партијској машинерији. Рачуница се, кад је било најважније, показала, упркос свему, погрешном.
Кад се једном већ „опекла“, Ангела Меркел наступа сада наглашено обазриво. Не изјашњава се. Не бар јавно. Јавност, ипак, „чита“ њене мисли: од три кандидата који, стицајем околности, долазе из исте покрајине, Северне Рајне – Вестфалије, на канцеларском трону би најрадије видела премијера ове, иначе најмногољудније (даје и највише партијских делегата) покрајине Армина Лашета. Чини се да би он био најпоузданији чувар њеног политичког наслеђа.
ПОЛИТИЧКА БЕРЗА Корона је, међутим, и на политичкој берзи умешала прсте. Некима од важних актера на јавној сцени су осетно скочиле „акције“, неки су постали губитници. Председник владе Северне Рајне – Вестфалије се у овој кризи без краја није најбоље снашао. Пандемија је пак лансирала у орбиту једног „јаког човека“ из Баварске: шеф Хришћанско-социјалне уније и покрајинске владе у Минхену Маркус Зедер грунуо је наједном као најозбиљнији, и најизгледнији, претендент на канцеларски трон.
Хришћанско-социјална унија, као мала „сестринска“ странка (постоји само у Баварској), учествовала је у свим савезним владама које је водила већа Хришћанско-демократска унија (ње нема у Баварској), али никад није успела да се домогне најважније фотеље у Берлину. Покушала је два пута, неуспешно. Први пут је „неприкосновеног краља Баварске“ Франца Јозефа Штрауса још у кандидатури унутар породице конзервативаца поразио (у том часу неискуснији) Хелмут Кол. Други пут је Едумнд Штојбер изгубио дуел са социјалдемократским кандидатом Герхардом Шредером.
Како ствари тренутно стоје, трећа срећа би могла да крунише политичке амбиције трећег баварског кандидата: све више је оних у Хришћанско-демократској унији који у страху да би са сопственим, а слабим, кандидатом могли да доживе пораз на изборима за Бундестаг, и изгубе власт, очи окрећу ка Зедеру. Он мудро чека и помно прати шта се збива у великој, и подељеној, странци. И промишљено шаље сигнале: није му, каже, стало само до Баварске (иако је једно време тврдио како је његово место у Минхену) него до читаве земље. И чека прилику да ускочи у воз за Берлин.