Москва корони не верује?

Руска стратегија против короне и њене разлике у односу на Запад

Суочена с пандемијом вируса корона, Русија је показала изванредну прагматичност и флексибилност у борби с овим непријатељем. Од строгог карантина до готово потпуне релаксираности, делује као да је свака одлука доношена баш кад је требало

Сваки пут када се било који аналитичар лати теме епидемије новог вида вируса короне, мора бити свестан да на себе узима озбиљну одговорност. То се односи и на стручњаке из домена природних, и на оне из сфере друштвених наука. Јасно је да политиколог, социолог или правник не треба да о природи болести или њеном лечењу износе ставове који наликују стручним. Стратегије за сузбијање епидемије вируса корона се, међутим, не израђују искључиво кроз консултације с природњацима, већ ту улогу имају и политиколози, економисти, социолози и правници. Над свима њима се у савременим демократским државама издиже и политички интерес изабраних представника народа, или простије речено – политичара.
Политиколози доносе закључке о последицама епидемије, као и мера против ње у сфери политике и друштва, они константно мере пулс политичке стабилности, гледајући да не дође до револуције, то јест имплозије политичког система. Економисти мере утицај епидемије на привредну и трговинску активност, незапосленост и кретање доходака становништва. Економисти који се баве финансијским сектором прате кључне макрофинансијске показатеље, као што су инфлација, волатилност курса домаће валуте и златне и валутне резерве, како би био избегнут колапс финансијског система и сходно томе банкротство државе. Социолози у првом реду долазе до података који су политиколозима неопходни да доносе њихове закључке. Они то чине уз помоћ опсежних истраживања јавног мњења путем анкета и сондажа. Правници прате да примењене мере не крше права грађана и да су у складу с правним системом и уставом.
Дакле, не само што истраживачи и аналитичари из друштвених наука имају пуно право да коментаришу епидемију из свог угла већ је неопходно уважити њихово мишљење и при изради националне стратегије за борбу против епидемије. Управо се из тог разлога стратегије у европским државама, укључујући и Русију, у много чему поклапају, али у неким сегментима и одступају једна од друге. Свакако да не може постојати један образац који с истом ефективношћу може бити примењен у било ком политичком, економском и друштвеном систему.

ТРИ РАЗЛИЧИТА МОДЕЛА Уколико посматрамо општу стратегију борбе против епидемије вируса корона у Европи, почевши од фебруара ове године па до данашњег дана, можемо истаћи три врсте стратегије: прва је општи карантин, друга се односи на скуп ограничавајућих мера које не садрже строги карантин, и трећа коју карактерише само базични пакет лакших мера, док је све остало на нивоу препоруке, али не и обавезе. У прву групу, групу са увођењем карантина, што подразумева ограничење кретања највећег дела друштва, убрајала се и Русија. Поред ње у тој групи су се налазиле и највеће европске државе као што су Немачка, Француска, Британија (са закашњењем), Шпанија, Италија, па и балканске земље, међу којима је била и Србија. Другу врсту борбе против епидемије су током првог таласа заразе заиста прошле све побројане државе, али се у њој нису задржале из разлога који ће бити наведени даље у тексту. Најдуже се у њој задржала Британија, док би њен пандан ван Европе засигурно биле Сједињене Америчке Државе. Данас је другу групу попунила Русија, одричући се модела борбе кроз карантин. Трећу стратегију су изабрале две, у много чему различите, европске државе – Шведска и Белорусија. Шведска је у периоду другог таласа у мањој мери пооштрила борбу против епидемије, али не довољно да би прешла у другу групу, док је Белорусија остала доследна свом моделу друштвене аутономије, при томе ни талас протеста од августа није успео да изазове ни друштвени колапс, нити слом белоруског медицинског система.
Који су то битни фактори при избору стратегије за сузбијање епидемије вируса корона с позиције владајућих кругова? Први и основни интерес сваке политичке класе у оквиру демократског и конкурентног политичког система јесте реизбор, то јест останак на власти. Циљ сваке партије и њеног лидера је да освоји власт и да се на њој што дуже задржи. Очито да висока стопа смртности или, не дај Боже, колапс здравственог система озбиљно доводе у питање стабилност сваког политичког режима. Ту нема разлике од Русије до Португалије. Једино тоталитарне једнопартијске државе могу себи да приуште луксуз повлачења потеза по сопственом нахођењу, али чак и ауторитарна Кина је позната по томе да, иако не организује истинске изборе, непрестано опипава пулс друштва кроз истраживања јавног мњења.
У првом таласу епидемије научници нису знали довољно о последицама болести, а ни медицински системи (осим, како изгледа, шведског и белоруског) нису били спремни да се носе с новим изазовом. Непотпуно знање о болести је природно довело до прављења планова за најозбиљнији сценарио, ниједна смењива власт не може себи да допусти неодговорно понашање у коме се наде полажу на најлакши сценарио, док је мањак медицинских капацитета захтевао успоравање динамике раста заражених. Карантин је деловао као једино решење и можда је то заиста и био случај. Трећи битан фактор је економски и он је у директној спрези с методом карантина, јер не морате бити економски експерт да схватите да карантин једноставно гуши сваку врсту економске активности.

РУСКИ ПРИСТУП Русија је имала ту предност да је била месец дана иза Западне Европе – први талас епидемије је на исток Европе стигао у марту, док је запад био под ударом већ у фебруару. До марта 2020. године све западне државе су панично прелазиле на карантин, што је било пропраћено и усиљеном медијском кампањом, која је умногоме ширила страх, па и хистерију у односу на епидемију јер је циљ био легитимизација досад незапамћених мера ограничења слободе у савременој Европи. Пошто је данашњи свет увелико глобализован, мрежа комуникација покрива и најудаљеније кутке света, јасно је и да су грађани Русије са стрепњом пратили суморне извештаје из Италије и Шпаније. Руско јавно мњење је до марта већ било спремно и, штавише, очекивало је и прижељкивало увођење строгих мера ограничења, укључујући и карантин. По истраживању јавног мњења руског државног истраживачког центра ВЦИОМ, у априлу је 60 одсто грађана Русије подржавало увођење строгих мера, које спадају у прву, карантинску групу противепидемиолошких метода.
Руско руководство је у првој фази епидемије имало лак избор пред собом – да уведе карантин, што подржава већина грађана преплашена западним медијским извештајима, и истовремено постепено увећа медицинске капацитете, али да озбиљно наштети сектору малог и средњег бизниса, или да зарад економских показатеља не уведе карантин, али да се суочи с незадовољством грађана и могућим колапсом медицинског система. Јасно је да се Кремљ определио за карантин. Москва је претворена у дигитални центар за праћење људи преко ноћи. Свим групама људи је био забрањен излазак из кућа у свако доба дана и ноћи, осим да оду до најближе продавнице или медицинског центра. Само људи с посебним дигиталним пропусницама у виду QR кодова су могли да иду на посао, сви остали су или преведени на удаљени рад или су једноставно остали без посла за готово тромесечни период карантина. За сваки излазак из дома сваки грађанин Москве је морао уз себе да има QR код, који се добијао преко сајта московске владе, а полиција је ревносно проверавала ове пропуснице. У граду, чак и у обичним стамбеним рејонима, патролирали су припадници Росгвардије с дугим цевима.
Након првог периода страха од болести дошао је период страха од губитка прихода, социјална стрепња. Већина грађана Русије није разумела да увођење карантина повлачи и озбиљне економске последице, које ће у првом реду ударити по џепу њих, а не велике корпорације или богаташе. Русија се није одлучила да свој резервни фонд који је од прихода трговине енергентима сакупљала годинама потроши намах, тиме што ће новчано помагати становништво. Одлучено је да ће пакет помоћи бити прецизно усмерен ка покривању минималних трошкова малог и средњег бизниса, кроз исплату минималне зараде за сваког запосленог у датој фирми и кроз краткорочно одлагање обавезе уплате пореза. Ова помоћ није била довољна да се покрију трошкови пословања малог и средњег бизниса, о чему сведоче истраживања другог руског истраживачког центра ФОМ. Други вид помоћи су представљале исплате за децу до 16 година, уз то се водило рачуна о томе да се добростојећим породицама исплати само једнократна помоћ, док су сиромашне породице помоћ добијале сваки месец. Ова помоћ није била позамашна и износила је мање од минималне плате у Русији, која се креће око 12.000 рубаља, што је по актуелном курсу око 130 евра.
Може се назрети сасвим рационална руска стратегија – фондови за црне дане неће бити потрошени, карантин ће бити држан док се довољно не подигну медицински капацитети и док не нестане општи страх од болести (што се десило у јуну), биће исплаћена минимална циљана помоћ, имајући у виду временско ограниченост примењених мера. Изграђен је читав низ алтернативних болница, или су спортски и културни објекти с великим капацитетима претворени у ковид болнице. Слично као што су у Србији сајамска хала или Београдска арена претворени у болницу, с тим што су Руси то урадили квалитетније (све изгледа као ад хок болница из футуристичког филма, а не као сабирни центар из 1960-их година). Део регуларних болница је за време првог таласа епидемије преведен у ковид болнице, али је већина њих враћена у нормално стање почетком лета, јер је у алтернативним болницама било довољно болничких постеља.

ПОТРАГА ЗА ВАКЦИНОМ Упоредо с овим мерама руски научници су радили на разради најмање три конкурентне вакцине различитог типа. Ово је главни адут руске противепидемиолошке стратегије. Ниједна од ове три вакцине неће, међутим, моћи да се употреби на свим грађанима макар до почетка 2021. године, али су реални рокови за неке од њих лето исте године.
Прва регистрована вакцина, која је тренутно у финалној, трећој фази испитивања на многобројним пацијентима је вакцина под називом „Спутњик V“, коју је развио истраживачки центар Гамалеј, затим је регистрацију у октобру 2020. прошла вакцина „ЕпиВакКорона“ коју је направио институт Вектор из Новосибирска, док се пред регистрацијом налази и вакцина института Чумакова. Ради се о три различита вида вакцине, за грађане Русије ће свака од њих бити бесплатна, а вакцинација ће бити добровољна – то је у више наврата потврдио министар здравља Русије Михаил Мурашко, као и директори центара који раде на поменутим вакцинама. По истраживању јавног мњења престижне и либерално оријентисане Високе школе економије, 24,2 посто грађана Русије се противи сваком виду вакцинације и сматра вакцине штетним, док вакцинацију подржава 58,7 посто испитаника. Само 16 процената грађана Русије спремно је да се вакцинише истог часа када вакцина буде доступна, али је то повезано и с опсежним фазама испитивања које вакцине треба да прођу, иако су две већ регистроване, док је чак 37,7 посто испитаника одговорило да никада не намерава да се вакцинише против ковида. По другом истраживању које је спровео приватни истраживачки центар либералне провенијенције Левада, у септембру 2020. године 31 одсто младих људи и 54 посто људи старијих од 65 година спремни су да приме вакцину уколико она буде бесплатна, а вакцинација добровољна. Приметан је висок ниво скепсе према вакцинацији чему је допринела и превремена регистрација вакцина, што је учињено превасходно из разлога побољшања престижа Русије (прва вакцина од ковида на свету), али и из монетарних разлога – после регистрације започет је читав низ преговора о продаји вакцина иностраним државама. Пред руским властима је тежак посао убеђивања грађана да је вакцинација корисна за њих.

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ПАНДЕМИЈЕ Узимајући у обзир све наведене капацитете које је Русија развила за време епидемије, било је логично да у Русији неће поново бити увођен карантин као што је то случај с многим земљама Западне Европе. С једне стране, Русија нема воље да за свој рачун издржава мали и средњи бизнис, као што је то рецимо урадила Немачка, обећавши да ће свим малим и средњим фирмама покрити расходе на нивоу од 70 посто очекиваних прихода док траје новембарски карантин, а њихово поновно затварање би за већину руских фирми значило банкротство. То би значило и драстичан скок незапослености и драстичан пад прихода за државу од пореза – читав руски финансијски систем би био у опасности. Истовремено, због увођења карантина на Западу падају цене нафте на светском тржишту, што је врло негативно по руску економију. С друге стране, већина грађана Русије више није панично уплашена од вируса корона и не подржава увођење карантина, бројеви су нарочито индикативни у Москви где се 58 процената људи противи поновном увођењу карантина, судећи по септембарским истраживањима ВЦИОМ-а. Медицински капацитети су такође на довољно високом нивоу да се избегне било каква врста социјалне катастрофе. Зато и не чуди непосредна изјава Владимира Путина, од 29. октобра текуће године, да Русија неће поновно уводити строги карантин или „локдаун“, како га назива западна штампа.
Данас у Русији фирме нису ограничене у раду, нити је ограничено кретање грађана. Ношење маски и рукавица је обавезно у затвореном простору, с тим што у Москви заиста већина људи и носи маске кад се вози подземном железницом, док рукавице не носи готово нико. Реално стање је нешто другачије у надземном превозу, у аутобусима и трамвајима (сви тролејбуси у Москви су недавно замењени електробусима), где има оних који не носи маске. У метроу се редовно спроводе „рације“ – полицајци улазе у вагоне и проверавају да ли грађани имају маске и рукавице, а у случају одсуства истих пишу им казне у износу од 5.000 рубаља (око 50 евра). У надземном превозу готово да нема никаквих провера, па су грађани опуштенији.
У свему је занимљив детаљ опсежне дигитализације административних ресурса у Русији, посебно у великим градовима, међу којима предњачи Москва. Недавно је Владимир Путин потписао указ о формирању централне базе података за све грађане Русије, што значи да више неће бити потребна комуникација између различитих органа државне управе или нивоа власти, већ ће све бити, условно речено, у једном компјутеру. Почела је и да се користи, испрва у ограниченом обиму, пракса интернет-гласања, што због могућих неправилности није наишло на одобравање либералне несистемске опозиције. Иако су електронске пропуснице за кретање по Москви укинуте, у другом таласу епидемије без увођења карантина свеједно се није одустало од неког облика дигиталног праћења кретања грађана. Наиме, за посету ноћних барова и клубова, који раде после 11 сати ноћу, потребно је регистровати локал који грађанин посећује. Идеја је да се у случају откривања заразе код једног посетиоца ноћног клуба аутоматски информишу и сви остали који су те ноћи били у локалу, како би се тестирали на вирус корона. На овај начин, очекује се, биће прекинути ланци заразе у местима где није могућа социјална дистанца. Московске власти већ спекулишу да се исти начин дигиталне пратње може увести и у друге локале у Москви, укључујући и тржне центре. Подизање административних капацитета и бирократске ефикасности радује, али степен могућности злоупотребе личних података грађана, као и праћење и контрола кретања обичних људи уноси оправдану стрепњу.