Светионик – Вјештачка пчела и ново небо

Биће да поглед на ново небо стоји у некој корелацији са све мање инсеката, посебно у земљама које са НАТО-ом саде тикве (…) Каквог ли глобалног цинизма: пчела је, гле!, проглашена најважнијим створењем на Планети, сада када умире! Пчела је до те мјере племенита да је заслужила да јој се додијели људски глагол у смрти. Оне умиру!

Ко је год одустао од гледања многих предосадних и заглупљујућих ТВ канала у корист кабловског 24 Kitchen-а, могао је да опази како никад нема ни мува ни оса око Џејмија Оливера, кад год он кува у природи.
Гле, оса ни мува нема ни око других куварских звијезда кад год они гледаоце узму да подучавају кулинарској вјештини, сад у овој, сад у оној географији.
Да ли је посриједи брисање инсеката из кадра у монтажи и постпродукцији, не знам, али памтим одговоре многих западњака јер ми је вишегодишње анкетирање у Књижари Со постало становити хоби:
– Да ли око вас има, кад сте код куће, оса и мува? Пчела и обада? Било чега што лети и што страши махом дјецу и жене?
Гле, најмањи заједнички одговор је: не. А како то може бити?
Један од хералдичких мемо-снимака из мог дјетињства је поглед на мајку која се и не обазире на рој оса док у вангли на столу у дворишту чисти рибице сардуне чије главе са утробама баца мачкама под столом.
Као колекционар такође бококоторских снимака хемијских трагова на небу сазнао сам да и мојим западним испитаницима хемијски трагови на небу нису непознати. Тачније, свима су им познати. И сада, иако нисам хипнотизер нити психоаналитичар, многе сам вратио у доба дјетињства, и умјесто да их питам какав им је био однос са мајком или оцем, питао сам их да ли памте небо плаво, кад је без облака, или памте небо стално прекривено бјеличастом маглом? Сви су, дакако, упамтили савршено плаво небо.
Биће да поглед на ново небо стоји у некој корелацији са све мање инсеката, посебно у земљама које са НАТО-ом саде тикве.
Кад се укуца помор пчела, поглед открива море угинулих инсеката свуда по свијету.
Колико је само оно прошле године у Војводини помрло пчела? На милионе. Или ове године у блиском нам Међимурју: пчелар је постао гробар. Покопао је 17 канти од 15 литара пуних пчела, авај, из 25 кошница.
Каквог ли глобалног цинизма: пчела је, гле!, проглашена најважнијим створењем на Планети, сада када умире! Пчела је до те мјере племенита да је заслужила да јој се додијели људски глагол у смрти. Оне умиру!
И сад би сваки читалац рекао – који је цијелог живота вјеровао, попут мене, да ананас расте на грани (а заправо расте у палмоликом жбуну) – да без пчела нема опрашивања, ни воћа ни поврћа, ни јестивог изобиља.
А онда су се на Универзитету Харвард запитали: океј, ако смо већ у развијању будућности напредовали толико да људску популацију морамо драстично да смањимо чак и по цијену геноцида над пчелама, хајде да развијемо алтернативу. Хајде да наша дјеца ипак не остану без ананаса, јабуке, крушке, брескве, трешње или папаје, авокада, фортунеле, старфрута…
Ко може да опраши свако дрво кад пчела изумре запрашена? Ко ће опрашити сваку воћку и поврћку? Да неће можда трут? Да неће колибри или вилин коњиц? Да неће можда бумбар који се заклео у цвет и у мед да ће на ливади да направи ред?
Не. Вјештачка ће пчела.
На основу биомеханике и друштвене организације пчела, тим микророботске лабораторије на Харварду развио је роботе назване Robobees, танких крила, који могу да опонашају пчеле, живе у вјештачкој кошници и комуницирају између себе у вези с тим гдје се налазе плодне ливаде, воћњаци или усјеви.
Све ме ове красне вијести подсјећају на виц у коме се научник хвали колеги како је тешком муком успио да издвоји све витамине из зрнца пиринча и да их опет врати у то исто зрно. – Али, колега – упита га други научник – зар није било једноставније оставити витамине тамо гдје су били, умјесто да их узимате и поново враћате?! – Јесте, колега – рече први научнник – али гдје би у том случају била наука?
Па тако и данас. Поморимо људе генерисаним болештинама и платимо научнике да направе летеће роботе који ће се понашати као пчеле кад праве поморимо инсектицидима и пестицидима. И да буде о једном трошку: што свака пчела не би имала камеру, па да жаоком напада сисаре без чипа, на примјер? Данас звучи лудо, али сутра већ не мора да буде…
Роман „Једро наде“ (Лагуна) на првим странама има опис чудесног мириса који се може осјетити под стаблом поморанџе у цвату. Ваља ме замислити као родитеља тог јунака који се нашао под стаблом на коме свој Богом дани посао ради килограм упослених пчела. Моја је мајка у породичном врту испочетка на малим површинама, а касније на старим чаршавима разапетим под крошњом поморанџиног дрвета – узела да сакупља отпале латице наранчиног цвијета. То се благо не може никако друкчије искористити осим као благо које у некој посуди све вријеме интензивно мирише на мед. Кад је латица било толико да се из чаршава више није знало куд би се с њима, узео сам да правим кесице од целофана и да их дијелим свима који би купили књигу у херцегновској Књижари Со. Но то није све…
Почесто сам током паковања међу мирисним сувим латицама наранчиног цвијета налазио мртве сасушене пчеле. Испод стабла које није ни знало да је огледно, налазило се гробље пчела. И све су оне умрле радећи, као што пчела ваљда мора, попут човјека-занатлије, или писца, који не зна за пензију, па ради до конца.
С друге пак стране, шта ако роботски инсекти буду програмирани да им примарни циљ не буде плођење ливада, багрења, шума, воћа и поврћа, него ГМО усјева?
Поносан сам што сам у роман „Једро наде“ убацио једну проживљену сцену. На грани пуној латица помирисао сам цвијет од наранче док је пчела још била у њему! Носом сам је дотакао. Од тада смо конектовани.
То дивно биће, и ја.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море