Šta bi Izraelu danas poručili Jevreji pali za oslobođenje Kosova i Metohije?

SRBI I JEVREJI: PODSETNIK NA ISTORIJAT JEDNE LJUBAVI (2)

Naravno da je nama – Srbima teško zato što Izrael, jevrejska država, priznaje lažnu NATO državu, jer oni koji Izrael vode znaju šta je Kosovo za Srbe. Naravno da nam je teško zbog takve odluke izraelskih vlasti ako znamo da je kralj Aleksandar Karađorđević bio aktivni zagovornik stvaranja jevrejske države, i da je Kraljevina Srbija podržala Balfurovu deklaraciju. Naravno da nam je teško, jer odluku Izraela neki doživljavaju kao nastavak nepravdi koje su Srbima naneli tipovi poput Madlen Olbrajt, Veslija Klarka, Đerđa Soroša, Bernar-Anrija Levija i sličnih srbofobnih histeričara, koji su vodili borbu protiv srpske slobode i postojanja Srba kao slobodnog naroda. Krivo nam je zbog istine koju su izraelske vlasti svesno previdele, iako je čelnik beogradskih Jevreja Aca Singer o tome pisao: „Jevrejska kultura je 1999. godine na Kosovu uništena, i to nakon što su, navodno, zavladali mir i bezbednost“ („Ekspres politika“, 23–24. avgust 2003). Ali – u to čvrsto verujemo – da čak i kad nam je krivo, ne smemo prestati da budemo istinoljubivi i objektivni. Ne smemo zaboravljati ono drugo, svetlije i slavnije, što je odnose Srba i Jevreja učinilo trajnijima od politike onih koji misle da svoje ciljeve na Bliskom istoku mogu da rešavaju preko leđa mnogonamučenog srpskog naroda. O tome je i ovaj tekst koji ćemo objaviti u tri nastavka.

Kada je u novembru 1917. doneta Balfurova deklaracija o stvaranju slobodne jevrejske države, a deklaraciju Kraljevina Srbija svesrdno podržala, tim povodom rabin Šalom Ruso je između ostalog rekao: „Naročitu radost moralo je osetiti srce po svetu rasejanih Jevreja zbog svega toga. Milioni naših sinova prenuli su se i novom nadom i novim životom. Samo mi ne. Ne, mi nismo! A nismo stoga što smo mi taj i takav život oduvek imali u Srbiji“

Evo kako dr Avram Nisim opisuje herojstvo svoje niške braće u Prvom balkanskom ratu: „Bilo je to za vreme balkanskog rata 1912/13. godine, u kome sam učestvovao kao dobrovoljac – student medicine – kao lekarski pomoćnik u Vojnoj bolnici ’Ćele-kula’ u Nišu. Prilikom moje prve posete u oslobođeno Dušanovo Skoplje, sreo sam svog bivšeg školskog druga, tada aktivnog oficira Tasu Dinića (pred Drugi svetski rat bio je narodni poslanik, koji je u Skupštini pucao na predsednika vlade dr Milana Stojadinovića). Taj moj drug Tasa Dinić iznenadio me je rečima: ’E, moj Avrame, da nije bilo našeg filozofa, sumnjam da bismo stigli u Skoplje pre braće Bugara!“ Taj njegov filozof bio je Nišlija Nisim Pelosof, sin ćevabdžije Solomona Pelosofa, zvanog Salamon el Arap. Po pričanju moga druga Tase, koji je bio njegov komandir, u odsudnoj borbi kod Kumanova počeli su naši da odstupaju, a naš Pelosof digne zastavu i povikne: ’Napred, Nišlije, za Kralja i Otadžbinu!’ na taj povik vojnici pođu napred i probiju front. Sem junaka Pelosofa, niški Jevreji dali su još nekoliko žrtava u Balkanskom ratu:1) Ašer Levi, rezervni poručnik, u mirno doba bankarski činovnik iz Beograda, umro je na vojnoj dužnosti u Štipu. Kratak nekrolog sa njegovom fotografijom izašao je u ’Ilustrovanom albumu’ Balkanskog rata, koji je izdao Šijački; 2) Zdravko Nisim, konjički podnarednik, stariji brat braće Nisim, trgovaca iz Niša, koji su streljani 1942. na Bubnju kod Niša; 3) Jakov Karić, obućar iz Niša, jedan od braće Karića, štampara iz Niša, koji su se docnije preselili u Beograd. Poslednja dvojica poginula su na Merdarima pri jurišnom napadu na Turke zapadno od Vranja.“
Do balkanskih ratova u Evropi je vladalo mišljenje da su Jevreji dobri trgovci i bankari, a da nisu ratnički narod. Ali kad su videli njihovu junačku borbu za Srbiju, mišljenja su se promenila, i nemački oficir, baron Karl fon Rihthofen održao je posebno predavanje na temu „Da li su Jevreji ratnički narod“. Smederevski Jevrejin rodom, Samuilo Alkalaj u to vreme piše pesmu „Na braniku“, odgovarajući na austrijske pretnje. U toj pesmi veli Austrougarima da će ih „dočekati narod duše gole, / nezarobljen ropstvom, u slobodi velik“.
Izraelska vlast hoće da prizna lažnu NATO državu „Kosova“. Šta bi im rekli Jevreji pali za oslobođenje Kosova i Metohije?

U PRVOM SVETSKOM RATU Predrag Palavestra piše: „U Prvom svetskom ratu Jevreji su se u srpskoj vojsci na svim frontovima borili zajedno sa Srbima, ginuli na Mačkovom kamenu i u odbrani Beograda, prešli Albaniju, umirali od tifusa i iscrpljenosti i jurišali na Kajmakčalanu. U isto vreme, mnogi Jevreji zajedno sa Srbima bili su deportovani u austrougarske zatvore i logore poput Arada i Nežidera. Za ratne podvige neki Jevreji odlikovani su Karađorđevom zvezdom i zlatnom medaljom za hrabrost. Kao načelnik u Ministarstvu finansija Kraljevine Srbije 1915. godine, Avram Lević brinuo se za prenos preko Albanije državnog zlata i srpskih dragocenosti među kojima je bio i originalni rukopis Miroslavljevog jevanđelja iz XII veka.“ Od sedam hiljada Jevreja, koliko ih je živelo u Kraljevini Srbiji pre rata, šest stotina njih je učestvovalo u borbama. Mnogi su ranjeni, a 150 Jevreja je položilo živote za srpsku domovinu.

Mladi Leon Lebl, dvadesetdvogodišnjak krhkog zdravlja, student i novinar „Pijemonta“, kao dobrovoljac gine 1914. na Kosmaju. Komandant Desetog pešadijskog puka drugog poziva Milutin Stepanović bratu Leona Lebla, Kalmanu, piše pismo u kome ga obaveštava o herojskoj smrti ovog mladića, kao i o tome da su srpski vojnici ponovo jurišali na neprijateljski rov samo da bi Leonovo mrtvo telo oteli od Austrijanaca. Završavajući pismo, pukovnik Stepanović moli Kalmana Lebla da oprosti jednu grešku: vojnici su toliko voleli svog Leona da su mu iznad glave stavili krstaču, zaboravljajući da je on Jevrejin. Ta greška je, očito, poticala iz ljubavi (a ne iz verske netolerancije, kako bi rekli savremeni lovci na „srpski antisemitizam“).
Za vreme tragičnog srpskog prelaza preko Save u Srem i poraza kod Čevrntije 1914. neuspeh naše vojske bio bi katastrofalan da Jevrejin Rafailo Anaf nije učinio podvig za pamćenje. On je, sam, uspeo da se privuče austrijskim položajima, ubije telefonistu i prisluškuje razgovore austrijskih komandanata. Čuvši da oni nameravaju da Srbima preseku odstupnicu, Anaf je pokidao neprijateljsku vezu i hitno otišao da dojavi svojoj komandi šta se sprema. Naša vojska se blagovremeno povukla, i izbegla pogibiju. Sam Anaf kasnije je pao u boju na Konatici.
U odbrani Beograda 1915. Jevreji su takođe aktivno učestvovali. Major (kasnije pukovnik) Avram Beraha komandovao je odbranom na Petlovom brdu, pokazavši veliku snalažljivost i umešnost.

SVETLI GROBOVI Dr Ignjat Feliks bio je ugledni lekar u Homolju. Od 1912. stavio se na raspolaganje srpskoj Vrhovnoj komandi, da bi kao lekar pomagao. Umro je kad je saznao da su mu sva tri sina u srpskoj vojsci pala na Solunskom frontu. Dr Samuilo Poper, koji je 26 godina u srpskoj vojsci bio poručnik – trupni lekar, učestvovao je u svim ratovima, od Srpsko-bugarskog od Prvog svetskog. Godine 1918. dobio je sepsu, negujući ranjenike, i umro. Dr Samuilo Pops bio je lekar poljske bolnice u ratu 1876–1878. Njegova bolnica bila je najbolje uređena. Nosilac je Takovskog krsta. Dr Aleksandar Pops, sin Samuila Popsa, bio je aktivan lekar u srpskom sanitetu od 1912. do 1918. Za zasluge odlikovan je Zlatnom medaljom za revnosnu službu, Medaljom Crvenog krsta, Zlatnim krstom kralja Petra I itd. Dr Rafailo Biđerdani u Prvom svetskom ratu bio je komandant III poljske bolnice Šumadijske divizije. Umro je od pegavca u Beogradu 1915. godine. Dr Leon Vajs, Jevrejin koji je rođen u Njujorku, studirao u Parizu, došao je, za vreme Prvog balkanskog rata, u Beograd, i bio lekar-dobrovoljac. Umro je lečeći bolesnike, u Čačku 1915. Dr Avram Vinaver, otac Stanislava Vinavera, rodom iz Krakova, 1901. nabavio je prvi rendgen aparat u Srbiji. Učestvovao je u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao rezervni major saniteta. Umro je od tifusa 1915. u Đevđeliji i, po svojoj želji, sahranjen u zajedničku grobnicu sa srpskim vojnicima.

U ROPSTVU I SLOBODI Pod okupacijom Jevreji su delili patnje sa Srbima. Pavle Anđelić je, kao bivši logoraš mađarskog logora Boldogasonj, opisao slučaj Danila Albaharija, špeditera iz Đevđelije koji je takođe bio u logoru. Srodnici su mu pisali da će biti pušten ako izjavi da je bugarski Jevrejin. Albahari im je odgovorio: „Neću! Ja sam se rodio u Šapcu, srpsko me sunce grejalo, srpska zemlja othranila, srpski sam vojnik, pa šta bude sa nesrećnim srpskim vojnicima ovde, neka bude i sa mnom.“
Ovo svedočenje o zajedničkoj borbi Srba i Jevreja za slobodu završavamo govorom rabina Šaloma Rusoa, koji se na dan jevrejskog Pesaha obratio svojim sunarodnicima u Solunu, dok su čekali proboj velikog fronta. U novembru 1917. doneta je Balfurova deklaracija o stvaranju slobodne jevrejske države. Tu deklaraciju Kraljevina Srbija je svesrdno podržala. Tim povodom rabin Ruso je rekao: „Prošle Pashe, sakupljeni na ovom istom mestu, verovali smo i nadali se da ćemo dan našeg praznika proslaviti ne ovde, u Solunu, i pustinji van Otadžbine, nego da ćemo ga proslaviti na obalama penušavog Dunava i tihe Save… Proslavljati ga ne u uskim međama izgorelog Soluna nego u proširenim međama velike Srbije i još veće – novostvorene Jugoslavije. Vera naše nade, nada naše vere još traje. Nas Jevreje iz Srbije teši što ovde nismo sami, jer ne zaboravimo: Mojsej nije sam – i Navin je s njim! Ne zaboravimo da će isto kao i u doba našega Zaveta što je Isus Navin uveo narod u zemlju Hanana, da će nas i danas naš Navin, vođ naroda srpskog, oličen vojskom srpskom, uvesti u obetovanu zemlju od Hanana – u našu Srbiju.“
Govoreći o značaju Balfurove deklaracije, Ruso je istakao radost Jevreja celog sveta zbog nagoveštaja svoje buduće države, ali i dodao: „Naročitu radost moralo je osetiti srce po svetu rasejanih Jevreja zbog svega toga. Milioni naših sinova prenuli su se i novom nadom i novim životom. Samo mi ne. Ne, mi nismo! A NISMO STOGA ŠTO SMO MI TAJ I TAKAV ŽIVOT ODUVEK IMALI U SRBIJI. IMALI SMO GA, I NE DA VERUJEMO NO ZNAMO DA ĆE BITI JOŠ I LEPŠI NO ŠTO BEŠE.“
Zar je sve to moglo i smelo da se zaboravi danas, kad se Srbiji sramno otima Sveta zemlja?

Kraj u sledećem broju