Шта би Израелу данас поручили Јевреји пали за ослобођење Косова и Метохије?

СРБИ И ЈЕВРЕЈИ: ПОДСЕТНИК НА ИСТОРИЈАТ ЈЕДНЕ ЉУБАВИ (2)

Наравно да је нама – Србима тешко зато што Израел, јеврејска држава, признаје лажну НАТО државу, јер они који Израел воде знају шта је Косово за Србе. Наравно да нам је тешко због такве одлуке израелских власти ако знамо да је краљ Александар Карађорђевић био активни заговорник стварања јеврејске државе, и да је Краљевина Србија подржала Балфурову декларацију. Наравно да нам је тешко, јер одлуку Израела неки доживљавају као наставак неправди које су Србима нанели типови попут Мадлен Олбрајт, Веслија Кларка, Ђерђа Сороша, Бернар-Анрија Левија и сличних србофобних хистеричара, који су водили борбу против српске слободе и постојања Срба као слободног народа. Криво нам је због истине коју су израелске власти свесно превиделе, иако је челник београдских Јевреја Аца Сингер о томе писао: „Јеврејска култура је 1999. године на Косову уништена, и то након што су, наводно, завладали мир и безбедност“ („Експрес политика“, 23–24. август 2003).
Али – у то чврсто верујемо – да чак и кад нам је криво, не смемо престати да будемо истинољубиви и објективни. Не смемо заборављати оно друго, светлије и славније, што је односе Срба и Јевреја учинило трајнијима од политике оних који мисле да своје циљеве на Блиском истоку могу да решавају преко леђа многонамученог српског народа. О томе је и овај текст који ћемо објавити у три наставка.

Када је у новембру 1917. донета Балфурова декларација о стварању слободне јеврејске државе, а декларацију Краљевина Србија свесрдно подржала, тим поводом рабин Шалом Русо је између осталог рекао: „Нарочиту радост морало је осетити срце по свету расејаних Јевреја због свега тога. Милиони наших синова пренули су се и новом надом и новим животом. Само ми не. Не, ми нисмо! А нисмо стога што смо ми тај и такав живот одувек имали у Србији“

Ево како др Аврам Нисим описује херојство своје нишке браће у Првом балканском рату: „Било је то за време балканског рата 1912/13. године, у коме сам учествовао као добровољац – студент медицине – као лекарски помоћник у Војној болници ’Ћеле-кула’ у Нишу. Приликом моје прве посете у ослобођено Душаново Скопље, срео сам свог бившег школског друга, тада активног официра Тасу Динића (пред Други светски рат био је народни посланик, који је у Скупштини пуцао на председника владе др Милана Стојадиновића). Тај мој друг Таса Динић изненадио ме је речима: ’Е, мој Авраме, да није било нашег филозофа, сумњам да бисмо стигли у Скопље пре браће Бугара!“ Тај његов филозоф био је Нишлија Нисим Пелософ, син ћевабџије Соломона Пелософа, званог Саламон ел Арап. По причању мога друга Тасе, који је био његов командир, у одсудној борби код Куманова почели су наши да одступају, а наш Пелософ дигне заставу и повикне: ’Напред, Нишлије, за Краља и Отаџбину!’ на тај повик војници пођу напред и пробију фронт. Сем јунака Пелософа, нишки Јевреји дали су још неколико жртава у Балканском рату:1) Ашер Леви, резервни поручник, у мирно доба банкарски чиновник из Београда, умро је на војној дужности у Штипу. Кратак некролог са његовом фотографијом изашао је у ’Илустрованом албуму’ Балканског рата, који је издао Шијачки; 2) Здравко Нисим, коњички поднаредник, старији брат браће Нисим, трговаца из Ниша, који су стрељани 1942. на Бубњу код Ниша; 3) Јаков Карић, обућар из Ниша, један од браће Карића, штампара из Ниша, који су се доцније преселили у Београд. Последња двојица погинула су на Мердарима при јуришном нападу на Турке западно од Врања.“
До балканских ратова у Европи је владало мишљење да су Јевреји добри трговци и банкари, а да нису ратнички народ. Али кад су видели њихову јуначку борбу за Србију, мишљења су се променила, и немачки официр, барон Карл фон Рихтхофен одржао је посебно предавање на тему „Да ли су Јевреји ратнички народ“. Смедеревски Јеврејин родом, Самуило Алкалај у то време пише песму „На бранику“, одговарајући на аустријске претње. У тој песми вели Аустроугарима да ће их „дочекати народ душе голе, / незаробљен ропством, у слободи велик“.
Израелска власт хоће да призна лажну НАТО државу „Косова“. Шта би им рекли Јевреји пали за ослобођење Косова и Метохије?

У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ Предраг Палавестра пише: „У Првом светском рату Јевреји су се у српској војсци на свим фронтовима борили заједно са Србима, гинули на Мачковом камену и у одбрани Београда, прешли Албанију, умирали од тифуса и исцрпљености и јуришали на Кајмакчалану. У исто време, многи Јевреји заједно са Србима били су депортовани у аустроугарске затворе и логоре попут Арада и Нежидера. За ратне подвиге неки Јевреји одликовани су Карађорђевом звездом и златном медаљом за храброст. Као начелник у Министарству финансија Краљевине Србије 1915. године, Аврам Левић бринуо се за пренос преко Албаније државног злата и српских драгоцености међу којима је био и оригинални рукопис Мирослављевог јеванђеља из XII века.“ Од седам хиљада Јевреја, колико их је живело у Краљевини Србији пре рата, шест стотина њих је учествовало у борбама. Многи су рањени, а 150 Јевреја је положило животе за српску домовину.

Предраг Палавестра

Млади Леон Лебл, двадесетдвогодишњак крхког здравља, студент и новинар „Пијемонта“, као добровољац гине 1914. на Космају. Командант Десетог пешадијског пука другог позива Милутин Степановић брату Леона Лебла, Калману, пише писмо у коме га обавештава о херојској смрти овог младића, као и о томе да су српски војници поново јуришали на непријатељски ров само да би Леоново мртво тело отели од Аустријанаца. Завршавајући писмо, пуковник Степановић моли Калмана Лебла да опрости једну грешку: војници су толико волели свог Леона да су му изнад главе ставили крстачу, заборављајући да је он Јеврејин. Та грешка је, очито, потицала из љубави (а не из верске нетолеранције, како би рекли савремени ловци на „српски антисемитизам“).
За време трагичног српског прелаза преко Саве у Срем и пораза код Чеврнтије 1914. неуспех наше војске био би катастрофалан да Јеврејин Рафаило Анаф није учинио подвиг за памћење. Он је, сам, успео да се привуче аустријским положајима, убије телефонисту и прислушкује разговоре аустријских команданата. Чувши да они намеравају да Србима пресеку одступницу, Анаф је покидао непријатељску везу и хитно отишао да дојави својој команди шта се спрема. Наша војска се благовремено повукла, и избегла погибију. Сам Анаф касније је пао у боју на Конатици.
У одбрани Београда 1915. Јевреји су такође активно учествовали. Мајор (касније пуковник) Аврам Бераха командовао је одбраном на Петловом брду, показавши велику сналажљивост и умешност.

Шалом Русо, Нисим Пелософ и Леон Лебл

СВЕТЛИ ГРОБОВИ

Др Игњат Феликс био је угледни лекар у Хомољу. Од 1912. ставио се на располагање српској Врховној команди, да би као лекар помагао. Умро је кад је сазнао да су му сва три сина у српској војсци пала на Солунском фронту.

Др Самуило Попер, који је 26 година у српској војсци био поручник – трупни лекар, учествовао је у свим ратовима, од Српско-бугарског од Првог светског. Године 1918. добио је сепсу, негујући рањенике, и умро.

Др Самуило Попс био је лекар пољске болнице у рату 1876–1878. Његова болница била је најбоље уређена. Носилац је Таковског крста.

Др Александар Попс, син Самуила Попса, био је активан лекар у српском санитету од 1912. до 1918. За заслуге одликован је Златном медаљом за ревносну службу, Медаљом Црвеног крста, Златним крстом краља Петра I итд.

Др Рафаило Биђердани у Првом светском рату био је командант III пољске болнице Шумадијске дивизије. Умро је од пегавца у Београду 1915. године.
Др Леон Вајс, Јеврејин који је рођен у Њујорку, студирао у Паризу, дошао је, за време Првог балканског рата, у Београд, и био лекар-добровољац. Умро је лечећи болеснике, у Чачку 1915.

Др Аврам Винавер, отац Станислава Винавера, родом из Кракова, 1901. набавио је први рендген апарат у Србији. Учествовао је у балканским ратовима и Првом светском рату као резервни мајор санитета. Умро је од тифуса 1915. у Ђевђелији и, по својој жељи, сахрањен у заједничку гробницу са српским војницима.

У РОПСТВУ И СЛОБОДИ Под окупацијом Јевреји су делили патње са Србима. Павле Анђелић је, као бивши логораш мађарског логора Болдогасоњ, описао случај Данила Албахарија, шпедитера из Ђевђелије који је такође био у логору. Сродници су му писали да ће бити пуштен ако изјави да је бугарски Јеврејин. Албахари им је одговорио: „Нећу! Ја сам се родио у Шапцу, српско ме сунце грејало, српска земља отхранила, српски сам војник, па шта буде са несрећним српским војницима овде, нека буде и са мном.“
Ово сведочење о заједничкој борби Срба и Јевреја за слободу завршавамо говором рабина Шалома Русоа, који се на дан јеврејског Песаха обратио својим сународницима у Солуну, док су чекали пробој великог фронта. У новембру 1917. донета је Балфурова декларација о стварању слободне јеврејске државе. Ту декларацију Краљевина Србија је свесрдно подржала. Тим поводом рабин Русо је рекао: „Прошле Пасхе, сакупљени на овом истом месту, веровали смо и надали се да ћемо дан нашег празника прославити не овде, у Солуну, и пустињи ван Отаџбине, него да ћемо га прославити на обалама пенушавог Дунава и тихе Саве… Прослављати га не у уским међама изгорелог Солуна него у проширеним међама велике Србије и још веће – новостворене Југославије. Вера наше наде, нада наше вере још траје. Нас Јевреје из Србије теши што овде нисмо сами, јер не заборавимо: Мојсеј није сам – и Навин је с њим! Не заборавимо да ће исто као и у доба нашега Завета што је Исус Навин увео народ у земљу Ханана, да ће нас и данас наш Навин, вођ народа српског, оличен војском српском, увести у обетовану земљу од Ханана – у нашу Србију.“
Говорећи о значају Балфурове декларације, Русо је истакао радост Јевреја целог света због наговештаја своје будуће државе, али и додао: „Нарочиту радост морало је осетити срце по свету расејаних Јевреја због свега тога. Милиони наших синова пренули су се и новом надом и новим животом. Само ми не. Не, ми нисмо! А НИСМО СТОГА ШТО СМО МИ ТАЈ И ТАКАВ ЖИВОТ ОДУВЕК ИМАЛИ У СРБИЈИ. ИМАЛИ СМО ГА, И НЕ ДА ВЕРУЈЕМО НО ЗНАМО ДА ЋЕ БИТИ ЈОШ И ЛЕПШИ НО ШТО БЕШЕ.“
Зар је све то могло и смело да се заборави данас, кад се Србији срамно отима Света земља?

Крај у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *