Crnjanski i evropske vrednosti (prvi deo)

U slikanju zapadnih kultura, pisac u antinomiji materijalno–duhovno ukazuje na dominaciju materijalnih vrednosti. Na raznim mestima svojih putopisa Crnjanski podvlači tu vrednost. Uočava ono što je Špengler označio suštinom faustovske kulture: delo, osvajanje, novac koji gospodari mišljenjem zapadnog čoveka, novac koji diže duh na presto. Novac je nešto oko čega se okreće život, napisao je Špengler a Crnjanski ponovio

Vrednosti su jedna „slika sveta“, odnosno poželjni pogled na prirodu, čoveka, istorijsko vreme, društvo, kulturu. One nisu ni samo subjektivne ni objektivne. U svojim tekstovima Crnjanski je pisao i razlikovao evropske civilizacijske, kulturne, od političkih i ideoloških vrednosti u čiji krug spadaju i slovenske, odnosno srpske. Vrednosti su se za našeg pisca otkrivale u predmetima, događajima, ličnostima, ponašanju pojedinaca i grupa. O kulturi je pisao kao sveukupnom načinu života i špenglerovski – kao davanje oblika duši. Ali za shvatanje jedne kulture neophodno je proniknuti u njena značenja. Sve što čovek govori i radi sadrži neki smisao, pravac, nameru. Od vrednosnog značenja pojava koje okružuju čoveka, zavisi ponašanje i delovanje.
Crnjanski je deo one dominantne struje u srpskoj kulturi koja se tokom XIX i XX veka oslanja na svoje tradicije, ali i otvara prema zapadnoevropskom umetničkom nasleđu i postignuću. Kultura i umetnost srpskog naroda tokom svoje istorije bile su stalno na sredokraći između samoučenja i dodira sa većim evropskim centrima. Stvaralaštvo i obrazovanje na svim svojim stupnjevima u Srbiji ima dugu istoriju samoučenja. Crkva je bila sve do početka XIX veka žarište pismenosti i predavanja znanja, a prve škole osnivaju Srbi iz Ugarske.
Prema Evropi Crnjanski ima dvostruki odnos. Putuje po evropskim gradovima i državama, upoznaje njihovo bogato kulturno nasleđe i divi mu se. Obilazi muzeje, staru arhitekturu, izložbe, biblioteke, pozorišta. Impresionira njegovo znanje i interesovanje za kulturno i umetničko nasleđe Zapadne Evrope (posebno Italije), ali i za tekuće stvaralaštvo. S druge strane, on dolazi iz srpske, slovenske kulture i njene tradicije. Oblikovanje slovenske kulture i svesti otkrivamo u raznim njegovim delima, u kojima je došlo do plodnog „cvetanja“ osobenog doživljaja sveta u okviru ideja filozofije života. Ovome je uzrok, pored urođenog senzibiliteta, njegovo intelektualno i kulturno formiranje na idejama duše kao osnove kulture.
U slikanju zapadnih kultura, on u antinomiji materijalno–duhovno ukazuje na dominaciju materijalnih vrednosti. Na raznim mestima svojih putopisa Crnjanski podvlači tu vrednost. Uočava ono što je Špengler označio suštinom faustovske kulture: delo, osvajanje, novac koji gospodari mišljenjem zapadnog čoveka, novac koji diže duh na presto. Novac je nešto oko čega se okreće život, napisao je Špengler a Crnjanski ponovio. Svi problemi u Francuskoj, piše u „Parizu (2)“ svode se na franak. Misle na obeštećenje od Nemačke i strahuju od boljševizma. U Berlinu se govori samo o biznisu, Nemačka je amerikanizovana. Ovome treba dodati i božanstvo funte sterlinga o čemu će pisati iz Londona.
Sticanje materijalnih dobara je preovlađujući način nemačkog života. „Ne tuže za prošlošću, imaju osećaj samo za materijalno. Sterilisani pri radu, oni svoj život udešavaju, na njega misle, za njega brinu“, piše u Knjizi o Nemačkoj (1931). Ono što je nemački karakter: tačnost, vrednoća, neumorna radinost, zapravo „protestanska etika“ je izgradila kult rada i zarade, manje-više je i karakter zapadnog čoveka.
Nekoliko pitanja značajna su za razumevanje piščevog odnosa zapadne i slovenske (srpske) kulture. Za njega je to istorijsko nasleđe. On registruje razlike među njima, ali manje razmatra posledice koje mogu da budu na način saradnje, fermentizacije, ili sukoba i ratova. Kakvog je karaktera srpsko evropejstvo Crnjanskog? Da li ima kritički ili hvalospevni odnos prema zapadnim kulturnim vrednostima? Kakve posledice proizlaze iz uočavanja razlika između evropskog i slovenskog načina života i kulturnog stvaralaštva?

ENGLEZI I SRBI Velika Britanija je bila imperija, osvajala je kolonije, i u tom pohodu na svet nije joj smetala vlastita tradicija parlamentarne vlasti niti filozofija individualnih prava. U takvoj politici osvajanja morala je britanska politika da razvija emociju agresivnosti prema drugom, često gospodski skrivenom ispod mirnog lica. Ta predstava o mirnom, flegmatičnom Englezu još uvek preovladava nad iskustvom agresivnosti. Ako je tako britanska politika postupala sa svetom, zašto bi Srbi bili izuzetak? Britanski premijer u dva navrata tokom XIX veka bio je Bendžamin Dizraeli (1804–1881). Njegova imperijalna politika obuhvatila je i „istočno pitanje“, zapravo favorizovanje Otomanskog carstva na račun Srbije ne bi li sprečila jačanje ruskog uticaja na Balkanu. U to vreme Rusija nije bila komunistička država već pravoslavna civilizacija. Najdirektnije se Dizraeli umešao 1874–1880. godine u politiku i nacionalne interese zemalja Balkanskog poluostrva na štetu srpskih interesa. U Embahadama je Crnjanski dokumentovano prikazao odnos engleskih političara i vlada prema Srbima. Glavi njihov interes na Balkanu je trgovina. Prvog konzula (ne poslanika) u Srbiju Engleska je poslala u vreme kneza Miloša, pukovnika Hodžisa. Za vreme vlade Mihaila Obrenovića, Palmerstonova vlada vodi politiku prema Srbima tako što smatra da je „Srbija glavni pion Rusa“ i zato treba da podržava Otomansku imperiju. Palmerstonova diplomatija krivila je Srbiju za njene oslobodilačke ratove protiv turskih paša. „Engleska je kroz ceo HIH vek bila ne samo najbolji prijatelj Turske nego najgori neprijatelj Srbije i Crne Gore“ (Embahade IV, 136, 138). Kontinuitet negativnog mešanja engleske diplomatije nastavlja se u Prvom svetskom ratu. „Engleska je glavni protivnik Srbije u pitanju granica prema Albaniji“ (IV, 157). Naravno i u Drugom svetskom ratu. „Među velikim silama, tvrdio je Stojadinović, Engleska je ta koja je pokušavala da utiče na spoljnu politiku Jugoslavije“ (I–III, 248). Vinston Čerčil u svojoj knjizi Svetska kriza, po sudu Crnjanskog, drži stranu Bugarima a protiv je Srbije (IV, 149). Ovaj instrumentalistički negativan odnos Engleske politike prema Srbima zaokružuje se njihovom organizacijom državnog udara 27. marta 1941. Crnjanski pita u Embahadama ko je dobio pare od državnog udara 27. marta. Da bi se završilo neverovatnim političkim zaokretom 1943. od monarhije prema Titovom komunizmu. U Embahadama je sasvim jasan, na dokumentima i knjigama, zasnovan kritički stav prema engleskoj politici na Balkanu, Srbima i njenim neprijateljima. One su napisane, pored međuratnog slikanja jugoslovenskih diplomata, i da bi se pokazao politički odnos Engleza prema Srbima. Crnjanski nema reč pohvale za englesku antisrpsku politiku koja je u dubokoj suprotnosti sa hvalospevima koje je napisao o Velikoj Britaniji u međuratnom periodu. Bez iskustva, na osnovu nekih utisaka, Crnjanski je pohvalno pisao o svetskoj ulozi Britanaca u tekstovima između dva rata.

SRPSKO EVROPEJSTVO Crnjanski je deo novovekovne srpske kulture a to bi moglo biti razdoblje od sredine prošlog veka koje je u znaku traganja za onom srećnom ravnotežom između svog vekovima građenog identiteta i primanja evropskih uticaja. Malobrojna humanistička inteligencija srpskog naroda već sredinom HIH veka različito razumeva izbor i put kulturnog kretanja vlastitog naroda. U osnovi bila je sporna priroda odnosa između kulturnih strujanja unutar evropskih naroda i vlastite kulturne tradicije. Nemalo istraživača srpske kulture nalazi rodonačelnike ovih podela u Vuku i Dositeju. Vuk je bio sav narodan, um sa velikim poverenjem u narodnu reč i misao, a Dositej evropska figura, čovek gradske kulture. Vladimir Jovanović želi da evropsku misao o slobodi i pravno uređenom društvu proširi i na srbijanski narod, a Svetozar Marković nekim svojim stavovima o izgrađivanju „samosvojne, originalne srpske civilizacije“ okrenut je Rusiji, pri čemu kritikuje državnu i pravnu misao Srba koja se ugleda na Evropu.
U većim ili manjim talasima, spor „naše–tuđe“, „istok–zapad“ unutar srpske kulture obnavljao se sa svakom generacijom kulturnih stvaralaca i to najčešće na nivou ličnih koncepcija ili umetničkih grupa i pokreta. U tom pogledu, srpska kultura nije bila izuzetak prema „drugoj Evropi“. I jedna velika Rusija nije mogla da mimoiđe ovo pitanje u svojoj kulturnoj istoriji.
Srpska kultura nije imala razvijenu misao, „kulturnu politiku“ svog odnosa prema duhu i ustanovama evropskog kulturnog nasleđa. Celokupni posao izbora, recepcije, tumačenja, prihvatanja ili odbacivanja obavljale su snažne stvaralačke ličnosti. Jedna od takvih ličnosti bio je Miloš Crnjanski. Kakva je bila njegova uloga na ovim raskrsnicama srpske kulture?
Crnjanski je svojim nacionalnim i socijalnim bićem, životnim iskustvom, svojim načinom mišljenja i svojim umetničkim izrazom bio odlučno za srpsko evropejstvo (a ne evropejsko srpstvo). Politički i umetnički bio je odan tradiciji srpskog građanstva, a to znači otvorenost i spremnost na intelektualnu komunikaciju sa evropskim kulturama. Vrlo dobro je znao da na sporom i mukotrpnom putu kulture treba uvažavati internacionalno i nacionalno, ali biti kritičan prema „stranom“, „majmunisanju inostranom“ koliko i prema „svome“. Zapadnu kulturu je razumevao svojim obrazovanjem i iskustvom, a srpska kultura je bila slovensko-pravoslavni doživljaj stvari, prirode, ljudi, događaja. To je ta razlika između zapadne i srpske kulture koja se u životnom putu Crnjanskog jasno pokazuje. A to je zapravo nešto što je stvorila istorija, kulturna tradicija na ovom delu sveta tokom više stoleća. Pored isticanja kulturno-umetničkih razlika između Zapada i Slovenstva (Srpstva) on je iskazivao i kritički odnos prema pojedinim delovima zapadnih kultura.

KRITIČKI O AMERIČKIM (ZAPADNIM) VREDNOSTIMA Slađana Jaćimović u svom radu Putopisna proza Miloša Crnjanskog (2009) zapaža da je Crnjanski u nekim svojim putopisima, a pre svega u Ljubavi u Toskani i Irisu Berlina, izuzetno kritički pisao o američkim i engleskim vrednostima. On sa grupom turista iz ovih zemalja obilazi toskanske gradove i njihova umetnička nasleđa i u prilici je da registruje takvo ponašanje. Oni su zaokupljeni materijalnim životom i potrošačkim mentalitetom. Njih više interesuje šta će kupiti, kako će se zabaviti i napraviti lepe fotografije od umetničkih vrednosti koje posećuju. On njihov kolektivni portret oblikuje „karikaturalno i groteskno“ (Jaćimović, S. 2009).
Međutim, daleko je kritičniji u opisu amerikanizacije Berlina i Nemačke. Američki pogled na život, a to je borba za što veći profit, za materijalno bogatstvo i moć, osvaja Nemačku. „Amerikanizacija Nemačke i Berlina, glavni je utisak što ga stranac može imati…“ Berlin je „sagnuo šiju u jaram američkog kapitala“, a jedna bivša Nemačka nalazi se „na pragu ekonomskog ropstva Americi. I sa kakvom namerom? Kakvog smisla?“, pita se Crnjanski u Knjizi o Nemačkoj. Nemački ponos pretvorio se u ponižavanje pred Amerikancima. Nemačka se sve više amerikanizuje.
I u putopisu po Španiji 1933. godine kritički i ironično se opisuju Amerikanci. Tako Amerikanci „galame u Madridu“. Samo žene iz visokog društva u Španiji „imaju slobodu Amerikanke“. Sa ironijom zapisuje kako je prilikom posete 26 stranih novinara prelepom, baroknom Eskorijalu („osmo čudo sveta“), što liči na Vatikan, kraljevski dvor, sa monaškim ćelijama i katedralom, jedan američki novinar slikao nužnik kralja Karlosa. „Snimci su još istog dana poslati, hitno redakciji ’Njujork heralda’“ (Eskorijal, 1933).
Ali odakle potiče kritički odnos Crnjanskog prema američkim (i engleskim) vrednostima koje su svedene na materijalno i osvajačko? On nije putovao u Ameriku, ni u Veliku Britaniju pre 1933. godine. Jedino iskustvo je imao iz Toskane, i možda još neke usputne senzacije o kojima ne piše. Mogućno je da je čitao neke knjige o američkoj kulturi. O tome ne piše. Ali takav stav o vrednostima nekog društva mora da bude zasnovan na iskustvu ili nekim knjigama. Nije mu tek tako pala na pamet Amerika i njeno materijalističko i osvajačko shvatanje života.
Pretpostavka je da je nešto saznao iz De Tokvilove knjige Demokratija u Americi, bilo da je čitao delove ili prikaze. Crnjanski je bio u pariskim bibliotekama a veliki Francuz je objavio svoju knjigu Demokratija u Americi 1835 (prvi deo) a 1840 (drugi deo). A šta je video De Tokvil u Americi? Jedno nezaustavljivo širenje shvatanja života i čovekove uloge u društvu.
Ovakva istorija Amerike morala je imati u svojoj polaznoj tački sasvim određeno shvatanje čoveka, njegovih kolektivnih naravi (mentaliteta). Kada De Tokvil zapaža da u Americi vladaju „sveopšte kretanje“ i „grozničav nemir“, onda on ima u vidu nekakvu implicitnu antropološku pretpostavku. Osnovna karakterološka crta američkog čoveka, koju De Tokvil na više mesta svoje knjige podvlači, jeste strast prema materijalnom blagostanju. Orijentacija na materijalno bogaćenje je sveopšta. „Sav je svet tu zaokupljen staranjem da se zadovolje i najmanje telesne potrebe i da se obezbede i najsitnije udobnosti u životu.“

NEMCI I SRBI Etnopsihološke i kulturne razlike o kojima je na jedan način pisao kao razlikama između Zapada i Slovena morale su da se iskažu i u odnosu Nemaca, Germana i Slovena. Boravio je u Nemačkoj nekoliko godina i taj ugao posmatranja života, stvarnosti i naroda nije mogao da izostane. Na putovanju u Hajdelberg on se priseća nestalih Slovena. U Knjizi o Nemačkoj bavi se germanskim političkim odnosom prema Srbima i Slovenima. Na nekim ulicama priseća se 1928/’29. godine nemačkih govora protiv Srba 1914. godine. Crnjanski gleda prozor sa koga je „onaj, (Kajzer) što je u početku rata izdao naredbu da se narod kome pripadam ima istrebiti“. Zaokupljeni napretkom moderne proizvodnje i teškim radom, ne misle o ratu koji su vodili protiv Srba. „Grozote rata, krvavi otpor srbijanskog vojnika, sirotinju šumadijskog sela, zabravili su.“ Kulturna istorija je drugačija od političke. Približavanje Srba i Nemaca započelo je na kulturnom planu u XIX veku. Epoha romantizma je probudila kod inteligencije oba naroda pitanja o jeziku i nacionalnom identitetu. Ne može se osporiti činjenica da je nemačka romantika snažno uticala na srpske pisce, istraživače jezika, socijalne mislioce. Beč je bio važan centar srpske kulture sredinom prošloga veka. Nekako u senci kulturnog približavanja Srba i Nemaca odvijala se privredna saradnja; nemački kapital je prodirao u Srbiju, a srpski poljoprivredni i stočarski proizvodi stizali su na nemačko tržište. Činjenica je da kulturno-ekonomske odnose približavanja Srba i Nemaca nije pratila politička saradnja. Naprotiv, politički interesi germanskog faktora bili su neprijateljski prema Srbima. Od 1878. godine Beč pokazuje aspiracije prema Balkanu, prema prostoru koji može da posluži širenju privrednih i političkih interesa. Balkan je bio pogodan teren za ekspanziju germanskog faktora zbog prirodnih bogatstava, zakasnelom industrijalizacijom, i katoličkim osloncem u verski izmešanom stanovništvu. U takvim planovima Beča Srbi su se pokazivali kao prepreka. S jedne strane zbog legitimnog interesovanja za srpski narod u Austrougarskoj monarhiji, a zatim i zbog srpske odlučnosti da brani svoje nacionalne interese po cenu ratnog sukoba.

POSLEDICE RAZLIKA – SILA ILI DEMOKRATIJA? Kulturne razlike mogu se obostrano uvažavati, a pojedinci, organizacije, države mogu da ih šire ili brane prema drugima, što zavisi od veličine nacije i tradicije. Mogu da budu u odnosu konflikta ili saradnje. Političke, ideološke i ekonomske vrednosti se često šire i nameću silom, ponekad, kao što je bila zabrana ćirilice od strane Austrije 1914. godine i hrvatskih ustaša 1941. godine.
Šta je iz ovih zapažanja Crnjanskog o odnosu Zapada i Slovenstva sledilo u HH veku? Nisu dejstva zapadne kulture bila jednaka na svim poljima srpskog društva. Iz onih razlika, u kojima je jedan pol Slovenstvo, a na koje je ovlaš ukazao Crnjanski, razvio se u okviru jedne političke struje Germana netrpeljiv odnos prema Srbima.
Prvi korak u širenju Beča na Balkan bila je Bosna i Hercegovina. Ono što nije uspelo na Bečkom kongresu, uspelo je aneksijom 1908. godine. Političko neprijateljstvo je demonstrirano i tokom Prvog svetskog rata. Ne samo što je Austrougarska forsirala rat sa Srbijom već je odlučujuće doprinela da se osnuje albanska država 1913. godine na konferenciji u Londonu. U antisrpskoj politici Beča ključno mesto je pripadalo ideji da se Srbima spreči izlazak na more.
Kada se iz današnje perspektive (posle 2000. godine) razmotri cilj objave rata Srbiji 1914. godini, mora se zaključiti da je to bio ili genocidni ili kolonijalni rat protiv Srba. Šta su hteli planeri rata iz Beča? Da pobiju Srbe ili da im ukinu državu? Za ono prvo postoje dokazi: austrougarski vojnici činili su velike pokolje po Srbiji. Međuratni period izbacio je u prvi plan veliku Nemačku – Berlin. Poraženu Austrougarsku monarhiju i izgubljenu moć Beča zamenjuje Nemačka. S dolaskom nacionalsocijalista na vlast 1933. godine Balkan je postao deo planova za vladanje Evropom. Srpski odnos prema nemačkom faktoru se izmenio utoliko što se kao spoljnopolitički subjekt posle 1918. pojavila Kraljevina Jugoslavija. Vladi Milana Stojadinovića nije preostalo ništa drugo osim da sledi puteve velikih evropskih država u odnosima prema jačanju nemačkog nacizma.
Ova iskustva Slovenstva sa germanskim delom Evrope potvrđuju višeslojnost odnosa među kulturama. Mogao se setiti Crnjanski Gogolja u Nemačkoj, mogao je da se seti i Vuka u Beču, ali na nekim drugim spratovima ovih odnosa planirao se osvajački pohod germanske politike na Srbe (Slovenstvo).

Iz rukopisa: Crnjanski – političke i druge asocijacije.

Kraj u sledećem broju