Црњански и европске вредности (први део)

У сликању западних култура, писац у антиномији материјално–духовно указује на доминацију материјалних вредности. На разним местима својих путописа Црњански подвлачи ту вредност. Уочава оно што је Шпенглер означио суштином фаустовске културе: дело, освајање, новац који господари мишљењем западног човека, новац који диже дух на престо. Новац је нешто око чега се окреће живот, написао је Шпенглер а Црњански поновио

Вредности су једна „слика света“, односно пожељни поглед на природу, човека, историјско време, друштво, културу. Оне нису ни само субјективне ни објективне. У својим текстовима Црњански је писао и разликовао европске цивилизацијске, културне, од политичких и идеолошких вредности у чији круг спадају и словенске, односно српске. Вредности су се за нашег писца откривале у предметима, догађајима, личностима, понашању појединаца и група. О култури је писао као свеукупном начину живота и шпенглеровски – као давање облика души. Али за схватање једне културе неопходно је проникнути у њена значења. Све што човек говори и ради садржи неки смисао, правац, намеру. Од вредносног значења појава које окружују човека, зависи понашање и деловање.
Црњански је део оне доминантне струје у српској култури која се током XIX и XX века ослања на своје традиције, али и отвара према западноевропском уметничком наслеђу и постигнућу. Култура и уметност српског народа током своје историје биле су стално на средокраћи између самоучења и додира са већим европским центрима. Стваралаштво и образовање на свим својим ступњевима у Србији има дугу историју самоучења. Црква је била све до почетка XIX века жариште писмености и предавања знања, а прве школе оснивају Срби из Угарске.
Према Европи Црњански има двоструки однос. Путује по европским градовима и државама, упознаје њихово богато културно наслеђе и диви му се. Обилази музеје, стару архитектуру, изложбе, библиотеке, позоришта. Импресионира његово знање и интересовање за културно и уметничко наслеђе Западне Европе (посебно Италије), али и за текуће стваралаштво. С друге стране, он долази из српске, словенске културе и њене традиције. Обликовање словенске културе и свести откривамо у разним његовим делима, у којима је дошло до плодног „цветања“ особеног доживљаја света у оквиру идеја филозофије живота. Овоме је узрок, поред урођеног сензибилитета, његово интелектуално и културно формирање на идејама душе као основе културе.
У сликању западних култура, он у антиномији материјално–духовно указује на доминацију материјалних вредности. На разним местима својих путописа Црњански подвлачи ту вредност. Уочава оно што је Шпенглер означио суштином фаустовске културе: дело, освајање, новац који господари мишљењем западног човека, новац који диже дух на престо. Новац је нешто око чега се окреће живот, написао је Шпенглер а Црњански поновио. Сви проблеми у Француској, пише у „Паризу (2)“ своде се на франак. Мисле на обештећење од Немачке и страхују од бољшевизма. У Берлину се говори само о бизнису, Немачка је американизована. Овоме треба додати и божанство фунте стерлинга о чему ће писати из Лондона.
Стицање материјалних добара је преовлађујући начин немачког живота. „Не туже за прошлошћу, имају осећај само за материјално. Стерилисани при раду, они свој живот удешавају, на њега мисле, за њега брину“, пише у Књизи о Немачкој (1931). Оно што је немачки карактер: тачност, вредноћа, неуморна радиност, заправо „протестанска етика“ је изградила култ рада и зараде, мање-више је и карактер западног човека.
Неколико питања значајна су за разумевање пишчевог односа западне и словенске (српске) културе. За њега је то историјско наслеђе. Он региструје разлике међу њима, али мање разматра последице које могу да буду на начин сарадње, ферментизације, или сукоба и ратова. Каквог је карактера српско европејство Црњанског? Да ли има критички или хвалоспевни однос према западним културним вредностима? Какве последице произлазе из уочавања разлика између европског и словенског начина живота и културног стваралаштва?

ЕНГЛЕЗИ И СРБИ Велика Британија је била империја, освајала је колоније, и у том походу на свет није јој сметала властита традиција парламентарне власти нити филозофија индивидуалних права. У таквој политици освајања морала је британска политика да развија емоцију агресивности према другом, често господски скривеном испод мирног лица. Та представа о мирном, флегматичном Енглезу још увек преовладава над искуством агресивности. Ако је тако британска политика поступала са светом, зашто би Срби били изузетак? Британски премијер у два наврата током XIX века био је Бенџамин Дизраели (1804–1881). Његова империјална политика обухватила је и „источно питање“, заправо фаворизовање Отоманског царства на рачун Србије не би ли спречила јачање руског утицаја на Балкану. У то време Русија није била комунистичка држава већ православна цивилизација. Најдиректније се Дизраели умешао 1874–1880. године у политику и националне интересе земаља Балканског полуострва на штету српских интереса. У Ембахадама је Црњански документовано приказао однос енглеских политичара и влада према Србима. Глави њихов интерес на Балкану је трговина. Првог конзула (не посланика) у Србију Енглеска је послала у време кнеза Милоша, пуковника Хоџиса. За време владе Михаила Обреновића, Палмерстонова влада води политику према Србима тако што сматра да је „Србија главни пион Руса“ и зато треба да подржава Отоманску империју. Палмерстонова дипломатија кривила је Србију за њене ослободилачке ратове против турских паша. „Енглеска је кроз цео ХIХ век била не само најбољи пријатељ Турске него најгори непријатељ Србије и Црне Горе“ (Ембахаде IV, 136, 138). Континуитет негативног мешања енглеске дипломатије наставља се у Првом светском рату. „Енглеска је главни противник Србије у питању граница према Албанији“ (IV, 157). Наравно и у Другом светском рату. „Међу великим силама, тврдио је Стојадиновић, Енглеска је та која је покушавала да утиче на спољну политику Југославије“ (I–III, 248). Винстон Черчил у својој књизи Светска криза, по суду Црњанског, држи страну Бугарима а против је Србије (IV, 149). Овај инструменталистички негативан однос Енглеске политике према Србима заокружује се њиховом организацијом државног удара 27. марта 1941. Црњански пита у Ембахадама ко је добио паре од државног удара 27. марта. Да би се завршило невероватним политичким заокретом 1943. од монархије према Титовом комунизму. У Ембахадама је сасвим јасан, на документима и књигама, заснован критички став према енглеској политици на Балкану, Србима и њеним непријатељима. Оне су написане, поред међуратног сликања југословенских дипломата, и да би се показао политички однос Енглеза према Србима. Црњански нема реч похвале за енглеску антисрпску политику која је у дубокој супротности са хвалоспевима које је написао о Великој Британији у међуратном периоду. Без искуства, на основу неких утисака, Црњански је похвално писао о светској улози Британаца у текстовима између два рата.

СРПСКО ЕВРОПЕЈСТВО Црњански је део нововековне српске културе а то би могло бити раздобље од средине прошлог века које је у знаку трагања за оном срећном равнотежом између свог вековима грађеног идентитета и примања европских утицаја. Малобројна хуманистичка интелигенција српског народа већ средином ХIХ века различито разумева избор и пут културног кретања властитог народа. У основи била је спорна природа односа између културних струјања унутар европских народа и властите културне традиције. Немало истраживача српске културе налази родоначелнике ових подела у Вуку и Доситеју. Вук је био сав народан, ум са великим поверењем у народну реч и мисао, а Доситеј европска фигура, човек градске културе. Владимир Јовановић жели да европску мисао о слободи и правно уређеном друштву прошири и на србијански народ, а Светозар Марковић неким својим ставовима о изграђивању „самосвојне, оригиналне српске цивилизације“ окренут је Русији, при чему критикује државну и правну мисао Срба која се угледа на Европу.
У већим или мањим таласима, спор „наше–туђе“, „исток–запад“ унутар српске културе обнављао се са сваком генерацијом културних стваралаца и то најчешће на нивоу личних концепција или уметничких група и покрета. У том погледу, српска култура није била изузетак према „другој Европи“. И једна велика Русија није могла да мимоиђе ово питање у својој културној историји.
Српска култура није имала развијену мисао, „културну политику“ свог односа према духу и установама европског културног наслеђа. Целокупни посао избора, рецепције, тумачења, прихватања или одбацивања обављале су снажне стваралачке личности. Једна од таквих личности био је Милош Црњански. Каква је била његова улога на овим раскрсницама српске културе?
Црњански је својим националним и социјалним бићем, животним искуством, својим начином мишљења и својим уметничким изразом био одлучно за српско европејство (а не европејско српство). Политички и уметнички био је одан традицији српског грађанства, а то значи отвореност и спремност на интелектуалну комуникацију са европским културама. Врло добро је знао да на спором и мукотрпном путу културе треба уважавати интернационално и национално, али бити критичан према „страном“, „мајмунисању иностраном“ колико и према „своме“. Западну културу је разумевао својим образовањем и искуством, а српска култура је била словенско-православни доживљај ствари, природе, људи, догађаја. То је та разлика између западне и српске културе која се у животном путу Црњанског јасно показује. А то је заправо нешто што је створила историја, културна традиција на овом делу света током више столећа. Поред истицања културно-уметничких разлика између Запада и Словенства (Српства) он је исказивао и критички однос према појединим деловима западних култура.

КРИТИЧКИ О АМЕРИЧКИМ (ЗАПАДНИМ) ВРЕДНОСТИМА Слађана Јаћимовић у свом раду Путописна проза Милоша Црњанског (2009) запажа да је Црњански у неким својим путописима, а пре свега у Љубави у Тоскани и Ирису Берлина, изузетно критички писао о америчким и енглеским вредностима. Он са групом туриста из ових земаља обилази тосканске градове и њихова уметничка наслеђа и у прилици је да региструје такво понашање. Они су заокупљени материјалним животом и потрошачким менталитетом. Њих више интересује шта ће купити, како ће се забавити и направити лепе фотографије од уметничких вредности које посећују. Он њихов колективни портрет обликује „карикатурално и гротескно“ (Јаћимовић, С. 2009).
Међутим, далеко је критичнији у опису американизације Берлина и Немачке. Амерички поглед на живот, а то је борба за што већи профит, за материјално богатство и моћ, осваја Немачку. „Американизација Немачке и Берлина, главни је утисак што га странац може имати…“ Берлин је „сагнуо шију у јарам америчког капитала“, а једна бивша Немачка налази се „на прагу економског ропства Америци. И са каквом намером? Каквог смисла?“, пита се Црњански у Књизи о Немачкој. Немачки понос претворио се у понижавање пред Американцима. Немачка се све више американизује.
И у путопису по Шпанији 1933. године критички и иронично се описују Американци. Тако Американци „галаме у Мадриду“. Само жене из високог друштва у Шпанији „имају слободу Американке“. Са иронијом записује како је приликом посете 26 страних новинара прелепом, барокном Ескоријалу („осмо чудо света“), што личи на Ватикан, краљевски двор, са монашким ћелијама и катедралом, један амерички новинар сликао нужник краља Карлоса. „Снимци су још истог дана послати, хитно редакцији ’Њујорк хералда’“ (Ескоријал, 1933).
Али одакле потиче критички однос Црњанског према америчким (и енглеским) вредностима које су сведене на материјално и освајачко? Он није путовао у Америку, ни у Велику Британију пре 1933. године. Једино искуство је имао из Тоскане, и можда још неке успутне сензације о којима не пише. Могућно је да је читао неке књиге о америчкој култури. О томе не пише. Али такав став о вредностима неког друштва мора да буде заснован на искуству или неким књигама. Није му тек тако пала на памет Америка и њено материјалистичко и освајачко схватање живота.
Претпоставка је да је нешто сазнао из Де Токвилове књиге Демократија у Америци, било да је читао делове или приказе. Црњански је био у париским библиотекама а велики Француз је објавио своју књигу Демократија у Америци 1835 (први део) а 1840 (други део). А шта је видео Де Токвил у Америци? Једно незаустављиво ширење схватања живота и човекове улоге у друштву.
Оваква историја Америке морала је имати у својој полазној тачки сасвим одређено схватање човека, његових колективних нарави (менталитета). Када Де Токвил запажа да у Америци владају „свеопште кретање“ и „грозничав немир“, онда он има у виду некакву имплицитну антрополошку претпоставку. Основна карактеролошка црта америчког човека, коју Де Токвил на више места своје књиге подвлачи, јесте страст према материјалном благостању. Оријентација на материјално богаћење је свеопшта. „Сав је свет ту заокупљен старањем да се задовоље и најмање телесне потребе и да се обезбеде и најситније удобности у животу.“

НЕМЦИ И СРБИ Етнопсихолошке и културне разлике о којима је на један начин писао као разликама између Запада и Словена морале су да се искажу и у односу Немаца, Германа и Словена. Боравио је у Немачкој неколико година и тај угао посматрања живота, стварности и народа није могао да изостане. На путовању у Хајделберг он се присећа несталих Словена. У Књизи о Немачкој бави се германским политичким односом према Србима и Словенима. На неким улицама присећа се 1928/’29. године немачких говора против Срба 1914. године. Црњански гледа прозор са кога је „онај, (Кајзер) што је у почетку рата издао наредбу да се народ коме припадам има истребити“. Заокупљени напретком модерне производње и тешким радом, не мисле о рату који су водили против Срба. „Грозоте рата, крвави отпор србијанског војника, сиротињу шумадијског села, забравили су.“ Културна историја је другачија од политичке. Приближавање Срба и Немаца започело је на културном плану у XIX веку. Епоха романтизма је пробудила код интелигенције оба народа питања о језику и националном идентитету. Не може се оспорити чињеница да је немачка романтика снажно утицала на српске писце, истраживаче језика, социјалне мислиоце. Беч је био важан центар српске културе средином прошлога века. Некако у сенци културног приближавања Срба и Немаца одвијала се привредна сарадња; немачки капитал је продирао у Србију, а српски пољопривредни и сточарски производи стизали су на немачко тржиште. Чињеница је да културно-економске односе приближавања Срба и Немаца није пратила политичка сарадња. Напротив, политички интереси германског фактора били су непријатељски према Србима. Од 1878. године Беч показује аспирације према Балкану, према простору који може да послужи ширењу привредних и политичких интереса. Балкан је био погодан терен за експанзију германског фактора због природних богатстава, закаснелом индустријализацијом, и католичким ослонцем у верски измешаном становништву. У таквим плановима Беча Срби су се показивали као препрека. С једне стране због легитимног интересовања за српски народ у Аустроугарској монархији, а затим и због српске одлучности да брани своје националне интересе по цену ратног сукоба.

ПОСЛЕДИЦЕ РАЗЛИКА – СИЛА ИЛИ ДЕМОКРАТИЈА? Културне разлике могу се обострано уважавати, а појединци, организације, државе могу да их шире или бране према другима, што зависи од величине нације и традиције. Могу да буду у односу конфликта или сарадње. Политичке, идеолошке и економске вредности се често шире и намећу силом, понекад, као што је била забрана ћирилице од стране Аустрије 1914. године и хрватских усташа 1941. године.
Шта је из ових запажања Црњанског о односу Запада и Словенства следило у ХХ веку? Нису дејства западне културе била једнака на свим пољима српског друштва. Из оних разлика, у којима је један пол Словенство, а на које је овлаш указао Црњански, развио се у оквиру једне политичке струје Германа нетрпељив однос према Србима.
Први корак у ширењу Беча на Балкан била је Босна и Херцеговина. Оно што није успело на Бечком конгресу, успело је анексијом 1908. године. Политичко непријатељство је демонстрирано и током Првог светског рата. Не само што је Аустроугарска форсирала рат са Србијом већ је одлучујуће допринела да се оснује албанска држава 1913. године на конференцији у Лондону. У антисрпској политици Беча кључно место је припадало идеји да се Србима спречи излазак на море.
Када се из данашње перспективе (после 2000. године) размотри циљ објаве рата Србији 1914. години, мора се закључити да је то био или геноцидни или колонијални рат против Срба. Шта су хтели планери рата из Беча? Да побију Србе или да им укину државу? За оно прво постоје докази: аустроугарски војници чинили су велике покоље по Србији. Међуратни период избацио је у први план велику Немачку – Берлин. Поражену Аустроугарску монархију и изгубљену моћ Беча замењује Немачка. С доласком националсоцијалиста на власт 1933. године Балкан је постао део планова за владање Европом. Српски однос према немачком фактору се изменио утолико што се као спољнополитички субјект после 1918. појавила Краљевина Југославија. Влади Милана Стојадиновића није преостало ништа друго осим да следи путеве великих европских држава у односима према јачању немачког нацизма.
Ова искуства Словенства са германским делом Европе потврђују вишеслојност односа међу културама. Могао се сетити Црњански Гогоља у Немачкој, могао је да се сети и Вука у Бечу, али на неким другим спратовима ових односа планирао се освајачки поход германске политике на Србе (Словенство).

Из рукописа: Црњански – политичке и друге асоцијације.

Крај у следећем броју