BABKEN SIMONJAN – U Karabahu se rešava sudbina hrišćanstva

Moja poruka srpskim prijateljima: Otadžbina je iznad svega, čak iznad života. Bez žrtvovanja nema spasa i pobede. Čuvajte Srbiju kao zenicu oka, kao što mi čuvamo biblijski Ararat – simbol hrišćanstva i preporoda

Ratni sukobi između Azerbejdžana i Nagornog Karabaha, umesto da se smire, svakim danom se sve više rasplamsavaju. Tok rata koji besni između dve sukobljene strane je, mimo svih pretpostavki analitičara, neizvestan. O stradanjima Jermena u Nagornom Karabahu za „Pečat“ govori Babken Simonjan, književnik, prevodilac, zaslužni delatnik kulture i počasni konzul Republike Srbije u Jermeniji.

Kad se osvrnete na istoriju ovog regiona, da li vam je izgledalo da će u Nagornom Karabahu ponovo buknuti plamen rata?
Nagorni Karabah, gde je u 5. veku u naselju Amaras formirana prva jermenska škola, svedok je brojnih ratova i razaranja u svojoj drevnoj istoriji. Nama nimalo nije čudno što Azerbejdžan ponovo napada Jermeniju.
Nemiri u Nagornom Karabahu počeli su još 1988. godine. Svetska javnost i svi prosvećeni ljudi znaju predistoriju te tragedije. Posle viševekovne borbe s Turcima 1918. godine Jermenija je u Sardarapatskom boju dobila svoju nezavisnost, koja je trajala dve i po godine.
Obnova državnosti Jermenije i Gruzije na Južnom Kavkazu u maju 1918. dovela je do stvaranja nove političke jedinice, takozvanog Musavatskog Azerbejdžana, od strane kavkaskih muslimana, čiji je sponzor najpre bilo Osmansko carstvo, a nakon završetka Prvog svetskog rata – Britanija. Do 1918. godine u regionu nije postojala država koja se zvala Azerbejdžan. Stvaranje ove države, kao istočnog saveznika Turske, imalo je za cilj da okupira jermenske, gruzijske i iranske teritorije, sprovodeći panturkističke ideje mladoturaka.
Tri godine kasnije, zlom rukom Josifa Staljina, dve oblasti istorijske Velike Jermenije, Karabah i Nahičevan, bile su pripojene Azerbejdžanu. U to vreme apsolutna većina stanovništva Karabaha – 95 procenata, ili više od 200.000 ljudi – bili su Jermeni.
Autonomna oblast Nagorni Karabah, koja nije imala zajedničke granice sa sovjetskom Jermenijom, formirana je u delu Karabaha okupiranom 1923. godine. Posle masakra nad 35.000 pripadnika jermenske zajednice u Šušiju ostalo je 125.000 stanovnika, od kojih su 111.000 bili Jermeni. Kao rezultat okupacije, oko 70 godina kasnije, jermensko stanovništvo ne samo da nije raslo već se i smanjilo čineći 77 procenata ukupnog stanovništva. Umesto toga, broj Azerbejdžanaca naglo se povećao, iako ni azerbejdžanska nacija zapravo ne postoji. Oni su dobili status nacionalnosti tek 1936. Staljinovim dekretom. A pre toga bili su deklarisani kao kavkaski Tatari. Dakle, veštačka država i veštački narod sa jedva stogodišnjom istorijom.
Kada su Karabah i Nahičevan 1921. otcepljeni od Jermenije i pripojeni Azerbejdžanu, niko nije pitao Jermene da li žele da žive u sastavu druge države. Prekrajanjem granica Jermenije počela je tragedija jermenskog naroda, a Jermeni u Karabahu sačuvali su istorijsko pamćenje s nadom da će jednom osloboditi svoju zemlju od azerbejdžanske diktature i okupacije.
Nemiri u Nagornom Karabahu počeli su 1988. godine. Nakon toga Azerbejdžanci u Sumgajitu, Kirovabadu i Bakuu na najbrutalniji način počeli su klanje mirnog jermenskog stanovništva. Bilo je to organizovano na državnom nivou. Unapred je bio pripremljen plan ubijanja i uništenja Jermena u Azerbejdžanu. Tokom tri dana bespomoćni i mirni Jermeni bili su izloženi masakru u Sumgajitu, sovjetske vlasti reagovale su tek kada je bilo ubijeno stotine ljudi. A zlikovci još uvek nisu kažnjeni.
Karabah je bio oslobođen 1992. godine. U aprilu 2016. Azerbejdžanci su po drugi put izazvali sukob i evo, ovo je već treći rat u Karabahu. Agresor opet napada, ali ne samo Karabah već i Jermeniju koristeći tešku vojnu tehniku, bespilotne avione, tenkove, savremene kasetne rakete. Svima je jasno da je u ovom trećem ratu prisutna krvava turska ruka, koja stoji iza svog „mlađeg brata“. Osim toga, Turska iz Sirije i Libije u Azerbejdžan protiv Jermena šalje plaćenike islamiste. Sami Azerbejdžanci su odavno shvatili da im je rat izgubljen, da su poraženi. A Jermeni znaju zašto se bore i kako treba braniti otadžbinu, zemlju predaka. Mi smo po cenu života oslobodili Nagorni Karabah (na jermenskom – Arcah).

Zašto je baš u ovom času Azerbejdžan odlučio da ponovo zarati? Da li je to vezano za neke geopolitičke događaje?
Svima je jasno da je ovaj rat upravo izazvala Turska, koja ima veoma loše odnose sa susednim zemljama – Jermenijom, Grčkom, Kiprom, Iranom. Ona preti ne samo Jermeniji i Grčkoj već ima želju da širi i obnovi granice nekadašnjeg Osmanskog carstva.
Erdoganu je palo na pamet da bude sultan svih turkojezičnih naroda u regionu. On radi šta god mu padne na pamet, dok svetska javnost ćuti, kao i nedavno kada je Hram Svete Sofije njegovom odlukom pretvoren u džamiju. Erdogan baca rukavicu celom svetu. Javno i glasno govori jezikom pretnje. I Azerbejdžan javno i otvoreno govori da ne postoji drugo rešenje osim rata.
Šta se događa na terenu?
Vodi se pravi rat, lije se krv. Azerbejdžanci osim vojnih objekata gađaju i mirna naselja, civilno stanovništvo. Ruše kuće, ubijaju ljude. U ovom ratu oni koriste tešku tehniku, kasetne bombe, zenitne rakete koje su zabranjene konvencijom OUN. Turska snabdeva Azerbejdžan vojnom tehnikom. Ali vojnici i vojno rukovodstvo Karabaha po cenu života čvrsto i odlučno brane granice svoje zemlje. Za nas Jermene otadžbina je iznad svega, čak iznad života. Mi znamo šta znači izgubljena domovina koju su okupirali Turci posle strašnog genocida nad Jermenima 1915. godine. Znamo šta znači crkva bez zidova i svog sveštenika, i znamo kako je teško i nostalgično živeti bez istorijske otadžbine.
Do sveta, kao i obično, ne dopiru sve slike i istina, ili pak stižu selektivno i nepotpuno. Šta se događa sa civilima, koliko je ljudima teško i kako opstaje stanovništvo u Karabahu?
Stanovništvo Nagornog Karabaha čine isključivo Jermeni. Oni su odavno navikli na muku i ratove. Tokom vekova videli su ratove i razaranja. Pravi su gorštaci i znaju cenu otadžbine svojih predaka, spremni su da brane ono što je njihovo, ono što su nasledili od svojih predaka.
Azerbejdžanska razbijena i demoralizovana vojska već je na ivici propasti, oni se oslanjaju na tursku pomoć. Sad bombarduju sela i civilno stanovništvo, kad već ne mogu s našom vojskom da se izbore. U glavnom gradu Karabaha Stepanakertu srušene su kuće, ubijeni stari ljudi i deca. Međutim, Jermeni ne napuštaju svoje domove, odlučno vode borbu protiv azerbejdžansko-turske agresije.

Poznato nam je da karte, kao i uvek, dele moćnici sveta koji odlučuju o sudbini malih zemalja, neću reći malih naroda. Kako će se odvijati stvari u budućnosti?
Ovo ratno stanje traje već tri decenije i ne može ovako da se nastavi. Mora doći kraj krvoproliću. Mislim da je ovo naša poslednja borba. Već smo pokazali svetskoj javnosti ko napada a ko se brani. Ceo svet se uverio da su Azerbejdžanci agresori. Pokazali smo i dokazali da je sve što postoji u Nagornom Karabahu isključivo jermensko. Nema azerbejdžanskih tragova, niti ih je ikad bilo. Crkve, hramovi, grobovi naših predaka… naše suncem zapaljene planine, koje nas brane od agresora, naše reke koje hrane jermenski Karabah i naš gorštački govor koji nam je najveće oružje. Svi se nadamo da u skorije vreme više neće grmeti puške, smrtonosni avioni neće bacati bombe i neće gađati mirna naselja. Dosta je bilo krvi kroz vekove.
Kako Rusija reaguje na ratna događanja?
Rusija nam je strateški partner, međutim, ona se još uvek nije umešala u rat. Imamo rusko oružje i to nam je dovoljno da se branimo.
A s druge strane jermenski vojnici su veoma obrazovani i vešti u ratnim situacijama. Najbolji dokaz rečenog su borbe u Karabahu, kada naši vojnici pokazuju hrabrost i junaštvo. Naša vojska je jaka i odlučna, a u regionu najprofesionalnija.
Pleni izuzetan patriotski duh Jermena. U čemu je on utemeljen?
Da, u pravu ste. Patriotski duh Jermena je prejak. Jermenski vojnik zna zašto ratuje i zašto gine, za razliku od neprijatelja. Za našeg vojnika Jermenija nije samo geografski pojam već mnogo više. Mi smo za opstanak vekovima vodili oslobodilačke borbe protiv nomadskih plemena i osvajača, Seldžuka, Mongola i Tatara, Jermenija je više puta bila razorena i rasparčana, ali slobodarski duh nikada nije bio slomljen. Zahvaljujući tom duhu Jermenija je opstala i vaskrsla iz zgarišta. Evo šta je zapisao engleski pesnik 19. veka lord Bajron o Jermenima: „Naučio sam jezik Jermena da bi razumeo na kom su jeziku govorili Bogovi. Jermenija jeste otadžbina Bogova. I Bogovi su poreklom iz Araratske doline.“ Svaki Jermenin u grudima genetski nosi krvavo srce a u srcu nesalomiv duh.
Kako biste opisali ovaj rat kao običan čovek, ali i kao pesnik, kao ambasador jermenske kulture, književnosti i duhovnosti?
Kao običan čovek reagovao bih na sva ratna dešavanja u Karabahu kao i ostali Jermeni, a kao pesnik ipak reagujem drugačije. Tvorac izražava svoje misli i brigu emotivno i nostalgično. On razgovara sa svojim narodom kroz poeziju, kroz pisanu reč u pokušaju da usadi ljubav prema domovini. Sećam se, kada su bombardovali Srbiju i Kosovo, bio sam u Jermeniji i umesto prolivenih suza napisao sam pesmu „Kosovo“, koja je zasuzila mnoge slušaoce na književnim večerima. Gađanje Karabaha raketama mnogo liči na kosovsku tragediju i sada više razumem srpsku patnju…
Pesnik je najemotivnije biće, on svu gorčinu i tragediju svoga naroda uzima na sebe, s bolom i tugom govori, možda čak i krije svoje unutrašnje suze pokušavajući da ih pretoči u stihove. Nije lako napisati o ratu. Rat nije doneo sreću nijednom narodu. Ne gubim nadu da će, pre ili kasnije, zavladati mir, a agresor biti surovo kažnjen.
Kakva je vaša procena o ishodu ovog rata?
Mislim da će rat u skorije vreme biti zaustavljen. Ovo je pretnja i regionu i celom svetu. U Karabahu se rešava sudbina hrišćanstva i civilizacije. Svet mora to da shvati, ili će biti prekasno da azerbejdžansko-turska agresija na susedne zemlje bude zaustavljena.
Danas su bezmalo svi Srbi uz vas. Stižu li poruke ili pisma podrške i solidarnosti do vas?
Zvali su me srpski prijatelji iz raznih krajeva, izražavali svoju zabrinutost u vezi s ratnim događanjima. Zaista, u ovom za nas teškom i sudbonosnom trenutku osetili smo da su nam Srbi braća, bliski po stradanju. Srbima ne treba objasniti šta je turski zulum. To im je jasno 500 godina.
I dalje ne prestaju da stižu pisma podrške. Odabrao sam nekoliko njih i uz moj predgovor objaviću ih ovih dana u jermenskim medijima.
Šta biste poručili Srbima u ovom sudbonosnom trenutku za Jermene?
Kada je bivša Jugoslavija plamtila u ognju, bio sam neprekidno uz Srbe, smatrajući svojom obavezom da kroz pisanu reč branim istinu. Ponosan sam što sam bio uz vas kad vam je bilo najteže.
Sa Srbima nas veže zajednička tragična istorija. Mi smo svesni toga. Prema tome, želim da prenesem svim Srbima zahvalnost celog jermenskog naroda. Moja poruka srpskim prijateljima: Otadžbina je iznad svega, čak iznad života. Bez žrtvovanja nema spasa i pobede. Čuvajte Srbiju kao zenicu oka, kao što mi čuvamo biblijski Ararat – simbol hrišćanstva i preporoda.