БАБКЕН СИМОЊАН – У Карабаху се решава судбина хришћанства

Моја порука српским пријатељима: Отаџбина је изнад свега, чак изнад живота. Без жртвовања нема спаса и победе. Чувајте Србију као зеницу ока, као што ми чувамо библијски Арарат – симбол хришћанства и препорода

Ратни сукоби између Азербејџана и Нагорног Карабаха, уместо да се смире, сваким даном се све више распламсавају. Ток рата који бесни између две сукобљене стране је, мимо свих претпоставки аналитичара, неизвестан. О страдањима Јермена у Нагорном Карабаху за „Печат“ говори Бабкен Симоњан, књижевник, преводилац, заслужни делатник културе и почасни конзул Републике Србије у Јерменији.

Кад се осврнете на историју овог региона, да ли вам је изгледало да ће у Нагорном Карабаху поново букнути пламен рата?
Нагорни Карабах, где је у 5. веку у насељу Амарас формирана прва јерменска школа, сведок је бројних ратова и разарања у својој древној историји. Нама нимало није чудно што Азербејџан поново напада Јерменију.
Немири у Нагорном Карабаху почели су још 1988. године. Светска јавност и сви просвећени људи знају предисторију те трагедије. После вишевековне борбе с Турцима 1918. године Јерменија је у Сардарапатском боју добила своју независност, која је трајала две и по године.
Обнова државности Јерменије и Грузије на Јужном Кавказу у мају 1918. довела је до стварања нове политичке јединице, такозваног Мусаватског Азербејџана, од стране кавкаских муслимана, чији је спонзор најпре било Османско царство, а након завршетка Првог светског рата – Британија. До 1918. године у региону није постојала држава која се звала Азербејџан. Стварање ове државе, као источног савезника Турске, имало је за циљ да окупира јерменске, грузијске и иранске територије, спроводећи пантуркистичке идеје младотурака.
Три године касније, злом руком Јосифа Стаљина, две области историјске Велике Јерменије, Карабах и Нахичеван, биле су припојене Азербејџану. У то време апсолутна већина становништва Карабаха – 95 процената, или више од 200.000 људи – били су Јермени.
Аутономна област Нагорни Карабах, која није имала заједничке границе са совјетском Јерменијом, формирана је у делу Карабаха окупираном 1923. године. После масакра над 35.000 припадника јерменске заједнице у Шушију остало је 125.000 становника, од којих су 111.000 били Јермени. Као резултат окупације, око 70 година касније, јерменско становништво не само да није расло већ се и смањило чинећи 77 процената укупног становништва. Уместо тога, број Азербејџанаца нагло се повећао, иако ни азербејџанска нација заправо не постоји. Они су добили статус националности тек 1936. Стаљиновим декретом. А пре тога били су декларисани као кавкаски Татари. Дакле, вештачка држава и вештачки народ са једва стогодишњом историјом.
Када су Карабах и Нахичеван 1921. отцепљени од Јерменије и припојени Азербејџану, нико није питао Јермене да ли желе да живе у саставу друге државе. Прекрајањем граница Јерменије почела је трагедија јерменског народа, а Јермени у Карабаху сачували су историјско памћење с надом да ће једном ослободити своју земљу од азербејџанске диктатуре и окупације.
Немири у Нагорном Карабаху почели су 1988. године. Након тога Азербејџанци у Сумгајиту, Кировабаду и Бакуу на најбруталнији начин почели су клање мирног јерменског становништва. Било је то организовано на државном нивоу. Унапред је био припремљен план убијања и уништења Јермена у Азербејџану. Током три дана беспомоћни и мирни Јермени били су изложени масакру у Сумгајиту, совјетске власти реаговале су тек када је било убијено стотине људи. А зликовци још увек нису кажњени.
Карабах је био ослобођен 1992. године. У априлу 2016. Азербејџанци су по други пут изазвали сукоб и ево, ово је већ трећи рат у Карабаху. Агресор опет напада, али не само Карабах већ и Јерменију користећи тешку војну технику, беспилотне авионе, тенкове, савремене касетне ракете. Свима је јасно да је у овом трећем рату присутна крвава турска рука, која стоји иза свог „млађег брата“. Осим тога, Турска из Сирије и Либије у Азербејџан против Јермена шаље плаћенике исламисте. Сами Азербејџанци су одавно схватили да им је рат изгубљен, да су поражени. А Јермени знају зашто се боре и како треба бранити отаџбину, земљу предака. Ми смо по цену живота ослободили Нагорни Карабах (на јерменском – Арцах).

Зашто је баш у овом часу Азербејџан одлучио да поново зарати? Да ли је то везано за неке геополитичке догађаје?
Свима је јасно да је овај рат управо изазвала Турска, која има веома лоше односе са суседним земљама – Јерменијом, Грчком, Кипром, Ираном. Она прети не само Јерменији и Грчкој већ има жељу да шири и обнови границе некадашњег Османског царства.
Ердогану је пало на памет да буде султан свих туркојезичних народа у региону. Он ради шта год му падне на памет, док светска јавност ћути, као и недавно када је Храм Свете Софије његовом одлуком претворен у џамију. Ердоган баца рукавицу целом свету. Јавно и гласно говори језиком претње. И Азербејџан јавно и отворено говори да не постоји друго решење осим рата.
Шта се догађа на терену?
Води се прави рат, лије се крв. Азербејџанци осим војних објеката гађају и мирна насеља, цивилно становништво. Руше куће, убијају људе. У овом рату они користе тешку технику, касетне бомбе, зенитне ракете које су забрањене конвенцијом ОУН. Турска снабдева Азербејџан војном техником. Али војници и војно руководство Карабаха по цену живота чврсто и одлучно бране границе своје земље. За нас Јермене отаџбина је изнад свега, чак изнад живота. Ми знамо шта значи изгубљена домовина коју су окупирали Турци после страшног геноцида над Јерменима 1915. године. Знамо шта значи црква без зидова и свог свештеника, и знамо како је тешко и носталгично живети без историјске отаџбине.
До света, као и обично, не допиру све слике и истина, или пак стижу селективно и непотпуно. Шта се догађа са цивилима, колико је људима тешко и како опстаје становништво у Карабаху?
Становништво Нагорног Карабаха чине искључиво Јермени. Они су одавно навикли на муку и ратове. Током векова видели су ратове и разарања. Прави су горштаци и знају цену отаџбине својих предака, спремни су да бране оно што је њихово, оно што су наследили од својих предака.
Азербејџанска разбијена и деморализована војска већ је на ивици пропасти, они се ослањају на турску помоћ. Сад бомбардују села и цивилно становништво, кад већ не могу с нашом војском да се изборе. У главном граду Карабаха Степанакерту срушене су куће, убијени стари људи и деца. Међутим, Јермени не напуштају своје домове, одлучно воде борбу против азербејџанско-турске агресије.

Познато нам је да карте, као и увек, деле моћници света који одлучују о судбини малих земаља, нећу рећи малих народа. Како ће се одвијати ствари у будућности?
Ово ратно стање траје већ три деценије и не може овако да се настави. Мора доћи крај крвопролићу. Мислим да је ово наша последња борба. Већ смо показали светској јавности ко напада а ко се брани. Цео свет се уверио да су Азербејџанци агресори. Показали смо и доказали да је све што постоји у Нагорном Карабаху искључиво јерменско. Нема азербејџанских трагова, нити их је икад било. Цркве, храмови, гробови наших предака… наше сунцем запаљене планине, које нас бране од агресора, наше реке које хране јерменски Карабах и наш горштачки говор који нам је највеће оружје. Сви се надамо да у скорије време више неће грмети пушке, смртоносни авиони неће бацати бомбе и неће гађати мирна насеља. Доста је било крви кроз векове.
Како Русија реагује на ратна догађања?
Русија нам је стратешки партнер, међутим, она се још увек није умешала у рат. Имамо руско оружје и то нам је довољно да се бранимо.
А с друге стране јерменски војници су веома образовани и вешти у ратним ситуацијама. Најбољи доказ реченог су борбе у Карабаху, када наши војници показују храброст и јунаштво. Наша војска је јака и одлучна, а у региону најпрофесионалнија.
Плени изузетан патриотски дух Јермена. У чему је он утемељен?
Да, у праву сте. Патриотски дух Јермена је прејак. Јерменски војник зна зашто ратује и зашто гине, за разлику од непријатеља. За нашег војника Јерменија није само географски појам већ много више. Ми смо за опстанак вековима водили ослободилачке борбе против номадских племена и освајача, Селџука, Монгола и Татара, Јерменија је више пута била разорена и распарчана, али слободарски дух никада није био сломљен. Захваљујући том духу Јерменија је опстала и васкрсла из згаришта. Ево шта је записао енглески песник 19. века лорд Бајрон о Јерменима: „Научио сам језик Јермена да би разумео на ком су језику говорили Богови. Јерменија јесте отаџбина Богова. И Богови су пореклом из Араратске долине.“ Сваки Јерменин у грудима генетски носи крваво срце а у срцу несаломив дух.
Како бисте описали овај рат као обичан човек, али и као песник, као амбасадор јерменске културе, књижевности и духовности?
Као обичан човек реаговао бих на сва ратна дешавања у Карабаху као и остали Јермени, а као песник ипак реагујем другачије. Творац изражава своје мисли и бригу емотивно и носталгично. Он разговара са својим народом кроз поезију, кроз писану реч у покушају да усади љубав према домовини. Сећам се, када су бомбардовали Србију и Косово, био сам у Јерменији и уместо проливених суза написао сам песму „Косово“, која је засузила многе слушаоце на књижевним вечерима. Гађање Карабаха ракетама много личи на косовску трагедију и сада више разумем српску патњу…
Песник је најемотивније биће, он сву горчину и трагедију свога народа узима на себе, с болом и тугом говори, можда чак и крије своје унутрашње сузе покушавајући да их преточи у стихове. Није лако написати о рату. Рат није донео срећу ниједном народу. Не губим наду да ће, пре или касније, завладати мир, а агресор бити сурово кажњен.
Каква је ваша процена о исходу овог рата?
Мислим да ће рат у скорије време бити заустављен. Ово је претња и региону и целом свету. У Карабаху се решава судбина хришћанства и цивилизације. Свет мора то да схвати, или ће бити прекасно да азербејџанско-турска агресија на суседне земље буде заустављена.
Данас су безмало сви Срби уз вас. Стижу ли поруке или писма подршке и солидарности до вас?
Звали су ме српски пријатељи из разних крајева, изражавали своју забринутост у вези с ратним догађањима. Заиста, у овом за нас тешком и судбоносном тренутку осетили смо да су нам Срби браћа, блиски по страдању. Србима не треба објаснити шта је турски зулум. То им је јасно 500 година.
И даље не престају да стижу писма подршке. Одабрао сам неколико њих и уз мој предговор објавићу их ових дана у јерменским медијима.
Шта бисте поручили Србима у овом судбоносном тренутку за Јермене?
Када је бивша Југославија пламтила у огњу, био сам непрекидно уз Србе, сматрајући својом обавезом да кроз писану реч браним истину. Поносан сам што сам био уз вас кад вам је било најтеже.
Са Србима нас веже заједничка трагична историја. Ми смо свесни тога. Према томе, желим да пренесем свим Србима захвалност целог јерменског народа. Моја порука српским пријатељима: Отаџбина је изнад свега, чак изнад живота. Без жртвовања нема спаса и победе. Чувајте Србију као зеницу ока, као што ми чувамо библијски Арарат – симбол хришћанства и препорода.