VUČIĆEV PREVENTIVNI UDAR

U SUSRET VAŠINGTONSKOM DIJALOGU

Hoće li Vučića u Vašingtonu dočekati iznenađenje na koje ga upozorava njegov „politički nos“? Da li je takva ponuda uopšte postojala u planovima Bele kuće, ili je njeno najavljivanje deo psihološkog rata s kojim mi suštinski nemamo nikakve veze?

Država Izrael zbog svog geostrateškog položaja i nepostojanja onoga što se u vojničkom rečniku naziva „strateška dubina“ od svog postanka do danas bila je primorana na najveći mogući nivo obazrivosti kada je bezbednost državne teritorije i nacije u pitanju. Jedna od glavnih izraelskih taktika u ovome je upotreba preventivnog udara i preventivnog rata. Kada se pomene sintagma „preventivni udar“, danas svako ko se razume u međunarodnu politiku prvo pomisli na Izrael. Najčuveniji primer je Šestodnevni rat iz 1967. koji je Tel Aviv započeo preventivnim napadom na Egipat, Siriju, Jordan i Irak zbog straha da su se ove arapske zemlje pripremale za invaziju na Izrael, ali jevrejska država slične poteze u mnogo manjoj razmeri povlači praktično svakodnevno. Svi oni udari po Siriji o kojima smo se naslušali tokom prethodnih godina upravo su to – preventivni udari.
Sledeći ovu logiku, i predsednik Srbije Aleksandar Vučić odlučio je prošle nedelje da povuče visokorizičan, ali potencijalno veoma isplativ potez (što preventivni udar uvek i jeste) i zapreti da će, u slučaju da ga na predstojećim razgovorima s prištinskom stranom u Vašingtonu dočeka nekakvo iznenađenje, odbiti susret s predsednikom SAD Donaldom Trampom.

[restrict]

NEPRISTOJNA PONUDA „Očekujem zamke i iznenađenja u Vašingtonu, izviniću im se ako toga ne bude. Ako sam u pravu za iznenađenja, za zahteve koje će nam dati, ne zato što imam informacije već zato što tako osećam (…) Ali pošto mislim da znam šta može da bude sadržaj tog iznenađenja, pre će biti da ću da odbijem (sastanak s predsednikom Trampom), tako da do tog susreta neće doći“, rekao je Vučić. Iznenađenje koje Vučić pominje je nepristojna ponuda o kojoj se govori od kako se pojavila ideja razgovora Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom Bele kuće pre nekoliko meseci, tj. mogućnost da se pored ekonomskih pitanja koja su dogovorena za agendu sastanka pojavi i nekakav „sveobuhvatni sporazum“, odnosno priznavanje secesije Kosova i Metohije koje bi srpske vlasti zavrtanjem ruke bile primorane da potpišu.
Vučićeva najava da bi, ukoliko se tako nešto desi, odbio sastanak s Trampom je, u najmanju ruku, prvoklasni preventivni udar kojim se, velika je verovatnoća, eliminiše mogućnost „iznenađenja“ u slučaju da je ono zaista bilo pripremano. Mnogo bi veći udarac na ugled i moć predsednika Trampa bila činjenica da je tamo neki Vučić, predsednik tamo neke Srbije, Sibirije ili čega već, odbio susret s njim (pod uslovom da bi ostao dosledan svojoj najavi), nego što bi postizanje bilo kakvog „istorijskog sporazuma Srbije i Kosova“ moglo da mu koristi. Tramp je uspešan poslovni čovek, a ne kockar i neko ko bezrazložno povlači rizične poteze koji bi ga mogli skupo koštati. Osim kada zaista proceni da je potencijalni dobitak mnogo veći od mogućeg gubitka, što u slučaju Kosova nikako nije slučaj. Ovde treba dodati da Vučića niko nije pritiskao da izađe u javnost s takvom izjavom, da je to mogao glatko da prećuti, ali činjenica da je izrekao to što jeste govori da tako zaista namerava da postupi. Baš kao što bi Tramp odbijanjem susreta mnogo više izgubio, nego što bi dobio „osvajanjem“ sporazuma, i Vučić posle ove izjave, ako je prekrši, rizikuje da izgubi mnogo više nego što je dobio izgovaranjem tih reči.
Postoji, naravno, i mogućnost da je Vučić, prevaljujući preko jezika „pre će biti da ću da odbijem“ i „tako da do tog susreta neće doći“, igrao na „sigurnu kartu“, jer je znao da takve ponude od Trampa neće biti, ali to ni na koji način ne umanjuje značaj tih reči, jer ni kod preventivnog udara nikada ne postoji stopostotna mogućnost da će do neprijateljskog napada doći, a on, opet, postiže svoj efekat.
Ne verujemo, a to smo već pisali, da Trampova administracija sada uopšte ima ideju da tokom sastanka u Beloj kući Srbiju dovede pred „svršen čin“ i preda joj ultimativni zahtev da potpiše nekakvo „konačno rešenje“. Naznake da bi se tako nešto moglo desiti ne dolaze iz Bele kuće nego iz kuhinje „duboke države“ i isključivo od neprijatelja Donalda Trampa i njegove administracije. Najočigledniji motiv za tako nešto je obesmišljavanje svakog drugog sporazuma osim onog o srpskom priznavanju kosovske secesije i sprečavanje Trampa da na tome osvoji još neki poen na spoljnopolitičkom planu, koliko god ovaj u očima najvećeg dela američkog biračkog tela bio beznačajan. Neuporedivo beznačajniji od onog postignutog sporazumom Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela koji ne donosi poene samo u elitnim krugovima američke jevrejske zajednice na koju se Tramp umnogome oslanja nego i među običnim biračima evangelističke veroispovesti koji Izrael iz verskih razloga smatraju „Božjim proviđenjem“ kojem je Amerika dužna da pomogne kako zna i ume.
Treba dodati da je Trampova administracija kada je Kosovo i Metohija u pitanju već osvojila neki poen, makar sa zapadnjačkog gledišta, jer da nije bilo nje i njenog odlučnog rada na ukidanju prištinskih taksi na robu iz Srbije – tokom kojeg je, ne zaboravimo, Vašington oborio dve „kosovske vlade“ – ne bi bilo ni predstojećeg sastanka u Beloj kući, ni nastavka dijaloga u Briselu. S druge strane, EU i, pre svih, Nemačka su nemo i nemoćno posmatrale poteze Prištine (Brisel), ali ih i neskriveno podržavale (Berlin).

SUZE SERVEROVE Da na Zapadu postoji sve izraženija svest o tome da je manevarski prostor za primoravanje Srbije na njoj zaista nedopustive ustupke u vezi s Kosovom potvrđuje tekst čuvenog antisrpskog lobiste, rado viđenog analitičara na beogradskim i luksemburškim „nezavisnim“ medijima Danijela Servera u kojem on Vučića kritikuje zbog stvari zbog kojih bi ga 85 posto Srba pohvalilo. Pod naslovom „Čemu tolika nevoljnost, Aleksandre, čemu?“, iz kojeg samo što se suze ne cede, Server piše da se „Vučić sve više okreće Istoku i razočarava one što su mislili da on može biti srpski nacionalista sa dovoljno kredibiliteta sa te strane političkog spektra da povuče definitivni potez ka Zapadu“, čitaj prizna secesiju, i dodaje da „postoji mnogo dobrih razloga za Vučića da radi to što radi, i malo onih koji bi ga naveli na drugačiji stav“.
U jednom drugom tekstu Server realistično predviđa da se od razgovora u Vašingtonu ne može očekivati ozbiljniji proboj, osim na ekonomskom planu. „Sumnjam da može doći do sporazuma u odnosu na veća politička pitanja koja se tiču normalizacije odnosa, pošto Beograd deluje nespremno da prizna Kosovo kao suvereno i nezavisno, a Priština ne može prihvatiti ništa manje.“
I specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslav Lajčak predviđa da je ekonomska saradnja jedino o čemu bi u Vašingtonu moglo da se razgovara. „Nismo konsultovani oko datuma niti oko sadržaja sastanka, već smo samo informisani da će se sastanak održati i da će biti strogo ekonomske prirode. To neće biti deo procesa već samo sastanak i nemam razloga da sumnjam u to“, rekao je on na 15. Bledskom strateškom forumu u Sloveniji. Ovo je u skladu sa opštim stavom EU koja nipošto ne želi da Vašingtonu (makar ne pod vođstvom Donalda Trampa) prepusti pobedu kakvu bi predstavljalo postizanje konačnog sporazuma, a dokle su ove sile spremne da idu u tome govori i objavljivanje predloga optužnice protiv Hašima Tačija pred prethodni nesuđeni sastanak u Vašingtonu s kraja juna.
Lajčak je na Bledu rekao i nešto što bi moglo značiti višestranu promenu dosadašnjeg kursa EU u odnosu na pitanje Kosova i Metohije. „Imamo crvene linije. Nije u redu reći da šta god dve strane dogovore, nama je to u redu, jer moj mandat kaže da ugao koji treba da postignem u procesu je da normalizacija odnosa bude u skladu sa međunarodnim pravom, da bude prihvatljiva članicama EU i da bi trebalo da smiri situaciju u regionu“, rekao je on. Normalizacija odnosa treba da bude u skladu sa međunarodnim pravom? Znači u skladu sa Poveljom UN, Helsinškom poveljom i Rezolucijom 1244? Evropska unija se u dijalogu koji joj je slabošću vlasti u Beogradu poveren na vođenje 2010. godine nije tako ponašala, iako je na površini glumila nekakvu „statusnu neutralnost“. Novost, a u stvari prava „starost“ je i to da EU u vezi s Kosovom i Metohijom ima neke svoje „crvene linije“, odnosno da joj ne bi u svakom slučaju bilo prihvatljivo ono što bi se, eventualno, Srbi i Albanci dogovorili, nego dogovor mora da bude i u interesu EU. Lepo bi bilo kada bi Lajčakove rečenice, iako tako zvuče, imale isto značenje kao kada ih izgovaraju i ruski ili neki drugi državnici. Rusko i evropsko insistiranje na tome da svaki dogovor mora biti u skladu s međunarodnim pravom (pa samim tim i sa Rezolucijom 1244) nikako nije isto, iako bi moralo da bude. A i kako svako drugo rešenje, osim očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, može „smiriti situaciju u regionu“? Priznanje secesije samo bi još podgrejalo već zažarene aspiracije Albanaca ka teritoriji drugih zemalja – Makedonije, Crne Gore, pa i Grčke.

[/restrict]