Prednosti otvorenih pozornica

Između dve pozorišne sezone

Kako su se u tek stasaloj srpskoj državi ponašali zvaničnici Miloševe Srbije u katastrofalnim uslovima epidemije i kako se sam knez brinuo o narodu, zahtevajući da mu se izveštaji o suzbijanju kuge redovno dostavljaju

Kao što je poznato, epidemija virusa korona obustavila je rad svih pozorišta, odustalo se od organizovanja više domaćih i međunarodnih teatarskih festivala i otkazane su sve bioskopske projekcije… Sve to u Srbiji nije predstavljalo osobitu novost. Ovom prilikom skrenućemo pažnju na jedno zanimljivo delo iskusnog i istrajnog radijskog poslenika Živorada Đorđevića, dugogodišnjeg urednika Radio Svetozareva (Jagodine), koji je još 1982. godine veoma efektno prikazao u jednoj emisiji kako se suzbijala epidemija kuge, koja se pojavila za vlade kneza Miloša u Srbiji. Njegova radio-drama Godine 1837 je igrani radio-dokumentarac pretežno zasnovan na sačuvanoj arhivskoj građi o epidemiji kuge koja se pojavila u Nišu i Vidinu, a kada je knez Miloš, da bi Srbiju sačuvao od opake bolesti, postavio duž srpske granice kordon redovne vojske. Kako se tada reagovalo na preteću epidemiju, šta su predstavnici vlasti, u uslovima nepostojanja adekvatne medicinske zaštite, činili da se epidemija suzbije, kao i šta se preduzimalo da ne dođe do panike u narodu – svestrano je prikazano u ovoj radio-drami.

U KRAGUJEVCU PRE DVA VEKA Iz dokumenata što ih je Živorad Đorđević pažljivo odabrao i zvučno prezentovao u ovom delu u vidu kratkih izvoda mogućno je veoma lepo sagledati kako su se u tek stasaloj srpskoj državi ponašali zvaničnici Miloševe Srbije u katastrofalnim uslovima epidemije i kako se sam knez brinuo o narodu, zahtevajući da mu se izveštaji o suzbijanju kuge redovno dostavljaju. A izveštaji što su pristizali bili su prepuni podataka o mnogim smrtnim slučajevima, ali i o merama za izolaciju zaraženih, kao i o tome šta je vlast preduzimala da suzbije paniku u narodu. Režirajući na radiju ovo delo, Olga Brajović dovela je pred mikrofone Radio Beograda sjajnu ekipu u kojoj su bili: Radoš Bajić, Miloš Žutić, Zoran Radmilović, Miodrag Radovanović, Milutin Butković, Dragan Zarić, Jovan Janićijević, Vladan Živković i dr. Glumci su postigli izvanrednu upečatljivost izraza, baš kao i maksimalnu autentičnost moravskoga govora, za šta je zaslužna i lektor Radmila Vidak. Odličan tonski zapis načinio je Zoran Jerković. Valjalo bi emitovati reprizu ove radio-drame u vreme današnje epidemije korone.
U Kragujevcu, tadašnjoj prestonici Srbije, priređivale su se pozorišne predstave i pre osnivanja i delovanja Knjaževsko-srpskog teatra pod vođstvom Joakima Vujića (1772–1847). Naime, učitelj Đorđe-Georgij Jevđenijević (1797–?) izvodio je sa svojim đacima pozorišne predstave još od 1825. ili počev od neke godine između 1825. i 1829. Predstave je verovatno izvodio o praznicima, možda i na dan Sv. Save, iako je to školski praznik u Srbiji tek od 1840. godine. Posle predstava Knjaževsko-srpskog teatra (1836) u Kragujevcu će pozorišnu aktivnost nastaviti 1839. Atanasije Nikolić (1803–1882), književnik i profesor Liceja, ali i pozorišni delatnik, koji je zajedno sa Sterijom okupio amatersku trupu i 1840. prikazao svoju melodramu Ženidba cara Dušana…

IMA JOŠ VREMENA… Budući da od sredine marta 2020. nismo bili u prilici da posećujemo teatar, našli smo se u situaciji u kojoj su svi – glumci i publika – željni pozorišnih predstava kako starih, tako i novih. Kako sada izgleda, možemo od septembra očekivati početak redovne sezone 2020/2021. Preostaje da se razreši pitanje realizacije nekoliko festivala, počev od Sterijinog pozorja u Novom Sadu i „Nušićevih dana“ u Smederevu, te Festivala u smederevskoj Tvrđavi, zatim onih na terasi vile Stanković u Čortanocima, da i ne navodimo smotre u Sopotu, Topoli i drugde, koje se organizuju nešto poznije. Sve se to terminski pomera za septembar, mada bi možda bilo bolje odgoditi ih za sledeću godinu, što će biti slučaj s BITEF-om (govori se o samo jednoj predstavi, koja bi se prikazala kao „prolog“). Ove godine, to je sigurno, opstaće Festival igre, Sterijino pozorje „Joakim interfest“ u Kragujevcu i Festival bez prevoda u Užicu.
Ovih dana nadležni krizni štab, koji prati epidemiju kovida 19, napokon je dozvolio da se obnovi delatnost pozorišta i bioskopa pod uslovom da se poštuju pravila o udaljenosti gledalaca u dvoranama.
Kako se svi festivali još nisu oglasili, baš kao ni sva pozorišta (izvesno je da će raditi Atelje 212 zahvaljujući tome što se krov nad salom „Mira Trailović“ otvara), ostaje nam samo da pretpostavljamo kako će izgledati kulturni život u našim gradovima, napose u Beogradu, gde je letnji festival BELEF velikodušno zaboravljen. I potpuno je razumljivo što ga niko i ne spominje, s programima formiranim takoreći bez ikakve koncepcije a posebno sa izuzetno skromnom pozorišnom ponudom, koju su najčešće činile dve ili tri beznačajne premijere komada predviđenih da se zaborave odmah posle izvođenja i to, poslednjih godina, uvek na istom prostoru – ispred ulaza u zgradu Vojnog muzeja na Kalemegdanu. Međutim, nikako ne treba zaboraviti sve prednosti i pogodnosti otvorenih pozornica, ambijentalnih naročito, posebno na Kalemegdanu. U dvobroju „Pečata“ od 31. jula 2020. ukazali smo da je na kalemegdanskim prostorima davne 1939. godine počelo svoju delatnost Umetničko pozorište na čijoj je sceni 1940. debitovala Mira Todorović Stupica. To pozorište je leti priređivalo predstave na Kalemegdanu, a zimi u dvorani Kolarčeve zadužbine. Treba nastaviti traganje za novim prostorima pogodnim za letnje pozorišne scene.
Ima još vremena, jer pesnik kaže: „Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja / Na polju Jesen stoji.“ I biće još toplih i prijatnih večeri pogodnih za dobre predstave pod vedrim nebom.