Предности отворених позорница

фото: denise jans / unsplash

Између две позоришне сезоне

Како су се у тек стасалој српској држави понашали званичници Милошеве Србије у катастрофалним условима епидемије и како се сам кнез бринуо о народу, захтевајући да му се извештаји о сузбијању куге редовно достављају

Као што је познато, епидемија вируса корона обуставила је рад свих позоришта, одустало се од организовања више домаћих и међународних театарских фестивала и отказане су све биоскопске пројекције… Све то у Србији није представљало особиту новост. Овом приликом скренућемо пажњу на једно занимљиво дело искусног и истрајног радијског посленика Живорада Ђорђевића, дугогодишњег уредника Радио Светозарева (Јагодине), који је још 1982. године веома ефектно приказао у једној емисији како се сузбијала епидемија куге, која се појавила за владе кнеза Милоша у Србији. Његова радио-драма Године 1837 је играни радио-документарац претежно заснован на сачуваној архивској грађи о епидемији куге која се појавила у Нишу и Видину, а када је кнез Милош, да би Србију сачувао од опаке болести, поставио дуж српске границе кордон редовне војске. Како се тада реаговало на претећу епидемију, шта су представници власти, у условима непостојања адекватне медицинске заштите, чинили да се епидемија сузбије, као и шта се предузимало да не дође до панике у народу – свестрано је приказано у овој радио-драми.

У КРАГУЈЕВЦУ ПРЕ ДВА ВЕКА Из докумената што их је Живорад Ђорђевић пажљиво одабрао и звучно презентовао у овом делу у виду кратких извода могућно је веома лепо сагледати како су се у тек стасалој српској држави понашали званичници Милошеве Србије у катастрофалним условима епидемије и како се сам кнез бринуо о народу, захтевајући да му се извештаји о сузбијању куге редовно достављају. А извештаји што су пристизали били су препуни података о многим смртним случајевима, али и о мерама за изолацију заражених, као и о томе шта је власт предузимала да сузбије панику у народу. Режирајући на радију ово дело, Олга Брајовић довела је пред микрофоне Радио Београда сјајну екипу у којој су били: Радош Бајић, Милош Жутић, Зоран Радмиловић, Миодраг Радовановић, Милутин Бутковић, Драган Зарић, Јован Јанићијевић, Владан Живковић и др. Глумци су постигли изванредну упечатљивост израза, баш као и максималну аутентичност моравскога говора, за шта је заслужна и лектор Радмила Видак. Одличан тонски запис начинио је Зоран Јерковић. Ваљало би емитовати репризу ове радио-драме у време данашње епидемије короне.
У Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, приређивале су се позоришне представе и пре оснивања и деловања Књажевско-српског театра под вођством Јоакима Вујића (1772–1847). Наиме, учитељ Ђорђе-Георгиј Јевђенијевић (1797–?) изводио је са својим ђацима позоришне представе још од 1825. или почев од неке године између 1825. и 1829. Представе је вероватно изводио о празницима, можда и на дан Св. Саве, иако је то школски празник у Србији тек од 1840. године. После представа Књажевско-српског театра (1836) у Крагујевцу ће позоришну активност наставити 1839. Атанасије Николић (1803–1882), књижевник и професор Лицеја, али и позоришни делатник, који је заједно са Стеријом окупио аматерску трупу и 1840. приказао своју мелодраму Женидба цара Душана…

ИМА ЈОШ ВРЕМЕНА… Будући да од средине марта 2020. нисмо били у прилици да посећујемо театар, нашли смо се у ситуацији у којој су сви – глумци и публика – жељни позоришних представа како старих, тако и нових. Како сада изгледа, можемо од септембра очекивати почетак редовне сезоне 2020/2021. Преостаје да се разреши питање реализације неколико фестивала, почев од Стеријиног позорја у Новом Саду и „Нушићевих дана“ у Смедереву, те Фестивала у смедеревској Тврђави, затим оних на тераси виле Станковић у Чортаноцима, да и не наводимо смотре у Сопоту, Тополи и другде, које се организују нешто позније. Све се то термински помера за септембар, мада би можда било боље одгодити их за следећу годину, што ће бити случај с БИТЕФ-ом (говори се о само једној представи, која би се приказала као „пролог“). Ове године, то је сигурно, опстаће Фестивал игре, Стеријино позорје „Јоаким интерфест“ у Крагујевцу и Фестивал без превода у Ужицу.
Ових дана надлежни кризни штаб, који прати епидемију ковида 19, напокон је дозволио да се обнови делатност позоришта и биоскопа под условом да се поштују правила о удаљености гледалаца у дворанама.
Како се сви фестивали још нису огласили, баш као ни сва позоришта (извесно је да ће радити Атеље 212 захваљујући томе што се кров над салом „Мира Траиловић“ отвара), остаје нам само да претпостављамо како ће изгледати културни живот у нашим градовима, напосе у Београду, где је летњи фестивал БЕЛЕФ великодушно заборављен. И потпуно је разумљиво што га нико и не спомиње, с програмима формираним такорећи без икакве концепције а посебно са изузетно скромном позоришном понудом, коју су најчешће чиниле две или три безначајне премијере комада предвиђених да се забораве одмах после извођења и то, последњих година, увек на истом простору – испред улаза у зграду Војног музеја на Калемегдану. Међутим, никако не треба заборавити све предности и погодности отворених позорница, амбијенталних нарочито, посебно на Калемегдану. У двоброју „Печата“ од 31. јула 2020. указали смо да је на калемегданским просторима давне 1939. године почело своју делатност Уметничко позориште на чијој је сцени 1940. дебитовала Мира Тодоровић Ступица. То позориште је лети приређивало представе на Калемегдану, а зими у дворани Коларчеве задужбине. Треба наставити трагање за новим просторима погодним за летње позоришне сцене.
Има још времена, јер песник каже: „Ко горда царица и бајна, са снопом златнога класја / На пољу Јесен стоји.“ И биће још топлих и пријатних вечери погодних за добре представе под ведрим небом.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.