Dan posle 30 godina

Zašto je Milo Đukanović doživeo izborni poraz, da li to znači da je ostao i bez vlasti, i šta će ova mirna (r)evolucija doneti Crnoj Gori i Srbiji

Za Miroslava Lajčaka, specijalnog izaslanika Evropske unije za sva naša iskušenja, „interesantna je situacija“ nastala u nedelju, 30. avgusta, nakon što su prebrojani glasovi na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori, „ali je prerano komentarisati“, dodao je suzdržano, misleći na tu sasvim neobičnu premda ne i potpuno neočekivanu okolnost da, prvi put za ove tri decenije koliko je na čelu Crne Gore, Milo Đukanović posle izbora nije proglasio svoju izbornu pobedu.

PRANJE RUKU Ovako suzdržan Lajčak nije bio pre 14 godina kada je, kao izaslanik za crnogorsko otcepljenje od Srbije i uz pomoć svog ličnog prijatelja Františeka Lipke, učinio sve što je bilo potrebno Milu Đukanoviću da mu se pomogne da Crnu Goru otcepi od Srbije. Kao da su bili, a možda su i bili, na istom zadatku. Ali vremena su se promenila; ne zato što su im zadaci promenjeni, nisu, već zato što Milo Đukanović više nije u mogućnosti da isporuči (deliver) ono što mu je naloženo.
Pa je zato sada Lajčak ovako upadljivo distanciran u odnosu na jednu od dve-tri najveće političke promene koje su Crnu Goru pogodile u poslednjih nekoliko decenija; i zato sad – tek sad, kad su izbori okončani – OEBS uspeva da primeti da je „vladajuća partija imala nepravednu prednost zbog široko rasprostranjene zloupotrebe položaja i državnih resursa, kao i velike medijske pokrivenosti“.
A tek nemački „Dojče vele“. „Milo ima dve opcije – egzil ili razdor… Đukanović misli da je rešenje, mada je odavno glavni problem Crne Gore. Njegova stranka više neće moći da formira većinu, ali to je tek prvi korak u crnogorskom osvajanju slobode… Ovaj put, izgleda, nisu pomogli ni fantomski birači ni plašenje poznatim velikosrpskim baukom ni državno medijsko spinovanje. DPS je izgubila toliko procenata da bi u svakoj pristojnoj zemlji prvi čovek te stranke dao ostavku iste večeri. Ali ne i Milo… Ako predstavnicima vlasti, uprkos monopolskom posedovanju svih državnih resursa, legalnih i ilegalnih sredstava uveravanja, ovaj put nije pošlo za rukom da prikupe znatno više od trećine glasova, onda je evidentno da se ’model Milo’ potrošio… Jer Milo je odavno izgubio smisao za političku realnost… On se odavno politikom bavi samo da bi zaštitio sebe, svoj klan i ogroman imetak, da bi imao imunitet zbog grešne prošlosti – od svoje ratne uloge devedesetih, do imena u dosijeima zapadnih tužilaštva nadležnih za šverc u velikom stilu… On će pre ili kasnije morati da bira između egzila u nekoj zemlji koja voli novac isluženih autokrata ili daljeg stvaranja razdora u Crnoj Gori. Ovaj drugi scenario bi ga mogao dovesti do sudskog ishoda koji mu se ne bi svideo.“
U najkraćem, evidentno, u toku je operacija pranja ruku od poraženog, to jest, ocenom „Dojče velea“, isluženog autokrate. Ovakvih ocena, iako nije reč o novim spoznajama, nije bilo pre nego što je Đukanović poražen. Nego su ih se, eto, setili tek kada je on napokon dospeo u priliku da ostane bez pozicije na kojoj će im biti svrsishodan. Još jedno svedočanstvo zapadnog licemerja, čije bi razmere možda bile zadivljujuće kad ne bi izazivale ovoliko gađenje.

[restrict]

IZBORNI BROJEVI Elem, koliko se zapravo „model Milo“ istrošio, uverljivo pokazuje uvid u izborne brojeve i njihovo poređenje s prethodnim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori.
Sada je na izbore izašlo čak tridesetak hiljada više glasača nego pre četiri godine, 413.954 u odnosu na 382.706 glasača 2016, što će reći da je gotovo dosegnut onaj referendumski broj iz 2006. od 419.240 glasača. Ali i ovi izbori predstavljali su referendum. I Milo Đukanović na njemu nije prošao onako kako je prošao kada je imao pomoć Miroslava Lajčaka i Františeka Lipke, kao predsednika Republičke referendumske komisije, pa je njegova strana za razbijanje zajedničke države uspela da prevagne za tačno 2.095 glasova.
Predizborni inženjering, u vidu oprobane kombinacije sumnjivih biračkih spiskova s više birača nego stanovnika i direktne kupovine ličnih karata, ovoga puta nije uspeo da proizvede projektovani rezultat. Jednostavno, jaz između želja i mogućnosti postao je preširok da bi bio premošćen ovakvim metodama.
Pa je tako, uz sve mahinacije koje sad primećuje čak i „Dojče vele“, Đukanovićev DPS, i to na izlaznost povećanu za oko 30 hiljada glasova, osvojio čak petnaestak hiljada (14.942) manje nego pre četiri godine.
Nasuprot tome, opoziciona koalicija „Za budućnost Crne Gore“, s Demokratskim frontom u svojoj osnovi, osvojila je bezmalo duplo više glasova nego DF 2016 (133.267 naspram 77.784).
U zbiru, tri ovogodišnje opozicione liste – „Za budućnost Crne Gore“ sa Zdravkom Krivokapićem na čelu, „Mir je naša nacija“ Alekse Bečića i „Crno na bijelo“ Dritana Abazovića – dobile su sada skoro 50 hiljada glasova više nego na izborima 2016.
Dok je, nasuprot tome, Đukanovićev blok, uz već spomenuti minus od 15 hiljada sopstvenih glasova iz 2016, zabeležio i dodatni minus od oko tri hiljade glasova manje za svoje koalicione partnere, Socijaldemokrate i SDP, u odnosu na prethodne izbore.
Svoj rezultat, možda i kao svedočanstvo onog predizbornog samoupravljanja koje spomenusmo, popravile su pak albanske i bošnjačke partije, u zbiru za preko 10 hiljada glasova što im je, u parlamentu od 81 poslaničkog mesta, donelo čak dva mandata više nego dosad.
S druge strane, za razliku od prethodnih izbora, glasači hrvatske manjine podelili su se u dve kolone i zato ostali i bez onog jednog mandata iz 2016. A sumnjičaviji među nama pomisliće da je ova autodestruktivna podela bila izazvana nekom pomoći sa strane, koja Milu Đukanoviću nije naklonjena. Nije ovo cepidlačenje, naprotiv: baš taj jedan poslanički mandat, a reč je o svega 1.647 hrvatskih glasova ukupno, mogao je Đukanovićevoj strani da obezbedi tanku parlamentarnu većinu od 41 poslanika. Koja je sad na strani tri opozicione liste.

UZROCI PORAZA Analiza uzroka Đukanovićevog poraza jednostavnija je od analize njegovih posledica. A i jedno i drugo staju u konstataciju u obliku pokliča ustala je Crna Gora. I sada samo treba na nogama i da ostane.
Reč-dve o uzrocima, najpre.
Evidentno je to bilo još kada je na čelo liste „Za budućnost Crne Gore“ došao profesor Zdravko Krivokapić, a lider Nove srpske demokratije Andrija Mandić sebe stavio na poslednje mesto na toj listi kako bi na delu pokazao da mu je bitna promena a ne položaj; i kada su protivnici Đukanovićevog režima obustavili međusobni rat do istrebljenja i/ili kolaboracije s tim režimom. Jednostavno, opozicija je na ove izbore, bolje ikad nego nikad, izašla u neuporedivo solidnijem i konsolidovanijem poretku nego u svim ranijim slučajevima kada se unapred znalo da će izgubiti.
Ne treba, kada se razmišlja o uzrocima Đukanovićevog poraza, zaboraviti ni na njegove sopstvene reči optužbe usmerene prema Beogradu. Jeste to raspirivanje srbofobije – inače, do krajnosti perverzno u kontekstu istorije Crne Gore osim ako se za referentnu tačku ne uzmu 1941. godina i Sekula Drljević – jeste dakle to raspirivanje straha od Srba i Srbije, nažalost, postalo uobičajeni, pa i pretežni deo Đukanovićeve političke platforme, ali ovog puta je dosadašnji poglavnik Crne Gore i poimence prozivao pojedine funkcionere srpske Bezbednosno-informativne agencije (BIA). Što je do te mere neuobičajeno da ne može a da se ne shvati kao važan pokazatelj poremećenosti odnosa između (zvanične) Podgorice i Beograda.
Ali ništa od svega ovoga, sve sa propratnim zamorom od višedecenijske vladavine jednog čoveka i njegove klike pride, ne bi ni sada bilo dovoljno da smeni Đukanovićevu vlast da ona nije udarila tamo gde nije smela da udari. Mila Đukanovića pobedio je Sveti Vasilije Ostroški. Narod, sabran oko svoje crkve, naterao je i opozicione političare u Crnoj Gori i vlast u Beogradu da ga postanu dostojni. Ovo je autentična, narodna, srpska revolucija. Litije, pokrenute zbog onog čudovišnog (po svojim namerama) zakona o privatizaciji manastira Ostrog i ostalih svetinja, nastavile su se na glasačkim listićima.
I ostaće, barem dok se ne pojavi neko uverljivo objašnjenje, još bolje neposredno svedočenje, prava misterija kako je uopšte Đukanoviću pošlo za rukom da načini tako pogrešnu političku procenu, i da u izbornoj godini nasrne na Crkvu i da protiv sebe, u samoodbranu, okrene i nju i sav verujući narod. I da potom samo nastavi da srlja iz greške u grešku, zaključno sa podrškom albanskog premijera Edija Rame. Između Edija Rame s jedne, i mitropolita Amfilohija i episkopa Joanikija s druge strane, kako je drugačije većinski narod Crne Gore, onaj što slavi krsnu slavu, uopšte i mogao da se opredeli. I ko zna, možda je uzaludno tražiti racionalno objašnjenje ovakve serije Đukanovićevih grešaka, uostalom, kažu da cipele Svetog Vasilija budu izlizane svaki put kada ga preobuvaju, kao od dugog hodanja…

ŠTA DALJE? Na ovoj pak strani stvarnosti, postavlja se pitanje šta sad sledi, to jest kakve će posledice izazvati ovakav, nije preterano reći sve iako se to dosad već izlizalo od preterane upotrebe, istorijski rezultat glasanja.
Režim Mila Đukanovića izgubio je bitku, možda i presudnu bitku, ali još ne i čitav, takoreći, rat. Za nešto konstruktivno on više nije spreman, ali je za destrukciju i dalje sposoban. I tu se sad krije glavna opasnost.
Pobeda opozicije dovoljno je tanka – izraženo brojem osvojenih poslaničkih mesta – a političari su pri tome dokazano lako kvarljiva roba, i Đukanović bi lako mogao da padne u iskušenje da posegne za pokušajem nekakvog postizbornog inženjeringa, na primer, u vidu kupovine nekog poslanika nove većine.
Ali narod Crne Gore iskusio je osećanje slobode i ono više ne može da mu bude oteto. Taj duh slobode pušten je iz boce i više u nju ne može da se vrati jer je to protivno svim zakonima fizike. Bude li pokušao da spreči promenu za koju je narod glasao, Milo Đukanović samo će ubrzati svoj konačni kraj.
S tim u vezi, nećemo preterivati, a svakako ne želimo ni da prizivamo zlo bilo kome a najmanje sopstvenoj braći i sestrama, ali nadvija se nad Crnom Gorom strašna senka građanskih sukoba. Lideri (dosadašnje) opozicije pozivaju svoje pristalice da ostanu u kućama zbog dojava o mogućim provokacijama, DPS svoje pristalice poziva da se okupe u Podgorici u nedelju, 6. septembra… I možemo samo da se nadamo da će i taj pokušaj doživeti fijasko, kao i svi dosadašnji pokušaji odlazeće vlasti da okupi svoj narod i da time uzvrati narodnim litijama.
A onda će događaji valjda krenuti da se odvijaju svojim prirodnim tokom. Počev od formiranja ekspertske, a zapravo prelazne vlade kakvu najavljuju lideri tri opozicione liste, preko raspada DPS-a po uzoru na Demokratsku stranku u Srbiji kada joj je ponestalo vlasti kao pretežnog kohezionog faktora, pa sve do normalizacije odnosa Srbije i Crne Gore kao dve bratske države jednog naroda i zajedničke težnje. Nešto više od jednih običnih parlamentarnih izbora u Crnoj Gori nismo mogli ni da poželimo.

[/restrict]