Дан после 30 година

Зашто је Мило Ђукановић доживео изборни пораз, да ли то значи да је остао и без власти, и шта ће ова мирна (р)еволуција донети Црној Гори и Србији

За Мирослава Лајчака, специјалног изасланика Европске уније за сва наша искушења, „интересантна је ситуација“ настала у недељу, 30. августа, након што су пребројани гласови на парламентарним изборима у Црној Гори, „али је прерано коментарисати“, додао је суздржано, мислећи на ту сасвим необичну премда не и потпуно неочекивану околност да, први пут за ове три деценије колико је на челу Црне Горе, Мило Ђукановић после избора није прогласио своју изборну победу.

ПРАЊЕ РУКУ Овако суздржан Лајчак није био пре 14 година када је, као изасланик за црногорско отцепљење од Србије и уз помоћ свог личног пријатеља Франтишека Липке, учинио све што је било потребно Милу Ђукановићу да му се помогне да Црну Гору отцепи од Србије. Као да су били, а можда су и били, на истом задатку. Али времена су се променила; не зато што су им задаци промењени, нису, већ зато што Мило Ђукановић више није у могућности да испоручи (deliver) оно што му је наложено.
Па је зато сада Лајчак овако упадљиво дистанциран у односу на једну од две-три највеће политичке промене које су Црну Гору погодиле у последњих неколико деценија; и зато сад – тек сад, кад су избори окончани – ОЕБС успева да примети да је „владајућа партија имала неправедну предност због широко распрострањене злоупотребе положаја и државних ресурса, као и велике медијске покривености“.
А тек немачки „Дојче веле“. „Мило има две опције – егзил или раздор… Ђукановић мисли да је решење, мада је одавно главни проблем Црне Горе. Његова странка више неће моћи да формира већину, али то је тек први корак у црногорском освајању слободе… Овај пут, изгледа, нису помогли ни фантомски бирачи ни плашење познатим великосрпским бауком ни државно медијско спиновање. ДПС је изгубила толико процената да би у свакој пристојној земљи први човек те странке дао оставку исте вечери. Али не и Мило… Ако представницима власти, упркос монополском поседовању свих државних ресурса, легалних и илегалних средстава уверавања, овај пут није пошло за руком да прикупе знатно више од трећине гласова, онда је евидентно да се ’модел Мило’ потрошио… Јер Мило је одавно изгубио смисао за политичку реалност… Он се одавно политиком бави само да би заштитио себе, свој клан и огроман иметак, да би имао имунитет због грешне прошлости – од своје ратне улоге деведесетих, до имена у досијеима западних тужилаштва надлежних за шверц у великом стилу… Он ће пре или касније морати да бира између егзила у некој земљи која воли новац ислужених аутократа или даљег стварања раздора у Црној Гори. Овај други сценарио би га могао довести до судског исхода који му се не би свидео.“
У најкраћем, евидентно, у току је операција прања руку од пораженог, то јест, оценом „Дојче велеа“, ислуженог аутократе. Оваквих оцена, иако није реч о новим спознајама, није било пре него што је Ђукановић поражен. Него су их се, ето, сетили тек када је он напокон доспео у прилику да остане без позиције на којој ће им бити сврсисходан. Још једно сведочанство западног лицемерја, чије би размере можда биле задивљујуће кад не би изазивале оволико гађење.

[restrict]

ИЗБОРНИ БРОЈЕВИ Елем, колико се заправо „модел Мило“ истрошио, уверљиво показује увид у изборне бројеве и њихово поређење с претходним парламентарним изборима у Црној Гори.
Сада је на изборе изашло чак тридесетак хиљада више гласача него пре четири године, 413.954 у односу на 382.706 гласача 2016, што ће рећи да је готово досегнут онај референдумски број из 2006. од 419.240 гласача. Али и ови избори представљали су референдум. И Мило Ђукановић на њему није прошао онако како је прошао када је имао помоћ Мирослава Лајчака и Франтишека Липке, као председника Републичке референдумске комисије, па је његова страна за разбијање заједничке државе успела да превагне за тачно 2.095 гласова.
Предизборни инжењеринг, у виду опробане комбинације сумњивих бирачких спискова с више бирача него становника и директне куповине личних карата, овога пута није успео да произведе пројектовани резултат. Једноставно, јаз између жеља и могућности постао је преширок да би био премошћен оваквим методама.
Па је тако, уз све махинације које сад примећује чак и „Дојче веле“, Ђукановићев ДПС, и то на излазност повећану за око 30 хиљада гласова, освојио чак петнаестак хиљада (14.942) мање него пре четири године.
Насупрот томе, опозициона коалиција „За будућност Црне Горе“, с Демократским фронтом у својој основи, освојила је безмало дупло више гласова него ДФ 2016 (133.267 наспрам 77.784).
У збиру, три овогодишње опозиционе листе – „За будућност Црне Горе“ са Здравком Кривокапићем на челу, „Мир је наша нација“ Алексе Бечића и „Црно на бијело“ Дритана Абазовића – добиле су сада скоро 50 хиљада гласова више него на изборима 2016.
Док је, насупрот томе, Ђукановићев блок, уз већ споменути минус од 15 хиљада сопствених гласова из 2016, забележио и додатни минус од око три хиљаде гласова мање за своје коалиционе партнере, Социјалдемократе и СДП, у односу на претходне изборе.
Свој резултат, можда и као сведочанство оног предизборног самоуправљања које споменусмо, поправиле су пак албанске и бошњачке партије, у збиру за преко 10 хиљада гласова што им је, у парламенту од 81 посланичког места, донело чак два мандата више него досад.
С друге стране, за разлику од претходних избора, гласачи хрватске мањине поделили су се у две колоне и зато остали и без оног једног мандата из 2016. А сумњичавији међу нама помислиће да је ова аутодеструктивна подела била изазвана неком помоћи са стране, која Милу Ђукановићу није наклоњена. Није ово цепидлачење, напротив: баш тај један посланички мандат, а реч је о свега 1.647 хрватских гласова укупно, могао је Ђукановићевој страни да обезбеди танку парламентарну већину од 41 посланика. Која је сад на страни три опозиционе листе.

УЗРОЦИ ПОРАЗА Анализа узрока Ђукановићевог пораза једноставнија је од анализе његових последица. А и једно и друго стају у констатацију у облику поклича устала је Црна Гора. И сада само треба на ногама и да остане.
Реч-две о узроцима, најпре.
Евидентно је то било још када је на чело листе „За будућност Црне Горе“ дошао професор Здравко Кривокапић, а лидер Нове српске демократије Андрија Мандић себе ставио на последње место на тој листи како би на делу показао да му је битна промена а не положај; и када су противници Ђукановићевог режима обуставили међусобни рат до истребљења и/или колаборације с тим режимом. Једноставно, опозиција је на ове изборе, боље икад него никад, изашла у неупоредиво солиднијем и консолидованијем поретку него у свим ранијим случајевима када се унапред знало да ће изгубити.
Не треба, када се размишља о узроцима Ђукановићевог пораза, заборавити ни на његове сопствене речи оптужбе усмерене према Београду. Јесте то распиривање србофобије – иначе, до крајности перверзно у контексту историје Црне Горе осим ако се за референтну тачку не узму 1941. година и Секула Дрљевић – јесте дакле то распиривање страха од Срба и Србије, нажалост, постало уобичајени, па и претежни део Ђукановићеве политичке платформе, али овог пута је досадашњи поглавник Црне Горе и поименце прозивао поједине функционере српске Безбедносно-информативне агенције (БИА). Што је до те мере неуобичајено да не може а да се не схвати као важан показатељ поремећености односа између (званичне) Подгорице и Београда.
Али ништа од свега овога, све са пропратним замором од вишедеценијске владавине једног човека и његове клике приде, не би ни сада било довољно да смени Ђукановићеву власт да она није ударила тамо где није смела да удари. Мила Ђукановића победио је Свети Василије Острошки. Народ, сабран око своје цркве, натерао је и опозиционе политичаре у Црној Гори и власт у Београду да га постану достојни. Ово је аутентична, народна, српска револуција. Литије, покренуте због оног чудовишног (по својим намерама) закона о приватизацији манастира Острог и осталих светиња, наставиле су се на гласачким листићима.
И остаће, барем док се не појави неко уверљиво објашњење, још боље непосредно сведочење, права мистерија како је уопште Ђукановићу пошло за руком да начини тако погрешну политичку процену, и да у изборној години насрне на Цркву и да против себе, у самоодбрану, окрене и њу и сав верујући народ. И да потом само настави да срља из грешке у грешку, закључно са подршком албанског премијера Едија Раме. Између Едија Раме с једне, и митрополита Амфилохија и епископа Јоаникија с друге стране, како је другачије већински народ Црне Горе, онај што слави крсну славу, уопште и могао да се определи. И ко зна, можда је узалудно тражити рационално објашњење овакве серије Ђукановићевих грешака, уосталом, кажу да ципеле Светог Василија буду излизане сваки пут када га преобувају, као од дугог ходања…

ШТА ДАЉЕ? На овој пак страни стварности, поставља се питање шта сад следи, то јест какве ће последице изазвати овакав, није претерано рећи све иако се то досад већ излизало од претеране употребе, историјски резултат гласања.
Режим Мила Ђукановића изгубио је битку, можда и пресудну битку, али још не и читав, такорећи, рат. За нешто конструктивно он више није спреман, али је за деструкцију и даље способан. И ту се сад крије главна опасност.
Победа опозиције довољно је танка – изражено бројем освојених посланичких места – а политичари су при томе доказано лако кварљива роба, и Ђукановић би лако могао да падне у искушење да посегне за покушајем некаквог постизборног инжењеринга, на пример, у виду куповине неког посланика нове већине.
Али народ Црне Горе искусио је осећање слободе и оно више не може да му буде отето. Тај дух слободе пуштен је из боце и више у њу не може да се врати јер је то противно свим законима физике. Буде ли покушао да спречи промену за коју је народ гласао, Мило Ђукановић само ће убрзати свој коначни крај.
С тим у вези, нећемо претеривати, а свакако не желимо ни да призивамо зло било коме а најмање сопственој браћи и сестрама, али надвија се над Црном Гором страшна сенка грађанских сукоба. Лидери (досадашње) опозиције позивају своје присталице да остану у кућама због дојава о могућим провокацијама, ДПС своје присталице позива да се окупе у Подгорици у недељу, 6. септембра… И можемо само да се надамо да ће и тај покушај доживети фијаско, као и сви досадашњи покушаји одлазеће власти да окупи свој народ и да тиме узврати народним литијама.
А онда ће догађаји ваљда кренути да се одвијају својим природним током. Почев од формирања експертске, а заправо прелазне владе какву најављују лидери три опозиционе листе, преко распада ДПС-а по узору на Демократску странку у Србији када јој је понестало власти као претежног кохезионог фактора, па све до нормализације односа Србије и Црне Горе као две братске државе једног народа и заједничке тежње. Нешто више од једних обичних парламентарних избора у Црној Гори нисмо могли ни да пожелимо.

[/restrict]

Један коментар

  1. Vaso Petković

    Udri Todore sa zla na -gore !!!!!Kakva je to euforija što Milo nema većinu ????Pošteno,nikada je nije ni imao,njegovo vladanje i navodne “pobjede” na izborima su rezultat pogubnog uticaja stranog i neprijateljskog faktora ,ta politika traje više od stoljeća samo se akteri smjenjuju.Po mom mišljenju,vjerujem da ne griješim,komunističko-ustaška vlast biće zamijenjena još gorom-šiptarskom !!!I Obje ove politike stvorene su od germanske nacističke doktrine,teorije i prakse,koja je uvijek bila pogubna po srpski nacionalni interes!!!
    Pogubno je da je šiptar tas na vagi koji određuje sudbinu srbskog naroda i Crne gore !!!
    Još je pogubnija Dačićeva izjava da Srbiju ne interesuje ko je na vlasti u Crnoj Gori već prava srbskog naroda i SPC.
    Kakva servilnost i politička tupost !!!,to mogu samo socijalisti !!!!.
    Logično je da od onoga ko je na vlasti direktno zavisi sloboda i pravo kako Srba tako i Srbske pravoslavne crkve !!!
    Za mene je ovo na perfidan način postepeno predavanje Crne Gore šiptarima kao i K i M .

    2
    2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *