ČIJA JE SRPSKA KNJIŽEVNOST? (drugi deo)

Poslednjih godina i decenija, što iz našeg okruženja što iz nešto daljih zemalja, ima sve više nastojanja da se, mimo svake logike, uspostavljaju granice i sadržaj pojma srpska književnost, ali i težnji da se srpska književnost posmatra iz jedne naročite na političkim premisama zasnovane perspektive

Pod pritiskom višestruko neugodnog zadatka, mač komisije Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja je, u koncipiranju obavezne i izborne lektire za četvrti razred gimnazija, bar u prvom trenutku, pao na glave Desanke Maksimović, Vladana Desnice, Branka Ćopića i niza drugih pisaca, ali i na glave epskih pevača i predstavnika starijih književnih epoha. Po predlogu komisije, zbirka pesama „Tražim pomilovanje“ trebalo je da izgubi mesto u programu, a Vladan Desnica da se, iz obavezne, preseli u izbornu lektiru, odnosno korpus dela koja nastavnik može da odabere a ne mora. (Na ovom mestu se valja podsetiti sa koliko je gorčine Desnica, kao srpski pisac koji je živeo i delovao izvan srpskog kulturnog prostora, i koji je, sasvim sigurno, imao želju da naglasi i svoju vezu sa srpskom književnošću i kulturom koju je, očigledno, doživljavao kao svoju, govorio o tome kako beogradski izdavači ne pokazuju interesovanje za njegova dela, dok ga Novi Sad, kako-tako, ali u svakom slučaju nedovoljno, prihvata.) Šta je pokazalo prezentovanje rezultata rada komisije Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja i diskusija koja se tim povodom otvorila? Ka odgovoru na ovo pitanje se može ići i anegdotski. Kad je svojevremeno Dušan Radović, u komunističkoj Jugoslaviji, komentarisao tako česta poskupljenja onoga bez čega se ne može, napisao je: „Koliko me rastuži poskupljenje, toliko me nasmeje obrazloženje.“ Tako bi se moglo reći i za obrazloženje komisije Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja da se „vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa u poetičke okvire epohe, te da postoji bojazan da bi i učenici pogrešili u vrednovanju njene poezije, umanjujući njen značaj“. Suočena sa širokim otporom, komisija i njeni nalogodavci su ponudili mogućnost da se knjiga Desanke Maksimović nađe u programu za prvi razred gimnazije, pošto bi tu „zbirka našla svoje pravo mesto kao odjek književne epohe srednjeg veka“. Šta reći za ovakvo obrazloženje? Samo to da ne sadrži prave razloge za jedan ružan postupak.
U komentarima koji su usledili posle prezentiranja rada komisije Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja u prvi plan je, sasvim očekivano, izbila Desanka Maksimović i zbirka „Tražim pomilovanje“, te je usledila, s obzirom na popularnost pesnikinje, lavina negativnih komentara, a nosioci moći su počeli da odstupaju. Usledio je i rezolutni stav s visokog mesta: „Nikada se Desanka Maksimović neće izbacivati iz obrazovnog sistema Srbije. Nikada. Tačka.“ Jedini nedostatak ove rezolutne izjave je to što nije ni bila reč o izbacivanju „iz obrazovnog sistema“ (do toga, srećom, nije došlo, ili je, bolje rečeno, za to još suviše rano) već o izbacivanju iz jednog veoma važnog segmenta u tom sistemu, segmenta koji ima, zbog tematske dimenzije (veza s istorijom našeg srednjeg veka) pored ostalog, i važan simbolički karakter. Šta je ipak čudno u svemu ovome? Svakako to što imena Vladana Desnice u reakcijama nema nigde, njega je retko ko i pominjao, iako je on tu jedini prava žrtva, žrtva na koju se, kao sigurnu, i računalo. A to je arhitekta cele stvari i hteo. Njegova namera, kao pravog kreatora jedne politike dugog trajanja je, očigledno, bila da javnu pažnju usmeri na ono što u ovom trenutku još ne može da prođe (izbacivanje iz programa Desanke Maksimović, tačnije knjige „Tražim pomilovanje“) da bi, u tišini, prošlo nešto drugo (uklanjanje Vladana Desnice iz obavezne lektire), nešto do čega je njemu mnogo više stalo, da to kažem još jednom, u trenutku u kome još nije moguć baš otvoren obračun sa srpskom istorijom u književnoj interpretaciji. A bitku za izbacivanje Desanke Maksimović će on, u to je tvrdo uveren, dobiti na kondiciju, kad se druga strana, od stalnog pružanja otpora, umori.
Zašto je, sa stanovišta one politike koja stoji iza svega ovoga i koja, po pravilu, nije personalizovana, jer, zasnovana na nepromenljivim ciljevima, može da menja i izvršioce i taktiku, važnije da iz programa, preseljavanjem u tzv. izbornu lektiru, što je, u stvari, jedan vid programske eutanazije, nestane Vladan Desnica? Jednostavno zato što njegov nestanak menja sadržaj pojma srpska književnost. A to traži da se malo vratimo u prošlost, da prestanemo da stvari gledamo samo očima ovog trenutka, jer pogled savremenika je uvek malo zamućen. Stojan Novaković, jedna od najznačajnijih figura javnog i kulturnog života druge polovine 19. i početka 20. veka, a on je, između ostalog, i jedan od osnivača Srpske književne zadruge, ne samo što je obavio niz važnih poslova vezanih za prikupljanje i proučavanje našeg književnog nasleđa već je, u nameri da ukaže na stvarni značaj književnosti za kulturu jednog naroda, govorio da ona treba, zbog specifičnih okolnosti u kojima se našao srpski narod, da doprinese „jedinjenju rasturenih delova našega naroda“. Ako, drugim rečima, nije moguće da srpski narod ima jedan državni krov, a nije ga imao ni u Novakovićevo vreme, kao što ga nema ni danas, onda može da ima – kao sredstvo povezivanja i objedinjavanja – književnost. A da bi književnost mogla da preuzme tu ulogu, ona na svim tačkama gde žive Srbi mora imati značajne stvaraoce. I ako je u 19. veku iz Dalmacije došao Simo Matavulj, u 20. veku se otuda javio Vladan Desnica i postao, uz sve drugo, i simbol kontinuiteta u kulturi onog dela srpskog naroda koji polako iščezava.
Možda i nezavisno od stavova Stojana Novakovića, a možda i baš delujući u skladu s njima i sve vreme ih imajući na umu, Svetislav Vulović je nešto kasnije, pišući o Branku Radičeviću i njegovom „Đačkom rastanku“, isticao kako je ovaj naš romantičar hteo da u svoj pesnički rečnik uključi elemente koji reprezentuju svu raznolikost govora srpskog jezika iz različitih krajeva, smatrajući da je i to veliki doprinos integraciji elemenata jedne policentrične nacionalne kulture, koja, makar i na taj način, može da manifestuje svoje unutarnje jedinstvo, višestruko pokazano već u delima usmene književnosti. Bilo je, u tim vremenima, i drugih primera i svi se oni mogu, uz druge dimenzije ovakvih činova smatrati za kulturni patriotizam, za uključivanje u književnu delatnost i tog danas prezrenog a u tim vremenima tako važnog elementa. Čak i pisci koji nisu najvišeg reda, kao što je, van svake sumnje, pripovedač i romansijer Anđelko Krstić, rođen u zapadnoj Makedoniji u kojoj je i proveo najveći deo života, a, primera radi, njegove pripovetke „Oskrnavljeno bratstvo“ i „Kaleš Dimko, srmaćeš“ imaju nesumnjivo visoku književnu vrednost, nastojali su da u svoja dela, uz druge komponente, uključe i potrebu jasnog zasnivanja i očuvanja nacionalne svesti kroz stalnu borbu za slobodu naroda, za njegovu afirmaciju na određenom prostoru.
Poslednjih godina i decenija, što iz našeg okruženja što iz nešto daljih zemalja, ima sve više nastojanja da se, mimo svake logike, uspostavljaju granice i sadržaj pojma srpska književnost, ali i težnji da se srpska književnost posmatra iz jedne naročite na političkim premisama zasnovane perspektive. Uzmimo paradigmatičan primer. Nemački slavista Rajnhard Lauer, čovek kome se ne može poreći poznavanje južnoslovenskih književnosti, pošto je o tome objavio 80 radova, 6. marta 1993. godine je u listu „Frankfurter algemajne cajtung“ objavio jedan pamfletski napad na poeziju Vaska Pope, videći u njoj pesničku artikulaciju srpske nacionalističke ideologije i simboličku podlogu za politiku koja je, po njegovom mišljenju, došla do izražaja u devedesetim godinama prošlog veka. Ništa neobično od nedobronamernog čoveka koji je svoje akademsko dostojanstvo stavio u službu zvanične politike svoje zemlje, odnosno u službu onoga što mi zovemo zapadne ideologije. Tom istom Rajnhardu Laueru je 1987. godine beogradska Prosveta (urednik Milutin Stanisavac, recenzent Milorad Pavić) objavila knjigu „Poetika i ideologija“. U knjizi su radovi posvećeni tumačenju srpske i hrvatske književnosti. Zanimljivo je u tim radovima ono što se odnosi na dvojicu velikih pisaca iz tadašnje Jugoslavije, Andrića i Krležu. Naime, kad piše o Andriću, Lauer govori o „jugoslovenskom nobelovcu“ (str. 193), a kad govori o Krleži i modelima balade koje je on mogao da koristi u svom poznatom delu, Lauer će reći (str. 149) da „oba modela balade kao žanra, na koje bi jedan hrvatski pesnik mogao nadovezati svoje balade, Krleža ne samo da nije preuzeo nego ih je i odlučno odbio“.
Dakle, kako sad to, usred Beograda i Srbije 1987. godine: „jugoslovenski nobelovac“ i „jedan hrvatski pesnik“? Pa to, nema sumnje, dolazi od potrebe nemačkog slaviste da on utvrđuje sadržaj pojma srpska književnost, a to, osim njega, čine i drugi, sve do Mihaela Martensa (a on baš ovih dana, uprkos nesumnjivom deficitu u poznavanju književno-istorijskih pitanja, ne propušta priliku da nas pouči tome da Andrić ne može pripadati samo srpskoj književnosti). I pošto sadržaj tog pojma želi da odredi, i određuje ga, naravno, na štetu srpske kulture, Lauer Andrića izmešta iz srpske književnosti, iako bi, kao ozbiljan proučavalac književnosti, morao da zna da mu Andrić ne pruža, ni svojim izjavama ni pristajanjem da uđe u jedne i ne uđe u druge edicije i antologije, a naročito svojim razumevanjem tradicije koju doživljava kao svoju, nikakav povod za to, pogotovo kad je odavno jasno da ne postoji i nije ni moguća jugoslovenska književnost, a i kad bi postojala, onda bi joj, po logici stvari, morao pripadati i Miroslav Krleža, koji uvek ostaje samo „jedan hrvatski pesnik“. A taj Krleža je, sasvim očigledno, pod zaštitom politike u ime koje je govorio Rajnhard Lauer i 1987. i 1993. godine, ali je pod zaštitom te iste politike i ove 2020. godine, pošto je njegova drama „Gospoda Glembajevi“, uz „Svakidašnju jadikovku“ Tina Ujevića, ušla, kao obavezna lektira, u program iz predmeta Srpski jezik i književnost za treći razred gimnazija u Srbiji, a da komisija čak nije iskazala bojazan da učenici ne pogreše „u vrednovanju“ te drame, koja, sasvim sigurno, ne može da se meri sa ostvarenjima velikih evropskih dramatičara u odnosu na koje je dobila prednost u srpskim gimnazijama.
I šta iz ovoga možemo da zaključimo? Odnosno: šta sada postaje očigledno? Očigledno je da su Rajnhard Lauer i komisija Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja instrumenti u istom ideološkom horizontu i prećutno usredsređeni na isti cilj. A taj ideološki horizont je zasnovan na uverenju da ne mogu sami Srbi da određuju sadržaj pojma srpska književnost, pošto će, ako ga oni budu određivali, Vladan Desnica, kao Srbin iz Hrvatske, morati da se nađe u programu da bi se, na primeru njegovog magistralnog romana „Proljeća Ivana Galeba“, pokazalo koliko su široke granice srpske književnosti, koliko je roman kao književna vrsta u srpskoj književnosti razuđen. A već dugo smo svedoci jednog drugačijeg nastojanja. Suština tog nastojanja je da da se Srbima ne prepusti da određuju granice i sadržaj pojma srpska književnost, već da se u taj proces uključe oni arbitri u čije se ime oglašavao i Lauer. Ti arbitri su, vrlo često, nevidljivi u delovanju, ali vidljivi u posledicama koje to delovanje ima. Otuda i potreba da se granice srpske književnosti stalno podrivaju i dovode u pitanje, posebno kod pisaca koji su, po svojoj slobodnoj volji, odabrali (Andrić, Selimović, Popa) da budu srpski pisci. Ili su, podjednako legitimno, odabrali mogućnost da pripadaju dvema književnostima (Vladan Desnica). Otuda je preseljenje Vladana Desnice u izbornu lektiru za četvrti razred gimnazija dokaz da je srpsko samo ono što jedna politika dugog trajanja dopušta. A naše je da to prihvatimo! Možemo li na to da pristanemo? Možda će razgovor koji sledi voditi i ka nekim odgovorima na ovo pitanje!

Kraj

Reč na okruglom stolu „Ideološko tumačenje srpske književnosti“ u okviru manifestacije „Savremena srpska proza“ u Trsteniku sročnый zaйm na kartu onlaйn