ЧИЈА ЈЕ СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ? (други део)

Последњих година и деценија, што из нашег окружења што из нешто даљих земаља, има све више настојања да се, мимо сваке логике, успостављају границе и садржај појма српска књижевност, али и тежњи да се српска књижевност посматра из једне нарочите на политичким премисама засноване перспективе

Под притиском вишеструко неугодног задатка, мач комисије Завода за унапређење васпитања и образовања је, у конципирању обавезне и изборне лектире за четврти разред гимназија, бар у првом тренутку, пао на главе Десанке Максимовић, Владана Деснице, Бранка Ћопића и низа других писаца, али и на главе епских певача и представника старијих књижевних епоха. По предлогу комисије, збирка песама „Тражим помиловање“ требало је да изгуби место у програму, а Владан Десница да се, из обавезне, пресели у изборну лектиру, односно корпус дела која наставник може да одабере а не мора. (На овом месту се ваља подсетити са колико је горчине Десница, као српски писац који је живео и деловао изван српског културног простора, и који је, сасвим сигурно, имао жељу да нагласи и своју везу са српском књижевношћу и културом коју је, очигледно, доживљавао као своју, говорио о томе како београдски издавачи не показују интересовање за његова дела, док га Нови Сад, како-тако, али у сваком случају недовољно, прихвата.) Шта је показало презентовање резултата рада комисије Завода за унапређење васпитања и образовања и дискусија која се тим поводом отворила? Ка одговору на ово питање се може ићи и анегдотски. Кад је својевремено Душан Радовић, у комунистичкој Југославији, коментарисао тако честа поскупљења онога без чега се не може, написао је: „Колико ме растужи поскупљење, толико ме насмеје образложење.“ Тако би се могло рећи и за образложење комисије Завода за унапређење васпитања и образовања да се „ванвременост Десанке Максимовић не уклапа у поетичке оквире епохе, те да постоји бојазан да би и ученици погрешили у вредновању њене поезије, умањујући њен значај“. Суочена са широким отпором, комисија и њени налогодавци су понудили могућност да се књига Десанке Максимовић нађе у програму за први разред гимназије, пошто би ту „збирка нашла своје право место као одјек књижевне епохе средњег века“. Шта рећи за овакво образложење? Само то да не садржи праве разлоге за један ружан поступак.
У коментарима који су уследили после презентирања рада комисије Завода за унапређење васпитања и образовања у први план је, сасвим очекивано, избила Десанка Максимовић и збирка „Тражим помиловање“, те је уследила, с обзиром на популарност песникиње, лавина негативних коментара, а носиоци моћи су почели да одступају. Уследио је и резолутни став с високог места: „Никада се Десанка Максимовић неће избацивати из образовног система Србије. Никада. Тачка.“ Једини недостатак ове резолутне изјаве је то што није ни била реч о избацивању „из образовног система“ (до тога, срећом, није дошло, или је, боље речено, за то још сувише рано) већ о избацивању из једног веома важног сегмента у том систему, сегмента који има, због тематске димензије (веза с историјом нашег средњег века) поред осталог, и важан симболички карактер. Шта је ипак чудно у свему овоме? Свакако то што имена Владана Деснице у реакцијама нема нигде, њега је ретко ко и помињао, иако је он ту једини права жртва, жртва на коју се, као сигурну, и рачунало. А то је архитекта целе ствари и хтео. Његова намера, као правог креатора једне политике дугог трајања је, очигледно, била да јавну пажњу усмери на оно што у овом тренутку још не може да прође (избацивање из програма Десанке Максимовић, тачније књиге „Тражим помиловање“) да би, у тишини, прошло нешто друго (уклањање Владана Деснице из обавезне лектире), нешто до чега је њему много више стало, да то кажем још једном, у тренутку у коме још није могућ баш отворен обрачун са српском историјом у књижевној интерпретацији. А битку за избацивање Десанке Максимовић ће он, у то је тврдо уверен, добити на кондицију, кад се друга страна, од сталног пружања отпора, умори.
Зашто је, са становишта оне политике која стоји иза свега овога и која, по правилу, није персонализована, јер, заснована на непроменљивим циљевима, може да мења и извршиоце и тактику, важније да из програма, пресељавањем у тзв. изборну лектиру, што је, у ствари, један вид програмске еутаназије, нестане Владан Десница? Једноставно зато што његов нестанак мења садржај појма српска књижевност. А то тражи да се мало вратимо у прошлост, да престанемо да ствари гледамо само очима овог тренутка, јер поглед савременика је увек мало замућен. Стојан Новаковић, једна од најзначајнијих фигура јавног и културног живота друге половине 19. и почетка 20. века, а он је, између осталог, и један од оснивача Српске књижевне задруге, не само што је обавио низ важних послова везаних за прикупљање и проучавање нашег књижевног наслеђа већ је, у намери да укаже на стварни значај књижевности за културу једног народа, говорио да она треба, због специфичних околности у којима се нашао српски народ, да допринесе „једињењу растурених делова нашега народа“. Ако, другим речима, није могуће да српски народ има један државни кров, а није га имао ни у Новаковићево време, као што га нема ни данас, онда може да има – као средство повезивања и обједињавања – књижевност. А да би књижевност могла да преузме ту улогу, она на свим тачкама где живе Срби мора имати значајне ствараоце. И ако је у 19. веку из Далмације дошао Симо Матавуљ, у 20. веку се отуда јавио Владан Десница и постао, уз све друго, и симбол континуитета у култури оног дела српског народа који полако ишчезава.
Можда и независно од ставова Стојана Новаковића, а можда и баш делујући у складу с њима и све време их имајући на уму, Светислав Вуловић је нешто касније, пишући о Бранку Радичевићу и његовом „Ђачком растанку“, истицао како је овај наш романтичар хтео да у свој песнички речник укључи елементе који репрезентују сву разноликост говора српског језика из различитих крајева, сматрајући да је и то велики допринос интеграцији елемената једне полицентричне националне културе, која, макар и на тај начин, може да манифестује своје унутарње јединство, вишеструко показано већ у делима усмене књижевности. Било је, у тим временима, и других примера и сви се они могу, уз друге димензије оваквих чинова сматрати за културни патриотизам, за укључивање у књижевну делатност и тог данас презреног а у тим временима тако важног елемента. Чак и писци који нису највишег реда, као што је, ван сваке сумње, приповедач и романсијер Анђелко Крстић, рођен у западној Македонији у којој је и провео највећи део живота, а, примера ради, његове приповетке „Оскрнављено братство“ и „Калеш Димко, срмаћеш“ имају несумњиво високу књижевну вредност, настојали су да у своја дела, уз друге компоненте, укључе и потребу јасног заснивања и очувања националне свести кроз сталну борбу за слободу народа, за његову афирмацију на одређеном простору.
Последњих година и деценија, што из нашег окружења што из нешто даљих земаља, има све више настојања да се, мимо сваке логике, успостављају границе и садржај појма српска књижевност, али и тежњи да се српска књижевност посматра из једне нарочите на политичким премисама засноване перспективе. Узмимо парадигматичан пример. Немачки слависта Рајнхард Лауер, човек коме се не може порећи познавање јужнословенских књижевности, пошто је о томе објавио 80 радова, 6. марта 1993. године је у листу „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ објавио један памфлетски напад на поезију Васка Попе, видећи у њој песничку артикулацију српске националистичке идеологије и симболичку подлогу за политику која је, по његовом мишљењу, дошла до изражаја у деведесетим годинама прошлог века. Ништа необично од недобронамерног човека који је своје академско достојанство ставио у службу званичне политике своје земље, односно у службу онога што ми зовемо западне идеологије. Том истом Рајнхарду Лауеру је 1987. године београдска Просвета (уредник Милутин Станисавац, рецензент Милорад Павић) објавила књигу „Поетика и идеологија“. У књизи су радови посвећени тумачењу српске и хрватске књижевности. Занимљиво је у тим радовима оно што се односи на двојицу великих писаца из тадашње Југославије, Андрића и Крлежу. Наиме, кад пише о Андрићу, Лауер говори о „југословенском нобеловцу“ (стр. 193), а кад говори о Крлежи и моделима баладе које је он могао да користи у свом познатом делу, Лауер ће рећи (стр. 149) да „оба модела баладе као жанра, на које би један хрватски песник могао надовезати своје баладе, Крлежа не само да није преузео него их је и одлучно одбио“.
Дакле, како сад то, усред Београда и Србије 1987. године: „југословенски нобеловац“ и „један хрватски песник“? Па то, нема сумње, долази од потребе немачког слависте да он утврђује садржај појма српска књижевност, а то, осим њега, чине и други, све до Михаела Мартенса (а он баш ових дана, упркос несумњивом дефициту у познавању књижевно-историјских питања, не пропушта прилику да нас поучи томе да Андрић не може припадати само српској књижевности). И пошто садржај тог појма жели да одреди, и одређује га, наравно, на штету српске културе, Лауер Андрића измешта из српске књижевности, иако би, као озбиљан проучавалац књижевности, морао да зна да му Андрић не пружа, ни својим изјавама ни пристајањем да уђе у једне и не уђе у друге едиције и антологије, а нарочито својим разумевањем традиције коју доживљава као своју, никакав повод за то, поготово кад је одавно јасно да не постоји и није ни могућа југословенска књижевност, а и кад би постојала, онда би јој, по логици ствари, морао припадати и Мирослав Крлежа, који увек остаје само „један хрватски песник“. А тај Крлежа је, сасвим очигледно, под заштитом политике у име које је говорио Рајнхард Лауер и 1987. и 1993. године, али је под заштитом те исте политике и ове 2020. године, пошто је његова драма „Господа Глембајеви“, уз „Свакидашњу јадиковку“ Тина Ујевића, ушла, као обавезна лектира, у програм из предмета Српски језик и књижевност за трећи разред гимназија у Србији, а да комисија чак није исказала бојазан да ученици не погреше „у вредновању“ те драме, која, сасвим сигурно, не може да се мери са остварењима великих европских драматичара у односу на које је добила предност у српским гимназијама.
И шта из овога можемо да закључимо? Односно: шта сада постаје очигледно? Очигледно је да су Рајнхард Лауер и комисија Завода за унапређење васпитања и образовања инструменти у истом идеолошком хоризонту и прећутно усредсређени на исти циљ. А тај идеолошки хоризонт је заснован на уверењу да не могу сами Срби да одређују садржај појма српска књижевност, пошто ће, ако га они буду одређивали, Владан Десница, као Србин из Хрватске, морати да се нађе у програму да би се, на примеру његовог магистралног романа „Прољећа Ивана Галеба“, показало колико су широке границе српске књижевности, колико је роман као књижевна врста у српској књижевности разуђен. А већ дуго смо сведоци једног другачијег настојања. Суштина тог настојања је да да се Србима не препусти да одређују границе и садржај појма српска књижевност, већ да се у тај процес укључе они арбитри у чије се име оглашавао и Лауер. Ти арбитри су, врло често, невидљиви у деловању, али видљиви у последицама које то деловање има. Отуда и потреба да се границе српске књижевности стално подривају и доводе у питање, посебно код писаца који су, по својој слободној вољи, одабрали (Андрић, Селимовић, Попа) да буду српски писци. Или су, подједнако легитимно, одабрали могућност да припадају двема књижевностима (Владан Десница). Отуда је пресељење Владана Деснице у изборну лектиру за четврти разред гимназија доказ да је српско само оно што једна политика дугог трајања допушта. А наше је да то прихватимо! Можемо ли на то да пристанемо? Можда ће разговор који следи водити и ка неким одговорима на ово питање!

Крај

Реч на округлом столу „Идеолошко тумачење српске књижевности“ у оквиру манифестације „Савремена српска проза“ у Трстенику срочный займ на карту онлайн