BODŽO I NJEGOVI ŠKOLSKI DRUGOVI

MIT O DRUŠTVENOJ MOBILNOSTI NA ZAPADU

Dok čekamo da vidimo da li će u Belorusiji biti primenjen ukrajinski ili možda čak i venecuelanski scenario i da li će Navaljni, „vođa ruske opozicije“ sa oko dva posto glasova na izborima, preživeti navodno trovanje čajem u Sibiru, pogledajmo kako izgleda ostrvska varijanta političkog sistema „koji bi bio najgori mogući da nema svih do sada isprobanih sistema“ (Vinston Čerčil, 1947)

Amerikanci imaju političke dinastije kao što su Bušovi (otac i sin), Klintonovi (muž i žena) pa sad možda i Trampovi (otac, ćerka i zet?). Na najboljim američkim univerzitetima (Ivy League) četvrtina upisanih je jevrejskog porekla. Ako uzmemo u obzir da Jevreji čine oko dva posto stanovništva te zemlje, to sve zajedno daje vrlo zanimljivu sliku o demokratskom potencijalu i uopšte stanju tog društva. Britanci to, naravno, rade suptilnije. Oni imaju viševekovnu tradiciju, imaju kraljicu pa sa njom i aristokratsku vertikalu.
Evo, na primer, da pogledamo vladu sadašnjeg premijera Aleksandera Borisa de Pfefela Džonsona. Dve trećine njegovog kabineta je pohađalo privatne škole. U prethodnoj vladi Tereze Mej taj je procenat bio oko trideset, a u onoj njenog prethodnika Dejvida Kamerona oko pedeset. Od 22 člana sadašnjeg kabineta njih 10 je studiralo na Oksfordu ili Kembridžu (Oksbridž). Ovde treba primetiti da u Britaniji postoji oko 120 univerziteta.
Istorijski podaci nam kažu da je od ukupno 55 britanskih premijera njih 28 studiralo na Oksfordu, a 14 na Kembridžu. Od drugog rata naovamo 11 premijera je studiralo na Oksfordu, jedan na Univerzitetu Edinburg (Gordon Braun), dva nisu završila univerzitete (Kalahan i Mejdžor), dok je Čerčil pohađao elitnu vojnu akademiju Sandherst.

RAZLIKA IZMEĐU PRIVATNOG I DRŽAVNOG ŠKOLSTVA Englezi koji šalju svoju decu u privatne škole, to jest one koje se plaćaju, vole da kažu: If you think that education is expensive, try ignorance (ako ti se čini da je obrazovanje skupo, probaj neznanje). Dakle, u školu se ide po znanje, ali ne samo to.
Počnimo od škola. U Britaniji postoje državne (state, maintained) i privatne (independent, public ili private) škole. Državne su finansirane iz budžeta, te se zato i zovu maintained – izdržavane. Te škole imaju strogo propisane planove i programe. Privatne škole, međutim, nisu na budžetu i finansiraju se dobrotvornim prilozima (bogati bivši učenici) i direktno iz džepova roditelja učenika koji plaćaju školarinu. Te se škole zato i zovu independent – nezavisne (od državnog budžeta pa i plana i programa). Javne su (public) jer su registrovane kao neprofitabilne organizacije i njima upravlja odbor. Školarine se kreću od oko deset do četrdeset hiljada funti godišnje. Na Itonu, najslavnijoj od svih privatnih škola koja je Britaniji dala 20 prvih ministara, školarina je oko 50 hiljada funti godišnje. Radi poređenja, cena školovanja na prestižnim univerzitetima, Oksfordu ili Kembridžu je oko 20 hiljada godišnje.
Zanimljivo je primetiti da se u Sjedinjenim Državama i Australiji škole dele na state ili public i na private. Znači, postoji razlika. Britanske public schools se preko okeana (množina) zovu private schools.
Privatne škole moraju da primene deo državnog nastavnog programa a ostatak se formira u saradnji s roditeljima učenika. Tako je, na primer, u Britaniji od ukidanja obaveze učenja stranog jezika u školama posle 14 godina (2005) zabeležen pad broja učenika stranih jezika. U privatnim školama je, međutim, primećen porast tog broja. Ne spremaju se svi da budu ambasadori, političari, međunarodni trgovci i naučnici.
U Engleskoj je broj učenika u privatnim školama oko sedam odsto. Dakle, sad počinje da biva jasnije da 65 posto sadašnje vlade Borisa Džonsona potiče direktno od sedam odsto najprivilegovanije dece čiji su roditelji imali novca i volje da ih pošalju u privatne škole. Tih sedam procenata prerasta u skoro 50 odsto upisanih na Oksbridž (naziv za Oksford i Kembridž). Kako smo ranije primetili, 10 od 22 člana kabineta je studiralo na Oksbridžu, koji pohađa oko jedan odsto studenata u Britaniji. Bi-Bi-Si je prošle godine uradio istraživanja na osnovu kojih se vidi da je Oksbridž pohađalo 71 odsto najuglednijih sudija u zemlji, 51 procenat diplomata, 49 posto viših oficira u armiji, 44 procenta kolumnista i novinara, isto toliko rukovodećih u informativnim kućama, 24 posto poslanika u parlamentu. Među onima na Tajmsovom spisku najbogatijih njih 34 odsto je pohađalo privatne škole, a 50 posto one međunarodne (šeici, ruski i kineski oligarsi npr. koji su pare preneli u London), a tek samo 12 procenata one državne.
Ovde, izgleda, jedino ostaje nejasno zašto su fudbaleri ispod proseka od sedam posto, no ne brinite, to je zato što se u privatnim školama igraju ragbi i kriket, a ne narodski fudbal koji se iz te perspektive smatra prostačkim sportom.
Vaš dopisnik je jednom prilikom posmatrao kako deca u privatnoj školi igraju ragbi po kiši i u blatu do kolena. Onda odu u svlačionicu i pošto se žure, deca ko deca kasne na nastavu, umiju lice, operu ruke, očešljaju se, pa čitavo odelo sa sve obaveznom belom košuljom, kravatom sa grbom i sakoom obuku preko sasušenog blata po rukama i nogama. Ima neke simbolike u tom činu, nekog balansa između jako grube igre kontakt sporta i uglađenih manira, između blata i kravata, kao sneg belih uštirkanih košulja.
Prve škole su u Britaniji osnovane još u 6. veku i u početku su imale versku funkciju. Čuveni Iton je osnovao kralj Henrik Šesti 1440. godine. Škola se nalazi odmah pored kraljevske rezidencije u Vindzoru. Izgrađena je u dobrotvorne svrhe kako bi 70 siromašnih dečaka mogli da se spreme da potom pohađaju Kings koledž u Kembridžu koji je isti kralj osnovao godinu kasnije. Druge stare, prestižne škole čiji mnogi učenici docnije studiraju na Oksbridžu su Vestminster, Harou, Kings u Kenterberiju, Vinčester, Ragbi (izmislili, tj. napisali pravila za ragbi 1845. dok je fudbal „izmišljen“ nešto kasnije u Kembridžu, 1863).
Pohađanje privatne škole daje povlašćen socijalni status i prednosti. Jedna sigurno velika prednost koju učenici privatnih škola imaju jeste njihov jezik. Na rečnik se obraća velika pažnja i bogatstvo i raznovrsnost se postižu čitanjem engleskih i latinskih klasika te izučavanjem modernih stranih jezika. Učenici dalje usvajaju Ar-Pi (RP) ili „naučeni izgovor“ (Received Pronunciation). To je varijanta standardnog engleskog jezika bez geografskih ili dijalektalnih odlika, znači bez lokalnog akcenta. Učenik privatne škole iz Mančestera će zvučati kao onaj iz Edinburga ili Londona. Pored toga što oni tako zvuče bitno je i to da onih drugih 93 posto ne mogu tako da zvuče, jer su odrasli u specifičnoj sredini sa jasnim lokalnim karakteristikama. Privatne škole tako daju odmah prepoznatljivu socijalnu prednost i označavaju govornika kao pripadnika višeg društvenog sloja.

LAŽNA SKROMNOST Od Engleza koji su pohađali privatnu školu pa onda i Oksbridž se često može čuti, na prvi pogled, sasvim skromno priznanje da su eto, ne svojom krivicom ili zaslugom, naravno, imali povlašćen odgoj (privileged upbringing). No ne dajte da vas to zavara. Smisao tog priznanja nije da je dotična osoba imala (prošlo vreme) povlašćen položaj. Smisao tog iskaza je da ta osoba i dalje ima povlašćen položaj, da će ga i dalje imati i da je potpuno van vaše moći da na to utičete – there is nothing you can do about it! To je sastavni deo one aristokratske društvene vertikale koju smo na početku spomenuli.
Ovih sedam posto koji pohađaju privatne škole se polako pretvara u skoro pedeset posto studenata koji se upišu na studije prve godine u Oksfordu i Kembridžu. Kako izgleda uzlazna društvena i profesionalna putanja posle studija na ovim univerzitetima, videli smo iz prethodno pomenutog izveštaja Bi-Bi-Sija.
Ovde, međutim, moramo primetiti da su ova dva univerziteta pre svega vrhunske naučne institucije. Kembridž je povezan (naučnici dolaze i odlaze) sa 109 a Oksford sa 69 Nobelovih nagrada. Videli smo ranije da Oksford dominira političkom scenom i da su brojni premijeri tu studirali, no Kembridž je tradicionalno jači u prirodnim naukama što potvrđuje i pomenut broj nagrada. Treba reći i da Kembridž ima više nagrada nego bilo koja zemlja sveta osim Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva.
Ove vrhunske naučne institucije su isto tako vrhunske i u obrazovnom pogledu. Privlače izuzetno talentovane studente i daju im potrebo znanje i veštine. Pored znanja koja su specifična za naučnu disciplinu kojom se student bavi, postoji još jedan vrlo važan element – umreženje (networking). Jedan naš istaknuti političar je vašem autoru pričao kako je studirao na Kembridžu. Između ostalog, delio je stan s Demisom Hasabisom, čovekom koji je konstruisao i programirao kompjuter koji je prvi pobedio svetskog prvaka u drevnoj istočnjačkoj igri go za koju se kaže da ima više mogućnosti nego što ima atoma u kosmosu. Dakle, srpski političar i naučnik svetskog glasa su bili cimeri na Kvins koledžu u Kembridžu. I dalje su prijatelji, i međusobno i s mnogim drugim vrlo uspešnim ljudima širom sveta koje oslovljavaju imenom i čije brojeve telefona imaju nadohvat ruke. Kako se kaže, često se ne radi o tome šta nego koga znaš i to je suština efikasnog umreženja. Korisne informacije i pametni ljudi su vam dostupni u pravo vreme i na pravom mestu.

OD ROĐENJA U ELITI I tako je naš veseli premijer Boris Džonson uspeo da izuči sve te teške škole i napravi uspešnu karijeru u novinarstvu i politici. Da. Bodžoa je odmah po rođenju tata upisao na Iton gde se dotični nije proslavio. Pisma direktora škole upućena Borisovom ocu su isplivala u javnost. U njima direktor obaveštava Stenlija Džonsona da je njegov sin „poprimio jedan vrlo nesrećan i sasvim površan odnos prema klasičnim naukama“ i da „mu izgleda nije jasno zašto ga neko uopšte kritikuje zbog zanemarivanja obaveza“. Bodžoa to normalno nije sprečilo da se upiše na Oksford gde je studirao – baš klasične nauke! Naravno, za razliku od državnih i većine privatnih škola, na Itonu se uče starogrčki i latinski, što ipak daje lepu prednost prilikom upisa na odsek klasičnih nauka.
Na Oksfordu se Bodžo lepo provodio, pio šampanjac i organizovao žurke, te se družio s budućim političarima i biznismenima (networking). Udruženje kojem je pripadao bio je elitni Bulingdon klub kojem su pripadali i Pavle Karađorđević i Dejvid Kameron, Radoslav Sikorski (ministar inostranih poslova Poljske) pa i Džordž Ozborn (ministar finansija Britanije u vladama Kamerona i Tereze Mej), na primer. Aktivnosti kluba su se uglavnom svodile na jedenje, pijenje, iznajmljivanje prostitutki, poneko sporadično paljenje novčanica od pedeset funti (najveća) pred beskućnicima na ulici, kao i izazivanje javnih skandala. Studenti ko studenti – mlađarija.
Dve, sada gospođe, koje su u to vreme bile upoznate sa aktivnostima dotičnog udruženja, izjavile su (londonski Gardijan) da je Boris Džonson u vreme Bulingdona pokazivao osobine kao što su prepotentnost, agresivnost, nemoralnost i nedostatak bilo kakvog zanimanja za druge oko sebe, i da su sve te osobine i dalje sigurno prisutne u njemu samo da su lepo upakovane i zamaskirane u njegov mladalački imidž.

Dakle, to je otprilike društvance (deo, naravno) koje vodi Veliku Britaniju. Dok rešavaju problem bregzita i kako najbolje da zaštite svoje lične i interese klase kojoj pripadaju, evo im sad kao dar sa neba došla i kovid pandemija kojom je populacija konačno i sasvim uspešno dovedena do potpune histerije. Bregzit je potisnut s naslovnih strana, televizijskih izveštaja, niko se više toga i ne seća. Znači, nema ko da postavi neugodna pitanja. Ne zaboravimo, većina urednika medijskih kuća su isto tako „školski drugovi“.
Ali ništa zato, na raspolaganju imamo i drugih modela koji možda bolje pašu specifičnoj situaciji u Minsku. Imamo francuski model gde žuti prsluci protestuju na ulicama već 21 mesec, italijanski – 67 vlada za 75 godina, nemački u kom Merkelova vlada već 15 godina, NATO crnogorski – Milo 30 godina, letonski, litvanski i ukrajinski, gde oko 20 posto stanovništva pod hitno napušta zemlju. Postoji i čuveni američki (land of the free) model. U novembru će američki birači imati tu čast i privilegiju da biraju između dva istaknuta narodna tribuna i prvaka poput Donalda Trampa i Džoa Bajdena. Neka im je sa srećom.
Na Zapadu, u Americi i Britaniji vladaju mitovi o meritokratiji i socijalnoj mobilnosti. Kako smo videli iz ovog kratkog, brzopoteznog pregleda, individualnim talentom, radom i zaslugom (merit) stiže se do nekog nivoa. No kada stignete blizu tih mitoloških visina razređenog vazduha, shvatite već i sami, ili vam na to učtivo ukažu, da ne pripadate tom krugu i da vam je bolje da ostanete skromni i ćutljivi. Struktura je već okoštana i najbolja mesta u sali su zauzeta. A vi, pa zaboga, ni jezik još niste naučili da govorite kako treba!