LAŽNE PARALELE?

27. mart i mogući, po svemu sudeći pozerski, kosovski kompromis

S objavljivanjem svog najnovijeg romana „I grob i rob“ (Laguna, Beograd, 2020) Vuk Drašković je vratio u fokus javnosti već pomalo zaboravljeno pitanje istorijske uloge puča koji se odigrao 27. marta, odnosno egzistencijalnog potencijala koji je Srbiji i Jugoslaviji pružao koji dan ranije s naše strane nevoljno potpisan pakt sa silama Osovine. I odmah da kažem, u vezi s ocenama suštinskog karaktera tih događaja, potpuno se slažem s autorom knjige. Slažem se oko toga s njim koliko god da se ne slažem s njegovim generalnim stavom prema SPC, kosovskom zavetu i još ponečemu što provejava kroz navedeni roman, i kao što se ne slažem s Draškovićevom pozicijom oko niza aktuelnih geopolitičkih pitanja koja nisu zastupljena u pomenutom književnom delu.

TRGOVCI SRPSKOM KRVLJU Iznutra je zemlja bila rastrzana hrvatskim i drugim opakim separatizmima, a spolja opkoljena državama koje su već stupile u savez s Trećim rajhom (a prema Jugoslaviji su uglavnom imale teritorijalne pretenzije), i nije imala alternativu osim da proba da se nekako sporazume s Berlinom. Naravno, ako pod alternativom ne podrazumevamo smrt, koju je nažalost u ime te države i srpskog naroda (ali ne i za sebe) izabrala klika neodgovornih, nesposobnih (u kojoj meri su to bili videlo se tokom Aprilskog rata) a samoživih pučista kakvi su bili Dušan Simović, Bora Mirković i njima slični donatori tuđe krvi. Radilo se o vojnopolitičkom ološu koji je gurnuo svoj narod u pogibiju a sam brže-bolje pobegao na sigurno, ne zaboravivši da sa sobom ponese koliko god je bilo moguće državnog zlata.
Jugoslavija nije imala nijednog saveznika koji je realno mogao i hteo da joj pomogne, njene sopstvene snage su bile male a protivrečnosti koje su je opterećivale bile su ogromne. Uprkos tome, i dalje imajući u vidu srpsku vojničku slavu iz Prvog svetskog rata, Berlin joj je ponudio više nego pristojan aranžman. Mnogi u nemačkom državnom vrhu su s nevericom posmatrali koliko se popustljivo u tom periodu prema Beogradu odnosio Hitler. Od nas nije traženo ni da uđemo u rat na strani Nemačke, niti da preko svoje teritorije pustimo njenu vojsku da prođe, već isključivo da omogućimo transport vojnog materijala bez ljudstva. A garantovan nam je teritorijalni integritet.
NATO od nas danas traži znatno više a otima nam deo teritorije. Mi smo mu već dali pravo da krstari našom zemljom kakvo je i u najtežim okolnostima – iz ugla pučista i kasnije jugoslovenskih komunističkih vlastodržaca – navodno izdajnička vlast u Beogradu uskratila trupama nacističke Nemačke. Berlin je i to progutao. Pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu za Hitlera je pre imalo simbolički nego praktički značaj a nama je obezbeđivalo mir. Velike sile bi i bez nas rešile sudbinu sveta. Ishod Drugog svetskog rata bi bio istovetan, samo bi se prolilo malo više tuđe a mnogo manje srpske krvi.

[restrict]

POKVARENI ALBION Nemci nisu želeli da im neko prkosi usred zone njihove dominacije. Kada je knez Pavle, inače izraziti anglofil, shvatio da više nema mogućnost da kupuje vreme, te da ako brzo ne zadovolji makar minimum nemačkih interesa sledi munjeviti napad na Jugoslaviju i njen izvesni slom, popustio je. SSSR je bio u prijateljskim, naizgled skoro savezničkim odnosima s Berlinom. Amerika nije nameravala da s njim ratuje. Nemačka je već pokorila veći deo Evrope. Jedino se koprcala Britanija, ali i ona, dok god mečka nije došla na njenu kapiju, nije pokazivala spremnost da ozbiljno ratuje (to se videlo na osnovu njenog držanja u vreme nemačkog napada na Poljsku pa i tokom ofanzive u Francuskoj).
Do kraja 1940. englesko vođstvo je promenilo stav prema ratu. Ujedinjeno Kraljevstvo je već bilo spremno da ozbiljno ratuje, ali i dalje to nije htelo da čini uz prolivanje dosta svoje krvi. Čerčil je obećao naciji odlučnu borbu s Nemcima, ali svakako je imao u vidu uglavnom tuđu pogibiju. A Srbi su za to bili pogodni. Kao razuman političar knez Pavle je to dobro uviđao. Bilo je očito da nas London gura u klanicu isključivo kako bi umesto Engleza ginuli Srbi i to za njihove a ne svoje interese. Štaviše, i na štetu svojih interesa. Samo naivni to nisu videli (a narod je uvek naivan dok vojnopolitička elita na to nema pravo).
Britanija, za koju smo bili i ostali omraženi „mali Rusi“, tradicionalno je podržavala hrvatske pretenzije i sve druge srpske oponente u Jugoslaviji i van nje. No kada se suočila s velikom opasnošću, onda se setila navodnog savezništva sa Srbima i počela je da nas ubeđuje da se žrtvujemo za njen račun. To je bila ista otužna priča nalik aktuelnoj o nekakvim uzvišenim evropskim vrednostima i nužnosti da mi svoje realne interese njima podredimo. A zauzvrat ne dobijemo ništa drugo osim patnje i iluzija.

ZAKASNELI TRENUTAK RAZUMA London, naravno, nije sedeo skrštenih ruku. Ako baš svi Srbi nisu bili dovoljno ludi da sebe žrtvuju u ime interesa Britanije, tu su bili njeni plaćenici da ih podstaknu. A knez Pavle, koji je bio dovoljno razuman da pokuša da spreči da zemlja ne upadne u provaliju, ništa blagovremeno nije preduzeo da onemogući da dođemo do litice. Dugo je bezrezervno udovoljavao zahtevima Engleske (u čemu je išao toliko daleko da je bivšeg premijera Milana Stojadinovića isporučio toj stranoj sili na njen zahtev bez ikakvog pravnog osnova) a njeni špijuni su slobodno, bez ikakvog našeg kontraobaveštajnog delovanja, pleli mrežu širom Jugoslavije. Beograd je pokušao, kada više nije imao kud, da postupi pragmatično, ali već je dopustio da mu oko vrata bude stavljena britanska omča koja je 27. marta lako zategnuta.
Uz britanske agente i plaćenike u vojnim i političkim krugovima, srljanje u samoubistvo države i nacije podržao je i veliki deo srpskog naroda. Ali nije on bio kriv već nezrela pa neretko i prodana elita. Narod kao narod, pokusa ono što mu se servira od strane onih koji s njim manipulišu. A kod nas je decenijama održavan mit o zavetnom prijateljstvu za saveznicima iz Prvog svetskog rata. Uz to veliki deo nacije je opravdano bio kivan zbog politike (koju su takođe nametnuli Britanci) podilaženja Hrvatima kako bi malo manje rušili Jugoslaviju (nikada nisu prestali to da čine). Godine 1939. stvorena je nikada veća Hrvatska dok ni osakaćene srpske zemlje nisu objedinjene u našu banovinu. Srbe je to bolelo, ali nisu našli koristan lek za tu ranu, već su je davanjem podrške puču inficirali i tako prizvali sopstveno dalje kasapljenje. Revoltirani lošim trasirali su put za mnogo, baš mnogo gore.

NOVI PUČISTI Plaši me to da se aktuelizovana priča o 27. martu ne zloupotrebi radi toga, tj. da umesto da doprinese našem osvešćivanju ne bude perverzno upotrebljena nama na štetu. S jedne strane se sve češće čuju osude odricanja od sopstvenih interesa radi tuđih, što se 1941. desilo, ali postoji opasnost manipulativnog projektovanja toga na kosovske pregovore na način da se sve iskrivi i osudi očekivano odbijanje moguće kapitulacije od velikog dela naroda, kao srljanje u propast. A nije tako. Nemci nam u martu 1941. ništa nisu otimali. Naprotiv. Sada SAD i vodeće EU sile od nas traže da se odreknemo dela teritorije a da zauzvrat ništa ne dobijemo. Nude nam „i grob za srpske nacionalne interese, i evroatlantsko ropstvo.“
To što smo 1941. iracionalno izabrali rat i grob – a potom dobili titoističko ropstvo tokom koga su nam oteli mnoge srpske zemlje a od dela naše nacije veštački stvorili neke nove (crnogorska, muslimanska, pretapanje Srba katolika u Hrvate, asimilacija Srba na severozapadu Makedonije) – nije razlog da danas dignemo ruke od sebe i svojih interesa. Prihvatanje nekakvog lažnog kosovskog kompromisa kakav god on bio (pravi kompromis nam niko ne nudi), ne bi bilo prevazilaženje paklenog duha 27. marta već baš njegovo stavljanje na pijedestal. Naslednici pučista u funkciji britanskih interesa o kojima smo govorili, to su oni koji danas Srbe ubeđuju da Kosovo nije bitno, a ne oni koji insistiraju na njegovoj racionalnoj odbrani.

SVETIONIK IZ PAKLA Posle puča 27. marta Čerčil je rekao: „Jugoslavija je pronašla svoju dušu.“ Nije bilo tako. Srbi su pronašli smrt. Gurnuti su u grob ka kome su nepromišljeno i sami potrčali. Znao je to dobro britanski premijer, ali ga nije bilo briga za nas, što je i logično. O Srbima i njihovoj sudbini treba da brine srpska elita a ne engleska. Tako je bilo juče, tako i danas kada bi ponovo iz Londona, Vašingtona ili Brisela rado i poletno uskliknuli: „Srbija je pronašla svoju dušu.“ Za to je jedino potrebno da budemo dovoljno ludi da se odreknemo Kosova i Metohije, Republike Srpske, strateškog partnerstva s Rusijom a na drugoj strani da se opredelimo za članstvo u NATO-u. Ovo poslednje doduše ne moramo baš odmah. Širokogrudo nam daju koju godinu da pričeka kako bismo dva puta čuli pohvale svojoj ludosti.
Iako to očito žarko žele, nadam se da nas ipak nijednom neće pohvaliti naslednici Čerčila i Hitlera, koji su prema nama imali jednako negativan stav. Daleko im lepa kuća. I njima i njihovim aktuelnim izdancima. Vreme je da nešto naučimo iz svojih grešaka i da ih ne ponovimo. Drašković je precizno detektovao ko su nam 1941. bili lažni prijatelji koji su nas gurali u pogibiju. Isti su to i danas, da dodam. A ako se mi nismo mnogo opametili od onda, valjda nismo baš ni toliko glupi da ponovo nasednemo na gotovo istovetnu prevaru. Ako ništa drugo, nećemo pogrešiti ako radimo suprotno od onoga što od nas traže oni koji nam nisu želeli, niti nam sada žele dobro. Proći ćemo mnogo bolje nego kada ih slušamo.
Kažu – dajte Kosovo, što znači da mi ne trba da odustanemo od njegove odbrane. Pokušavaju da centralizuju Bosnu, to nas podseća da moramo da insistiramo na državnosti RS. Perfidno nas uvlače u NATO, što potvrđuje da je za nas mnogo bolje da nikada ne postanemo njegov deo. Svetionik iz pakla nas poziva u tamošnju luku, ali ako imamo iole razuma, to treba protumačiti kao signal na koju stranu da plovimo kako se ne bismo nasukali na obali propasti. Zato je korisno da se podsetimo ko su bili pravi inspiratori sloma Kraljevine Jugoslavije i vodiči Srba ka jasenovačkim i drugim klanicama. Kada se radi o nama, ništa se nije promenilo pod kapom nebeskom.

[/restrict]