ЛАЖНЕ ПАРАЛЕЛЕ?

27. март и могући, по свему судећи позерски, косовски компромис

С објављивањем свог најновијег романа „И гроб и роб“ (Лагуна, Београд, 2020) Вук Драшковић је вратио у фокус јавности већ помало заборављено питање историјске улоге пуча који се одиграо 27. марта, односно егзистенцијалног потенцијала који је Србији и Југославији пружао који дан раније с наше стране невољно потписан пакт са силама Осовине. И одмах да кажем, у вези с оценама суштинског карактера тих догађаја, потпуно се слажем с аутором књиге. Слажем се око тога с њим колико год да се не слажем с његовим генералним ставом према СПЦ, косовском завету и још понечему што провејава кроз наведени роман, и као што се не слажем с Драшковићевом позицијом око низа актуелних геополитичких питања која нису заступљена у поменутом књижевном делу.

ТРГОВЦИ СРПСКОМ КРВЉУ Изнутра је земља била растрзана хрватским и другим опаким сепаратизмима, а споља опкољена државама које су већ ступиле у савез с Трећим рајхом (а према Југославији су углавном имале територијалне претензије), и није имала алтернативу осим да проба да се некако споразуме с Берлином. Наравно, ако под алтернативом не подразумевамо смрт, коју је нажалост у име те државе и српског народа (али не и за себе) изабрала клика неодговорних, неспособних (у којој мери су то били видело се током Априлског рата) а саможивих пучиста какви су били Душан Симовић, Бора Мирковић и њима слични донатори туђе крви. Радило се о војнополитичком олошу који је гурнуо свој народ у погибију а сам брже-боље побегао на сигурно, не заборавивши да са собом понесе колико год је било могуће државног злата.
Југославија није имала ниједног савезника који је реално могао и хтео да јој помогне, њене сопствене снаге су биле мале а противречности које су је оптерећивале биле су огромне. Упркос томе, и даље имајући у виду српску војничку славу из Првог светског рата, Берлин јој је понудио више него пристојан аранжман. Многи у немачком државном врху су с неверицом посматрали колико се попустљиво у том периоду према Београду односио Хитлер. Од нас није тражено ни да уђемо у рат на страни Немачке, нити да преко своје територије пустимо њену војску да прође, већ искључиво да омогућимо транспорт војног материјала без људства. А гарантован нам је територијални интегритет.
НАТО од нас данас тражи знатно више а отима нам део територије. Ми смо му већ дали право да крстари нашом земљом какво је и у најтежим околностима – из угла пучиста и касније југословенских комунистичких властодржаца – наводно издајничка власт у Београду ускратила трупама нацистичке Немачке. Берлин је и то прогутао. Приступање Југославије Тројном пакту за Хитлера је пре имало симболички него практички значај а нама је обезбеђивало мир. Велике силе би и без нас решиле судбину света. Исход Другог светског рата би био истоветан, само би се пролило мало више туђе а много мање српске крви.

[restrict]

ПОКВАРЕНИ АЛБИОН Немци нису желели да им неко пркоси усред зоне њихове доминације. Када је кнез Павле, иначе изразити англофил, схватио да више нема могућност да купује време, те да ако брзо не задовољи макар минимум немачких интереса следи муњевити напад на Југославију и њен извесни слом, попустио је. СССР је био у пријатељским, наизглед скоро савезничким односима с Берлином. Америка није намеравала да с њим ратује. Немачка је већ покорила већи део Европе. Једино се копрцала Британија, али и она, док год мечка није дошла на њену капију, није показивала спремност да озбиљно ратује (то се видело на основу њеног држања у време немачког напада на Пољску па и током офанзиве у Француској).
До краја 1940. енглеско вођство је променило став према рату. Уједињено Краљевство је већ било спремно да озбиљно ратује, али и даље то није хтело да чини уз проливање доста своје крви. Черчил је обећао нацији одлучну борбу с Немцима, али свакако је имао у виду углавном туђу погибију. А Срби су за то били погодни. Као разуман политичар кнез Павле је то добро увиђао. Било је очито да нас Лондон гура у кланицу искључиво како би уместо Енглеза гинули Срби и то за њихове а не своје интересе. Штавише, и на штету својих интереса. Само наивни то нису видели (а народ је увек наиван док војнополитичка елита на то нема право).
Британија, за коју смо били и остали омражени „мали Руси“, традиционално је подржавала хрватске претензије и све друге српске опоненте у Југославији и ван ње. Но када се суочила с великом опасношћу, онда се сетила наводног савезништва са Србима и почела је да нас убеђује да се жртвујемо за њен рачун. То је била иста отужна прича налик актуелној о некаквим узвишеним европским вредностима и нужности да ми своје реалне интересе њима подредимо. А заузврат не добијемо ништа друго осим патње и илузија.

ЗАКАСНЕЛИ ТРЕНУТАК РАЗУМА Лондон, наравно, није седео скрштених руку. Ако баш сви Срби нису били довољно луди да себе жртвују у име интереса Британије, ту су били њени плаћеници да их подстакну. А кнез Павле, који је био довољно разуман да покуша да спречи да земља не упадне у провалију, ништа благовремено није предузео да онемогући да дођемо до литице. Дуго је безрезервно удовољавао захтевима Енглеске (у чему је ишао толико далеко да је бившег премијера Милана Стојадиновића испоручио тој страној сили на њен захтев без икаквог правног основа) а њени шпијуни су слободно, без икаквог нашег контраобавештајног деловања, плели мрежу широм Југославије. Београд је покушао, када више није имао куд, да поступи прагматично, али већ је допустио да му око врата буде стављена британска омча која је 27. марта лако затегнута.
Уз британске агенте и плаћенике у војним и политичким круговима, срљање у самоубиство државе и нације подржао је и велики део српског народа. Али није он био крив већ незрела па неретко и продана елита. Народ као народ, покуса оно што му се сервира од стране оних који с њим манипулишу. А код нас је деценијама одржаван мит о заветном пријатељству за савезницима из Првог светског рата. Уз то велики део нације је оправдано био киван због политике (коју су такође наметнули Британци) подилажења Хрватима како би мало мање рушили Југославију (никада нису престали то да чине). Године 1939. створена је никада већа Хрватска док ни осакаћене српске земље нису обједињене у нашу бановину. Србе је то болело, али нису нашли користан лек за ту рану, већ су је давањем подршке пучу инфицирали и тако призвали сопствено даље касапљење. Револтирани лошим трасирали су пут за много, баш много горе.

НОВИ ПУЧИСТИ Плаши ме то да се актуелизована прича о 27. марту не злоупотреби ради тога, тј. да уместо да допринесе нашем освешћивању не буде перверзно употребљена нама на штету. С једне стране се све чешће чују осуде одрицања од сопствених интереса ради туђих, што се 1941. десило, али постоји опасност манипулативног пројектовања тога на косовске преговоре на начин да се све искриви и осуди очекивано одбијање могуће капитулације од великог дела народа, као срљање у пропаст. А није тако. Немци нам у марту 1941. ништа нису отимали. Напротив. Сада САД и водеће ЕУ силе од нас траже да се одрекнемо дела територије а да заузврат ништа не добијемо. Нуде нам „и гроб за српске националне интересе, и евроатлантско ропство.“
То што смо 1941. ирационално изабрали рат и гроб – а потом добили титоистичко ропство током кога су нам отели многе српске земље а од дела наше нације вештачки створили неке нове (црногорска, муслиманска, претапање Срба католика у Хрвате, асимилација Срба на северозападу Македоније) – није разлог да данас дигнемо руке од себе и својих интереса. Прихватање некаквог лажног косовског компромиса какав год он био (прави компромис нам нико не нуди), не би било превазилажење пакленог духа 27. марта већ баш његово стављање на пиједестал. Наследници пучиста у функцији британских интереса о којима смо говорили, то су они који данас Србе убеђују да Косово није битно, а не они који инсистирају на његовој рационалној одбрани.

СВЕТИОНИК ИЗ ПАКЛА После пуча 27. марта Черчил је рекао: „Југославија је пронашла своју душу.“ Није било тако. Срби су пронашли смрт. Гурнути су у гроб ка коме су непромишљено и сами потрчали. Знао је то добро британски премијер, али га није било брига за нас, што је и логично. О Србима и њиховој судбини треба да брине српска елита а не енглеска. Тако је било јуче, тако и данас када би поново из Лондона, Вашингтона или Брисела радо и полетно ускликнули: „Србија је пронашла своју душу.“ За то је једино потребно да будемо довољно луди да се одрекнемо Косова и Метохије, Републике Српске, стратешког партнерства с Русијом а на другој страни да се определимо за чланство у НАТО-у. Ово последње додуше не морамо баш одмах. Широкогрудо нам дају коју годину да причека како бисмо два пута чули похвале својој лудости.
Иако то очито жарко желе, надам се да нас ипак ниједном неће похвалити наследници Черчила и Хитлера, који су према нама имали једнако негативан став. Далеко им лепа кућа. И њима и њиховим актуелним изданцима. Време је да нешто научимо из својих грешака и да их не поновимо. Драшковић је прецизно детектовао ко су нам 1941. били лажни пријатељи који су нас гурали у погибију. Исти су то и данас, да додам. А ако се ми нисмо много опаметили од онда, ваљда нисмо баш ни толико глупи да поново наседнемо на готово истоветну превару. Ако ништа друго, нећемо погрешити ако радимо супротно од онога што од нас траже они који нам нису желели, нити нам сада желе добро. Проћи ћемо много боље него када их слушамо.
Кажу – дајте Косово, што значи да ми не трба да одустанемо од његове одбране. Покушавају да централизују Босну, то нас подсећа да морамо да инсистирамо на државности РС. Перфидно нас увлаче у НАТО, што потврђује да је за нас много боље да никада не постанемо његов део. Светионик из пакла нас позива у тамошњу луку, али ако имамо иоле разума, то треба протумачити као сигнал на коју страну да пловимо како се не бисмо насукали на обали пропасти. Зато је корисно да се подсетимо ко су били прави инспиратори слома Краљевине Југославије и водичи Срба ка јасеновачким и другим кланицама. Када се ради о нама, ништа се није променило под капом небеском.

[/restrict]