Dodik vraća u život Klintonovu ideju

Objavljivanje mirovnog plana 42. američkog predsednika iz 1995. godine – koji je predviđao da RS dobije pravo da se putem referenduma otcepi od BiH – vlasti u Banjaluci će pokušati da iskoriste za afirmaciju prava Srpske na samoopredeljenje

Za Bošnjake, ali, što je daleko značajnije, i zapadne međunarodne faktore svaki, makar i hipotetički, nagoveštaj eventualnog referenduma građana Republike Srpske o otcepljenju od BiH predstavlja neprihvatljivu jeres. Od visokih predstavnika stacioniranih u gradu na Miljacki pa do manje ili više relevantnih diplomata iz Vašingtona, Brisela, Berlina, Londona ili Pariza u takvim situacijama ste mogli čuti odlučno objašnjenje da Srbi iz manjeg entiteta „nemaju po dejtonskom ustavu pravo na taj separatistički čin, već će za vijeke vjekova biti deo suverene i jedinstvene Bosne i Hercegovine“.
Narod i politički predstavnici RS trebalo bi, dakle, u skladu sa ovim „Svetim pismom“, da zauvek zaborave i samu pomisao da je tako nešto moguće, dok će se onaj ko se usudi da spomene takvu mogućnost suočiti s rizikom da bude politički anatemisan kao „kršitelj Dejtonskog sporazuma“. Pod pritiskom protektora i svesni nepovoljnih međunarodnih okolnosti, političari iz Srpske su dve decenije izbegavali da javno govore o ovoj temi, a onda je ćutanje prekinuo Milorad Dodik poručivši da će RS „kada se za to steknu povoljne prilike u svetu sprovesti referendum o svom statusu“.

[restrict]

„KONCESIJA BOSANSKIM SRBIMA“ Iako je ovo bilo samo spominjanje daleke budućnosti, već i ovako verbalno otvaranje Pandorine (referendumske) kutije izazvalo je nezadovoljstvo kako u Sarajevu, tako i u zapadnim centrima moći. Sa zaoštravanjem pritisaka na manji entitet u cilju unitarizacije BiH po meri Bošnjaka, državnik iz Laktaša je postajao sve konkretniji, pa je tako u februaru 2019. godine saopštio kako će „u slučaju da inicijativa SDA za promenu imena RS dođe na Ustavni sud BiH biti raspisan referendum o odvajanju Srpske od Bosne i Hercegovine“.
Neki smatraju da se sadašnji član Predsedništva BiH iz RS nikad neće usuditi da pređe sa reči na delo, dežurni čuvari „duha Dejtona“ osuđuju njegove „neprihvatljive separatističke pretnje“, ali je na čitav „referendumski problem“ novu svetlost bacila nedavno obelodanjena sadržina dokumenta iz nekadašnjeg tajnog plana Bila Klintona za Bosnu i Hercegovinu iz 1995. godine. Tadašnji, 42. po redu, stanovnik Bele kuće je – prema dokumentima sa kojih je skinut žig tajnosti – želeo u leto te godine, dakle u vreme sukoba oko Srebrenice, da što pre mirovnim sporazumom okonča rat u BiH. Ovaj spoljnopolitički uspeh trebalo je da mu posluži kao jak adut u kampanji za reizbor 1996. zbog čega je Vilijam Džeferson Klinton, iako razočaran „neuspehom bosanskih snaga da sačuvaju Srebrenicu“, bio spreman da načini koncesije „bosanskim Srbima“.
Prema ovom planu Republika Srpska je trebalo da dobije nešto više od polovine teritorije BiH (a u Dejtonu joj je pripalo 49 procenata) i, što je još važnije, Amerikanci su navodno bili spremni da pritisnu Izetbegovića i njegove saradnike kako bi pristali da Srbi „dve i po do tri godine po okončanju rata održe referendum o izdvajanju iz zajedničke države“.
„Ukoliko bosanski muslimani ne mogu da ubede bosanske Srbe da njihova budućnost leži u reintegraciji BiH, nema smisla blokirati mirno razdvajanje zajedničke države po čehoslovačkom modelu“, navodi se u poverljivim dokumentima koje je objavila Predsednička biblioteka Bila Klintona.

ALTERNATIVNO REŠENJE ILI – KO JE „MINIRAO“ PLAN Predviđeno je, međutim, bilo i alternativno rešenje u slučaju propasti plana, a njim se davalo zeleno svetlo za povlačenje mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, ukidanje embarga na isporuku oružja bosanskim snagama i pružanje vazdušne (NATO) podrške bošnjačko-hrvatskim vojnim jedinicama.
Sprovođenje plana počelo je nekoliko meseci pre pada Srebrenice, ali je njegov epilog na kraju bio znatno drugačiji od ovog, za srpske interese povoljnog Bilovog mirovnog projekta. Umesto prava na referendum, dobili su, posle obelodanjivanja zločina u Srebrenici, „rešenja“ iz alternativnog plana, da bi nakon vojnog gubitka značajnih teritorija bili primorani da u Dejtonu prihvate ustavna rešenja koja nisu davala prava Republici Srpskoj da se demokratskom voljom građana izdvoji iz BiH.
Ostaje pitanje da li su plan tadašnjeg predsednika SAD „minirali“ njegovi saradnici koji su se – kako piše u dokumentima – protivili da „oni koji su vršili etničko čišćenje budu za to nagrađeni“. Ili zapravo, kako smatraju neki, ni sam Klinton nije iskreno želeo uspeh svoga, sada obelodanjenog plana, već je čekao da dobije povod (što se uskoro i desilo u Srebrenici) za primenu „alternativnog rešenja“!?
Izvesno je da se Republici Srpskoj u bosanskom ratu najviše nudilo (makar i neiskreno) u situaciji dok je još bila vojno i teritorijalno dominantna, baš kao što bi bilo pogrešno izvlačiti zaključak da objavljivanje Klintonovog plana nagoveštava promenu američkog „bosanskog kursa“ u slučaju da se nakon eventualne Bajdenovove pobede na novembarskim izborima čuvari „Bilove i Hilarine zaostavštine“ vrate na vlast. Ipak, stavljanje svetu na uvid nerealizovanog mirovnog plana čoveka iz Arkanzasa je, bez sumnje, korisno za Banjaluku jer pokazuje da su tvorci Dejtonskog sporazuma i kasniji najgorljiviji branioci „nedeljive Bosne“ u jednom trenutku, makar i nakratko, bili spremni da Republici Srpskoj priznaju pravo na referendum, odnosno otcepljenje od BiH.
Tu činjenicu će naravno u novim okolnostima nastojati da maksimalno eksploatiše Milorad Dodik koji već najavljuje „rehabilitaciju Klintonove ideje“ i „reafirmaciju prava RS na samoopredeljenje“.

… PO ČEHOSLOVAČKOM MODELU Mada skidanje vela tajnosti s Klintonovog mirovnog plana iz 1995. neće dovesti do promene odnosa Vašingtona (i ostalih globalnih centara moći) prema nekadašnjoj centralnoj jugoslovenskoj republici, njegovim objavljivanjem se razobličuje sve licemerje i neprincipijelnost kursa zapadnog dela tzv. međunarodne zajednice u odnosu na demonizovane „agresorske Srbe“. Iako to ne žele da javno priznaju, Amerikanci vrlo dobro znaju da je Republika Srpska samosvojna državna tvorevina koja može postojati bez BiH, kao i da bi mirno razdvajanje „prinudnih partnera“ po čehoslovačkom modelu donelo stabilnost ovom prostoru. Ali problem je u tome što je preovladalo uverenje (od koga se ne odustaje ni nakon dve i po decenije od Dejtona) da se politikom pritisaka može dobiti cela Bosna (naravno dominantno bošnjačka) bez neželjene Republike Srpske.

„Vreme je da se afirmiše Klintonova ideja i da Srbi dobiju pravo da izaberu gde i u kakvoj državi žele da žive. Ovo nije njihova država niti je Srbi tako doživljavaju. Njihova država je Republika Srpska.“
Jasno je, naravno, da put do (re)afirmacije ovog prava građana manjeg entiteta BiH neće biti lak pošto najmoćnije zapadne države neće tek tako odstupiti od višedecenijske podrške „nedeljivoj Bosni“. Nesumnjivo je da bi u Banjaluci više voleli da sadašnji stanar i nakon novembarskih izbora ostane u Beloj kući, ali ni Trampov reizbor ne daje previše nade da bi administracija – koja je prvog čoveka RS ostavila na američkoj (Obaminoj) „crnoj listi“ zbog „kršenja Dejtonskog sporazuma“ – mogla u drugom mandatu da načini tako radikalan zaokret u politici prema Bosni koji bi značio povratak Klintonovoj ideji iz 1995. godini.
U ovom trenutku je dakle malo verovatno da će Dodik u skorijoj budućnosti dobiti povoljne međunarodne okolnosti za sprovođenje ideje o referendumskom izlasku srpskog dela Bosne iz nametnute države. Zbog toga je realno očekivati da najodgovorniji ljudi Srpske u narednom periodu forsiraju temu vraćanja „otetih dejtonskih nadležnosti“, što, međutim, ne znači da se istovremeno neće raditi na delikatnom poslu „reafirmacije prava RS na samoopredeljenje“. Najavljene promene Ustava sadašnjeg manjeg entiteta BiH mogle bi da donesu značajan korak u tom pravcu, tačnije ozvaniče mogućnost da se građani Republike Srpske u određenim izmenjenim političkim okolnostima putem referenduma izjasne o svom daljem statusu.
A takve okolnosti mogle bi nastupiti i pre nego što se stvore „povoljni međunarodni uslovi“ za sprovođenje referenduma. Dalje otimanje nadležnosti Republike Srpske (kao i gašenje njenog imena) putem presuda Ustavnog suda BiH verovatno bi primoralo Dodika da, u nedostatku daljeg manevarskog prostora, posegne za, sada samo najavljivanom, riskantnom „referendumskom kartom“. Postoji nažalost još jedan događaj koji bi mogao – mada se mi iskreno nadamo da do njega nikada neće doći – aktuelizovati „referendumsku kartu“ rukovodstva RS. Reč je o za sada samo hipotetičkom „scenariju“ priznanja nezavisnosti Kosova od strane službenog Beograda, što bi u Banjaluci bilo iskorišćeno kao adut za pokretanje pitanja statusa Republike Srpske.

[/restrict]