Anatomija duboke države

PRIKRIVENA ULOGA ELITA NA ISTOKU I ZAPADU

Piše ALEKSANDAR ĐOKIĆ

Termin „duboka država“ stekao je popularnost krajem 80-ih godina XX veka kroz radove turskih istoričara koji su analizirali borbu za prevlast islamista i sekularista u nestabilnom turskom društvu raspolućenom između pobornika sekularizma i sve agresivnijih, ali i sve popularnijih neoosmanskih islamista. U kulturološkom polju kolektivnog Zapada sintagma „duboka država“ poprimila je negativne konotacije i koristi se isključivo kao termin koji objašnjava tajnu vladavinu određenih centara moći

Striktno negativno tumačenje pojma „duboka država“ može biti objašnjeno naglim gubitkom poverenja u zvanične institucije u Sjedinjenim Američkim Državama počevši od Vijetnamskog rata i kulturno-vrednosne revolucije koja je u datom trenutku uzimala maha na celom Zapadu. Uticaj vlasnika krupnog kapitala, vojnoindustrijskog kompleksa, medijskih i industrijskih magnata na kurs politike Sjedinjenih Država više nije mogao biti ignorisan. Zaista, američki politički sistem je od samog začetka bio oligarhijski, jer su glavnu reč imali bogati trgovci. Čak i same institucije američkog političkog sistema sadrže otvoreno oligarhijske elemente – izborni koledž, koji funkcioniše kao potencijalni korektiv narodne volje prilikom izbora najviših političkih predstavnika je eklatantan primer toga.
Pošto su SAD veći deo svoje istorije provele kao imigrantska zemlja u povoju, u kojoj je bilo dovoljno resursa i blaga za sve koji su raspolagali snažnom voljom da ga se po svaku cenu domognu, sve ozbiljnije rasprave o falinkama američke demokratije su gurane u stranu (razbijanje bankarskih trustova od strane Frenklina Ruzvelta i Ajzenhauerova kritika opasnosti koju po američku demokratiju predstavlja vojnoindustrijski kompleks još su tema alternativnih medija).
U svesti američkih građana njihova država bila je primer odistinske vladavine naroda sve dok se njihov sistem nije ustalio, a nova prostranstva za unutrašnju ekspanziju potrošila. Tada su Sjedinjene Države na sebe preuzele ulogu intervencionističke imperije, a „doba nevinosti“ je okončano. Istovremeno, egzistencijalistički talas očaja i razočaranja starim moralnim sistemom zapljusnuo je Ameriku 1960-ih godina. To su bile filozofske ideje do temelja razorene zapadne Evrope, koja je umnogome izgubila svoj politički i moralni subjektivitet. Ničeanski duh pobednika i osvajača zamenila je sartrovska asketska letargična introspekcija ili, sa druge strane, kamijevski „poslednji pir“ pred sveopštim besmislom postojanja. Poimanje koncepcije onoga što će malo docnije biti sumirano u „duboku državu“ rađa se iz jednostavne sumnje. Prosečni Amerikanac počinje da sumnja u poštenje svog kongresmena i senatora, počinje da sumnja da on predstavlja interese „malog čoveka“, počinje da sumnja da njime iz senke upravlja veliki kapital.

ŠIRENJE NA ISTOK Ovi američki sentimenti se po okončanju Hladnog rata sele na istok Evrope, gde građani takođe već nekoliko decenija sumnjaju u iskrenost birokratizovane, okoštale i, nadasve, nepotističke komunističke elite. Kulturnom razmenom, omogućenom globalnom revolucijom u komunikacijama, građani kolektivnog Istoka kaleme svoje nepoverenje na zapadne sumnje i sami internalizuju termin „duboka država“. Tim činom duboka država postaje zajednički politički termin istočnog i zapadnog dela evropske civilizacije i njenih izdanaka. Istočna duboka država razlikuje se od zapadne u toj meri da se njeni akteri uglavnom svode na aktuelne ili bivše pripadnike tajnih službi, počevši od KGB-a, pa do DB-a. Njima će se tek posle rušilačke privatizacije pridružiti i oligarsi, ili tajkuni – imućni skorojevići, pobednici bespoštedne tranzicije. Primera radi, zvanični ruski diskurs ne priznaje postojanje duboke države ni na Zapadu, ni na Istoku, dok su rasadnici ideja o dubokoj državi u Rusiji obično pripadnici ekstremno desničarskih pokreta, a njihova koncepcija duboke države je izrazito antisemitska.
U istoriji političke teorije ova koncepcija nije nimalo nova. Duboka država korespondira sa terminom „država u državi“ (lat. imperium in imperio), a koristio ju je Baruh de Spinoza u svom delu „Teološko-politički traktat“. U „Traktatu“ se termin „država u državi“ pominje četiri puta u pomalo različitim istorijskim kontekstima, ali se oni mogu svesti na postojanje duhovnog centra moći naspram svetovnih vladara. Borba za sekularizaciju države na Zapadu je bio sukob svetovnih monarha, plemića i trgovaca protiv političkog i ekonomskog uticaja Rimokatoličke crkve. U tom kontekstu rimokatolički kardinali ili biskupi su bili akteri duboke države. Duboka država posredno je povezana i s terminom političke teorije poznatim pod nazivom „pretorijanstvo“, koji označava tajni uticaj dela vojske na zvanične političke krugove. Primera radi, organizacija „Crna ruka“ u Kraljevini Srbiji je barem do 1906. godine, kada je izgubila svoj dominantan uticaj, bila polujavni centar moći koji je umnogome ograničavao vlast srpskog monarha, premijera i parlamenta. Sličnu ulogu su, ali u znatno dužem periodu, igrale i rimska pretorijanska garda, osmanski janičari i mnogi drugi. Pretorijanstvo se razlikuje od vojne hunte, jer u njoj grupa visokih oficira, uglavnom generala ili pukovnika, vlada konkretnom državom otvoreno.

KONSPIROLOŠKI NARATIV Duboka država zauzima zavidno mesto u konspirološkom vokabularu. Možemo kao primer uzeti bilo koju teoriju zavere, recimo štetan uticaj 5G mreže. Strah od novih tehnologija je sasvim očekivan i donekle razumno reagovanje na neispitane novine. Nije za osudu kritičko razmišljanje i oprezan stav prema novotarijama koje mogu uticati ne samo na opšte zdravlje već i na odnose među ljudima i društvenim grupama. Problemi nastaju kada racionalna skepsa prerasta u ludizam, totalni otpor svim vidovima novih tehnologija. Konspirolozi svoja uverenja zasnivaju na ličnom ubeđenju, često emotivno obojenom, pre nego što se pojave bilo kakvi dokazi. Oni sebe posmatraju kao svojevrsne borce protiv zla, a izvor zla je često upravo „duboka država“. Tajni agenti uticaja instaliraju „zle“ tehnologije namenjene kontroli nad masama, ili kontroli stanovništva kroz narušavanje zdravlja, a zvanični politički predstavnici su njihove marionete sa jedinim ciljem da sakriju „istinu“ od običnih građana.
Vidimo kako duboka država od oligarhijskih elemenata političkog sistema može vrlo lako prerasti u zaveru grandioznih razmera, u borbu dobra protiv zla. U konspirološkom kontekstu, duboka država predstavlja simplifikaciju inače vrlo složenih društvenih, političkih i ekonomskih odnosa kako na nacionalnom, tako i na globalnom nivou. Kulturološki posmatrano zaverenički narativ o dubokoj državi predstavlja osavremenjenu verziju nekadašnjih bajki i epova o dobrim kraljevima i junacima i zlim vladarima i čarobnjacima. Čitav ovaj narativ svodi socijalne odnose na ravan ličnosti, on banalizuje politiku.
Osim toga, konspirološka teorija o dubokoj državi na svaki mogući način delegitimizuje legitimnu kritičku raspravu o nedopustivim spoljnim uticajima na demokratske procese odlučivanja. Pretvaranjem krupnih kapitalista u srednjovekovne bauke i vampire, ili pak u masone iz epohe prosvetiteljstva, onemogućava se klasna kritika koja je preko potrebna savremenim liberalnim demokratijama. Umesto narativa o zlom Sorošu i braći Koh, potrebna je kritika čitavog oligarhijskog sistema i kapitalističke klase superbogatih, koji onemogućavaju pravedniju raspodelu bogatstva, ali i bilo kakvu vrstu individualnog preduzetništva na srednjem i višem nivou. Trenutna etapa u razvoju kapitalizma ne narušava samo socijalističke, ali i hrišćanske, vrednosti vezane za pravdu i pravičnost, već negira i postulate klasičnog liberalizma o slobodnom tržištu, koje je danas konglomerat globalnih korporacija sa Zapada gotovo monopolizovao. Drugim rečima, savremenim političko-ekonomskim sistemom nezadovoljni su i levičari i desničari, ali samo nezadovoljstvo nije dovoljan uslov za promene. Neophodna je pravilno argumentovana i većini građana bliska kritika dominantnog oligarhijskog sistema, što se narativom o dubokoj državi ne može postići.

ULOGA OLIGARHIJE Apsolutno svaki centar moći koji je sposoban da na skriveni način vrši uticaj na političke, ekonomske i društvene procese u određenoj državi može se smatrati akterom duboke države. Da li se radi o željenom ili neželjenom uticaju, pozitivnom ili negativnom uticaju, zavisi od vrednosnog sistema individue koja daje ovim procesima kvalitativnu ocenu. Zamislimo da Ruska pravoslavna crkva svojim vezama sa Kremljom pokušava da izlobira zabranu abortusa, bilo da to radi tajno ili javno, pravoslavni vernici će tom vešću biti oduševljeni, dok će ateisti, naročito militantniji, osuditi taj postupak i RPC optužiti da je „država u državi“. Primera radi, mnogi liberalni aktivisti redovno optužuju Rusku pravoslavnu crkvu da je u dosluhu sa ruskom političkom elitom, ponekad je narativ takav da RPC „radi za Putina“, a katkad i da je „Putin pod uticajem RPC“. Iz ovog primera postaje jasno da je vrlo teško odrediti koliki uticaj na politiku ima neka spoljna organizacija.
Isti princip važi ako u obzir uzmemo britanski uticajni tink-tenk „Četam haus“ ili američki „Savet za inostrane odnose“. Evidentno je da se radi o skupu uticajnih istomišljenika, renomiranog porekla i visokog imovinskog statusa sa pristupom najvišim političkim krugovima Britanije, SAD, ali i šire. Kako, međutim, izmeriti njihov uticaj na spoljnu politiku zapadnih velesila? Možemo sprovesti analizu njihovog članstva, utvrditi koliko njih je zauzimalo visoke pozicije u administracijama američkih predsednika, možemo razmotriti njihove strateške dokumente i uporediti ih sa zvaničnom strategijom i postupcima rukovodstva SAD u određenom periodu. Ipak, suština duboke države jeste vršenje tajnog, neformalnog uticaja, ako je opštedostupan podatak da je poznati američki diplomata Henri Kisindžer bio viđeni član „Saveta za inostrane odnose“ da li ga to čini agentom duboke države? Teorijski ne, jer se ne radi o tajnom uticaju.
Možda aktere duboke države treba tražiti u polutajnim organizacijama poput Bilderberške grupe? Sastanci superbogatih iza zatvorenih vrata, o čemu mogu da većaju osim o upravljanju svetom, to bi bio pravolinijski i logičan zaključak svakog „malog čoveka“. Upravo zato je koncepcija duboke države ozbiljno falična. Ona je zaverenička sama po sebi, jer podrazumeva tajnost, a tajnost onemogućava dostupnost podataka za racionalnu analizu. Ipak, uticaj jedan posto najbogatijih na tokove zapadne politike nikome nije nepoznat, barem u XXI veku. Pri tome se takav uticaj ocenjuje negativno, čak i u ultrakapitalističkim zemljama kao što su Sjedinjene Države i Velika Britanija.
Još jedna manjkavost teorije o dubokoj državi je pretpostavka da su svi kapitalisti isti. Iluzorno je poverovati u tvrdnju da svi vlasnici krupnog kapitala imaju ista uverenja. Zašto neki milijarder ne bi mogao da gaji suverenističke ideje i da teži da štiti nacionalne interese svoje države? Na isti način drugi milijarder, možda upravo njegov takmac, može biti ideološki globalista i zastupati izgradnju globalne države sa svim pratećim institucijama.
Nameće se pitanje da li su bogati uticajni ljudi izvor ideja ili one dolaze iz naroda ili od avangardnog dela kulturne elite, a kapitalisti su puki pratioci trendova? Teoretičari duboke države bi nas zasigurno ubeđivali da su upravo razni tink-tenkovi kreatori vrednosnog sistema savremenog Zapada – od tolerancije do konzumerizma. U realnosti, teško je zamisliti kako neki američki ili britanski skup eksperata izumljuje rokenrol, modne trendove, modele ponašanja unutar seksualne revolucije ili postmodernističku književnost. Ne postoji nikakav metaplan o upravljanju idejama, idejne koncepcije dolaze talentovanim individuama iz metafizičkih izvora. Zato u Sjedinjenim Državama suverenista Donald Tramp može da pobedi na izborima i da uz to uživa podršku dela američke kapitalističke elite. Marksisti su govorili o klasnim interesima, a njihov diskurs je vremenom postao toliko rigidan da se pretpostavljalo da svi kapitalisti ujedno gaje iste ideje i poglede na svet, što jednostavno nije tačno, jer se radi o ljudima, a ne samo o nosiocima socijalne etikete. Razlog za tu grešku u marksističkom procesu zaključivanja je jasan – kapitalisti su satanizovani i time dehumanizovani. Ako ih sagledamo ne samo kao nosioce klasnih interesa, koji neminovno postoje u svrhu očuvanja dobijenih privilegija i uticaja, već i kao pojedince sa svojim mentalnim sklopom, inklinacijama, potrebama – shvatićemo da se kapitalisti grupišu na isti način kao i svi ostali ljudi, na osnovu ideja i preferencija i da se ne vode isključivo materijalnim pobudama.
Posmatrajući stvari na objektivan način, među kapitalistima možemo identifikovati oligarhe, vlasnike krupnog kapitala koji pokušavaju da utiču na političke aktere kako bi uvećali svoju moć i bogatstvo (oni su najsličniji akterima duboke države jer smisleno urušavaju državu i njene institucije). Na taj način građani imaju jasnu metu u koju mogu da ciljaju, bez nužde da pribegavaju konspirološkim scenarijima. Transformisanje diskursa o „dubokoj državi“ u kritiku oligarhijskog politekonomskog sistema pruža priliku kombinovanog delovanja desničara i levičara u cilju povratka suvereniteta državnim sistemima i restauraciji države kao bitnog ekonomskog aktera koji vodi brigu o sopstvenim građanima. Takva kritika je lišena svih stereotipa o nacijama, verama i rasama, ona je klasna i fokusira se na izvor problema – pitanje uloge države u savremenom svetu i njene zaštite od nekontrolisanih oligarha. Da li nam je zaista potreban termin koji je i na Istoku i na Zapadu ispunjen iracionalnim strahom od tehnologije i antisemitizmom? Država je poslednja linija odbrane u postmodernističkom svetu, a insistiranje na dubokoj državi čini državobraniteljsku ideju neprivlačnom i nazadnom.