Анатомија дубоке државе

ПРИКРИВЕНА УЛОГА ЕЛИТА НА ИСТОКУ И ЗАПАДУ

Пише АЛЕКСАНДАР ЂОКИЋ

Термин „дубока држава“ стекао је популарност крајем 80-их година XX века кроз радове турских историчара који су анализирали борбу за превласт исламиста и секулариста у нестабилном турском друштву располућеном између поборника секуларизма и све агресивнијих, али и све популарнијих неоосманских исламиста. У културолошком пољу колективног Запада синтагма „дубока држава“ попримила је негативне конотације и користи се искључиво као термин који објашњава тајну владавину одређених центара моћи

Стриктно негативно тумачење појма „дубока држава“ може бити објашњено наглим губитком поверења у званичне институције у Сједињеним Америчким Државама почевши од Вијетнамског рата и културно-вредносне револуције која је у датом тренутку узимала маха на целом Западу. Утицај власника крупног капитала, војноиндустријског комплекса, медијских и индустријских магната на курс политике Сједињених Држава више није могао бити игнорисан. Заиста, амерички политички систем је од самог зачетка био олигархијски, јер су главну реч имали богати трговци. Чак и саме институције америчког политичког система садрже отворено олигархијске елементе – изборни колеџ, који функционише као потенцијални коректив народне воље приликом избора највиших политичких представника је еклатантан пример тога.
Пошто су САД већи део своје историје провеле као имигрантска земља у повоју, у којој је било довољно ресурса и блага за све који су располагали снажном вољом да га се по сваку цену домогну, све озбиљније расправе о фалинкама америчке демократије су гуране у страну (разбијање банкарских трустова од стране Френклина Рузвелта и Ајзенхауерова критика опасности коју по америчку демократију представља војноиндустријски комплекс још су тема алтернативних медија).
У свести америчких грађана њихова држава била је пример одистинске владавине народа све док се њихов систем није усталио, а нова пространства за унутрашњу експанзију потрошила. Тада су Сједињене Државе на себе преузеле улогу интервенционистичке империје, а „доба невиности“ је окончано. Истовремено, егзистенцијалистички талас очаја и разочарања старим моралним системом запљуснуо је Америку 1960-их година. То су биле филозофске идеје до темеља разорене западне Европе, која је умногоме изгубила свој политички и морални субјективитет. Ничеански дух победника и освајача заменила је сартровска аскетска летаргична интроспекција или, са друге стране, камијевски „последњи пир“ пред свеопштим бесмислом постојања. Поимање концепције онога што ће мало доцније бити сумирано у „дубоку државу“ рађа се из једноставне сумње. Просечни Американац почиње да сумња у поштење свог конгресмена и сенатора, почиње да сумња да он представља интересе „малог човека“, почиње да сумња да њиме из сенке управља велики капитал.

ШИРЕЊЕ НА ИСТОК Ови амерички сентименти се по окончању Хладног рата селе на исток Европе, где грађани такође већ неколико деценија сумњају у искреност бирократизоване, окоштале и, надасве, непотистичке комунистичке елите. Културном разменом, омогућеном глобалном револуцијом у комуникацијама, грађани колективног Истока калеме своје неповерење на западне сумње и сами интернализују термин „дубока држава“. Тим чином дубока држава постаје заједнички политички термин источног и западног дела европске цивилизације и њених изданака. Источна дубока држава разликује се од западне у тој мери да се њени актери углавном своде на актуелне или бивше припаднике тајних служби, почевши од КГБ-а, па до ДБ-а. Њима ће се тек после рушилачке приватизације придружити и олигарси, или тајкуни – имућни скоројевићи, победници беспоштедне транзиције. Примера ради, званични руски дискурс не признаје постојање дубоке државе ни на Западу, ни на Истоку, док су расадници идеја о дубокој држави у Русији обично припадници екстремно десничарских покрета, а њихова концепција дубоке државе је изразито антисемитска.
У историји политичке теорије ова концепција није нимало нова. Дубока држава кореспондира са термином „држава у држави“ (лат. imperium in imperio), а користио ју је Барух де Спиноза у свом делу „Теолошко-политички трактат“. У „Трактату“ се термин „држава у држави“ помиње четири пута у помало различитим историјским контекстима, али се они могу свести на постојање духовног центра моћи наспрам световних владара. Борба за секуларизацију државе на Западу је био сукоб световних монарха, племића и трговаца против политичког и економског утицаја Римокатоличке цркве. У том контексту римокатолички кардинали или бискупи су били актери дубоке државе. Дубока држава посредно је повезана и с термином политичке теорије познатим под називом „преторијанство“, који означава тајни утицај дела војске на званичне политичке кругове. Примера ради, организација „Црна рука“ у Краљевини Србији је барем до 1906. године, када је изгубила свој доминантан утицај, била полујавни центар моћи који је умногоме ограничавао власт српског монарха, премијера и парламента. Сличну улогу су, али у знатно дужем периоду, играле и римска преторијанска гарда, османски јаничари и многи други. Преторијанство се разликује од војне хунте, јер у њој група високих официра, углавном генерала или пуковника, влада конкретном државом отворено.

КОНСПИРОЛОШКИ НАРАТИВ Дубока држава заузима завидно место у конспиролошком вокабулару. Можемо као пример узети било коју теорију завере, рецимо штетан утицај 5Г мреже. Страх од нових технологија је сасвим очекиван и донекле разумно реаговање на неиспитане новине. Није за осуду критичко размишљање и опрезан став према новотаријама које могу утицати не само на опште здравље већ и на односе међу људима и друштвеним групама. Проблеми настају када рационална скепса прераста у лудизам, тотални отпор свим видовима нових технологија. Конспиролози своја уверења заснивају на личном убеђењу, често емотивно обојеном, пре него што се појаве било какви докази. Они себе посматрају као својеврсне борце против зла, а извор зла је често управо „дубока држава“. Тајни агенти утицаја инсталирају „зле“ технологије намењене контроли над масама, или контроли становништва кроз нарушавање здравља, а званични политички представници су њихове марионете са јединим циљем да сакрију „истину“ од обичних грађана.
Видимо како дубока држава од олигархијских елемената политичког система може врло лако прерасти у заверу грандиозних размера, у борбу добра против зла. У конспиролошком контексту, дубока држава представља симплификацију иначе врло сложених друштвених, политичких и економских односа како на националном, тако и на глобалном нивоу. Културолошки посматрано заверенички наратив о дубокој држави представља осавремењену верзију некадашњих бајки и епова о добрим краљевима и јунацима и злим владарима и чаробњацима. Читав овај наратив своди социјалне односе на раван личности, он банализује политику.
Осим тога, конспиролошка теорија о дубокој држави на сваки могући начин делегитимизује легитимну критичку расправу о недопустивим спољним утицајима на демократске процесе одлучивања. Претварањем крупних капиталиста у средњовековне бауке и вампире, или пак у масоне из епохе просветитељства, онемогућава се класна критика која је преко потребна савременим либералним демократијама. Уместо наратива о злом Сорошу и браћи Кох, потребна је критика читавог олигархијског система и капиталистичке класе супербогатих, који онемогућавају праведнију расподелу богатства, али и било какву врсту индивидуалног предузетништва на средњем и вишем нивоу. Тренутна етапа у развоју капитализма не нарушава само социјалистичке, али и хришћанске, вредности везане за правду и правичност, већ негира и постулате класичног либерализма о слободном тржишту, које је данас конгломерат глобалних корпорација са Запада готово монополизовао. Другим речима, савременим политичко-економским системом незадовољни су и левичари и десничари, али само незадовољство није довољан услов за промене. Неопходна је правилно аргументована и већини грађана блиска критика доминантног олигархијског система, што се наративом о дубокој држави не може постићи.

УЛОГА ОЛИГАРХИЈЕ Апсолутно сваки центар моћи који је способан да на скривени начин врши утицај на политичке, економске и друштвене процесе у одређеној држави може се сматрати актером дубоке државе. Да ли се ради о жељеном или нежељеном утицају, позитивном или негативном утицају, зависи од вредносног система индивидуе која даје овим процесима квалитативну оцену. Замислимо да Руска православна црква својим везама са Кремљом покушава да излобира забрану абортуса, било да то ради тајно или јавно, православни верници ће том вешћу бити одушевљени, док ће атеисти, нарочито милитантнији, осудити тај поступак и РПЦ оптужити да је „држава у држави“. Примера ради, многи либерални активисти редовно оптужују Руску православну цркву да је у дослуху са руском политичком елитом, понекад је наратив такав да РПЦ „ради за Путина“, а каткад и да је „Путин под утицајем РПЦ“. Из овог примера постаје јасно да је врло тешко одредити колики утицај на политику има нека спољна организација.
Исти принцип важи ако у обзир узмемо британски утицајни тинк-тенк „Четам хаус“ или амерички „Савет за иностране односе“. Евидентно је да се ради о скупу утицајних истомишљеника, реномираног порекла и високог имовинског статуса са приступом највишим политичким круговима Британије, САД, али и шире. Како, међутим, измерити њихов утицај на спољну политику западних велесила? Можемо спровести анализу њиховог чланства, утврдити колико њих је заузимало високе позиције у администрацијама америчких председника, можемо размотрити њихове стратешке документе и упоредити их са званичном стратегијом и поступцима руководства САД у одређеном периоду. Ипак, суштина дубоке државе јесте вршење тајног, неформалног утицаја, ако је општедоступан податак да је познати амерички дипломата Хенри Кисинџер био виђени члан „Савета за иностране односе“ да ли га то чини агентом дубоке државе? Теоријски не, јер се не ради о тајном утицају.
Можда актере дубоке државе треба тражити у полутајним организацијама попут Билдербершке групе? Састанци супербогатих иза затворених врата, о чему могу да већају осим о управљању светом, то би био праволинијски и логичан закључак сваког „малог човека“. Управо зато је концепција дубоке државе озбиљно фалична. Она је завереничка сама по себи, јер подразумева тајност, а тајност онемогућава доступност података за рационалну анализу. Ипак, утицај један посто најбогатијих на токове западне политике никоме није непознат, барем у XXI веку. При томе се такав утицај оцењује негативно, чак и у ултракапиталистичким земљама као што су Сједињене Државе и Велика Британија.
Још једна мањкавост теорије о дубокој држави је претпоставка да су сви капиталисти исти. Илузорно је поверовати у тврдњу да сви власници крупног капитала имају иста уверења. Зашто неки милијардер не би могао да гаји суверенистичке идеје и да тежи да штити националне интересе своје државе? На исти начин други милијардер, можда управо његов такмац, може бити идеолошки глобалиста и заступати изградњу глобалне државе са свим пратећим институцијама.
Намеће се питање да ли су богати утицајни људи извор идеја или оне долазе из народа или од авангардног дела културне елите, а капиталисти су пуки пратиоци трендова? Теоретичари дубоке државе би нас засигурно убеђивали да су управо разни тинк-тенкови креатори вредносног система савременог Запада – од толеранције до конзумеризма. У реалности, тешко је замислити како неки амерички или британски скуп експерата изумљује рокенрол, модне трендове, моделе понашања унутар сексуалне револуције или постмодернистичку књижевност. Не постоји никакав метаплан о управљању идејама, идејне концепције долазе талентованим индивидуама из метафизичких извора. Зато у Сједињеним Државама суверениста Доналд Трамп може да победи на изборима и да уз то ужива подршку дела америчке капиталистичке елите. Марксисти су говорили о класним интересима, а њихов дискурс је временом постао толико ригидан да се претпостављало да сви капиталисти уједно гаје исте идеје и погледе на свет, што једноставно није тачно, јер се ради о људима, а не само о носиоцима социјалне етикете. Разлог за ту грешку у марксистичком процесу закључивања је јасан – капиталисти су сатанизовани и тиме дехуманизовани. Ако их сагледамо не само као носиоце класних интереса, који неминовно постоје у сврху очувања добијених привилегија и утицаја, већ и као појединце са својим менталним склопом, инклинацијама, потребама – схватићемо да се капиталисти групишу на исти начин као и сви остали људи, на основу идеја и преференција и да се не воде искључиво материјалним побудама.
Посматрајући ствари на објективан начин, међу капиталистима можемо идентификовати олигархе, власнике крупног капитала који покушавају да утичу на политичке актере како би увећали своју моћ и богатство (они су најсличнији актерима дубоке државе јер смислено урушавају државу и њене институције). На тај начин грађани имају јасну мету у коју могу да циљају, без нужде да прибегавају конспиролошким сценаријима. Трансформисање дискурса о „дубокој држави“ у критику олигархијског политекономског система пружа прилику комбинованог деловања десничара и левичара у циљу повратка суверенитета државним системима и рестаурацији државе као битног економског актера који води бригу о сопственим грађанима. Таква критика је лишена свих стереотипа о нацијама, верама и расама, она је класна и фокусира се на извор проблема – питање улоге државе у савременом свету и њене заштите од неконтролисаних олигарха. Да ли нам је заиста потребан термин који је и на Истоку и на Западу испуњен ирационалним страхом од технологије и антисемитизмом? Држава је последња линија одбране у постмодернистичком свету, а инсистирање на дубокој држави чини државобранитељску идеју непривлачном и назадном.

Један коментар

  1. Слажем се са суштином – да су теорије завјере контрапродуктивне.

    Било би занимљиво кад би неко имао воље, времена, знања да уради објетивно непристрасно истраживање. Да пронађе случајним (или неким другим) избором неколико капиталиста и да анализира:

    – психологију и духовност личности (што је јако тешко засигурно)
    – финансијске токове свих фирми које држи

    Тако би можда имали рационалне податке и боље открили мету.

    У сваком случају демократска и суверена држава је једина заштита од лоших људи. Просвећен+ слободан+одоговоран(активан) народ = јака држава.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *