Putinove smernice za budućnost

Ukazujući da mnoge zemlje žele da zaborave „sporazume na kojima stoje potpisi nacista i zapadnih političara“, ruski predsednik traži da sve države otvore svoje tajne arhive iz ratnog i predratnog perioda

Prošlo je mesec dana od kada je, 18. juna, ruski lider Vladimir Putin objavio svoj tekst pod nazivom „75 godina Velike pobede: zajednička odgovornost pred istorijom i budućnošću“. Materijal je namenjen koliko domaćoj, toliko i inostranoj publici – ovoj drugoj možda još više, imajući u vidu da Putin u svom članku analizira i razmatra teze koje su u ruskom društvu već odavno nesporne i oko njih postoji konsenzus i stručne i najšire javnosti. Zbog toga je i odabran ugledni američki časopis „Nešenel interest“, a tekst je objavljen pod naslovom „Vladimir Putin: Prave lekcije 75. godišnjice Drugog svetskog rata“. Koliko će poruke predsednika Rusije zaista dopreti do očiju i ušiju zapadnih čitalaca i gledalaca, videće se, ali je činjenica da je u svom izlaganju koristio ideje i argumentaciju koja je bliska ogromnom broju ljudi širom sveta, bez obzira na to da li dolaze sa Istoka ili Zapada. Univerzalnost Putinovih poruka garantuje da one neće previše zavisiti od trenutne političke konjunkture, već će njihova aktuelnost u budućnosti samo rasti.

UGROŽENA GLOBALNA STABILNOST Obiman materijal može se uslovno podeliti na nekoliko ključnih teza, tačaka savremene ruske politike – iako se naslanjaju na događaje iz Drugog svetskog rata, suštinski su ove poruke vezane za današnja politička kretanja. Na neki način, ruski predsednik poručuje da zlo protiv koga se slobodni svet borio pre osam decenija ponovo diže glavu, ovog puta, moguće, u nekim još opasnijim oblicima i stoga ga je teže prepoznati. Putinova najvažnija misao koja provejava celim člankom je da, ako budu poništene tekovine Drugog svetskog rata (osnovne ideološke, političke i institucionalne), biće srušena i globalna stabilnost koja je decenijama garantovala kakav-takav mir u svetu, bez obzira na povremene krize u različitim delovima sveta. Jer, kako i sam kaže, uloga Rusije i njen vojni i strateški doprinos uspostavljanju i održavanju mira u svetu – ne može biti negiran i poništen, s obzirom na to da su ugrađeni u sam temelj savremenog sveta. Ili još jednostavnije: bez Rusije kao garanta stabilnosti, točak svetske istorije zavrteće se unazad i to više niko neće moći da spreči.
Putin demaskira centralnu tačku svih antiruskih pokreta i pokliča poslednjih godina, odnosno tvrdnju da je Pakt o nenapadanju Molotov–Ribentrop jedini uzročnik za Drugi svetski rat. Pre svega, istorijski je neodgovorno tvrditi da jedini uzrok svetskog rata može biti neki dokument, pogotovo ako je potpisan svega nekoliko dana pre početka oružanih sukoba. Još je besmislenije tvrditi da je ovaj papir povod za sukob, imajući u vidu da Rusija nije aktivno ni učestvovala u konfliktu, sve do 22. juna 1941, kada ju je Hitlerova nemačka napala bez objave rata. Putin, takođe, podseća i na činjenicu da se Josif Staljin nije nikada susreo s Adolfom Hitlerom, dok su premijeri Velike Britanije i Francuske 1938. zajedno s nacističkim vođom potpisali famozni Minhenski sporazum. Upravo ovaj dokument i Putin i ruski istoriografi ističu kao jednu od tačaka nepovrata za izbijanje svetskog sukoba – tada su, naime, zapadne sile krenule putem „umirivanja Hitlera“ i povlađivanju širenju njegove agresije, verujući da će moći da je instrumentalizuju i usmere prema Istoku.

O ČEMU SE NA ZAPADU ĆUTI Još jedna važna činjenica koja ukazuje da se tadašnjoj Moskvi ne može prebacivati saradnja s nacistima jeste i to što su London i Pariz objavili rat Nemačkoj posle upada u Poljsku 1. septembra 1939, dok Sovjetskom Savezu nisu. Naprotiv, od tog trenutka intenzivirani su pregovori između Rusa, Engleza i Francuza o zajedničkom otporu Hitleru, iako je Staljin na to pozivao još od 1936. i Španskog građanskog rata. Dok je Berlin obilato pomagao španskim fašistima, uz aktivnu saradnju sa Italijom i Benitom Musolinijem, dotle su se Britanija, SAD i Francuska držali po strani. Pokušaj SSSR-a da sa razdaljine od 3.000 kilometara dopremi ljudstvo, oružje i materijalnu pomoć – zaobilazeći teritorije svih pobrojanih država – bio je u startu Sizifov posao. Pa ipak, ni trijumf fašizma na Iberijskom poluostrvu nije pokrenuo Zapad na ozbiljniju akciju. Da je vrag odneo šalu, postalo je jasno tek kada je, nakon Poljske, i Francuska pala kao žrtva nemačke agresije. Oči cele Evrope bile su tada uperene na Englesku i Rusiju, kao jedine nepokorene zemlje. Pokazalo se da upravo dogovor Londona i Moskve može kontinentu da vrati izgubljenu stabilnost i ta poruka je veoma aktuelna i danas.
Na to se nadovezuje još jedna Putinova teza, da je najveći doprinos pobedi u Drugom svetskom ratu dala Crvena armija, o čemu se na Zapadu poslednjih godina uglavnom ćuti – kad je već nemoguće činjenično osporiti. Ćuti se i o tome da je britansko rukovodstvo s premijerom Vinstonom Čerčilom na čelu tokom Drugog svetskog rata imalo samo reči hvale za rusku vojsku, odajući joj priznanje koje danas mnogi na Zapadu žele da joj uskrate, rušeći spomenike crvenoarmejcima koji su svojim životima oslobađali Evropu. „Buduće generacije priznaće svoj dug prema Crvenoj armiji isto tako bezrezervno kao što to činimo mi koji smo doživeli da budemo svedoci ovih velikih dostignuća“, napisao je Čerčil 23. februara 1945. u pismu Staljinu, povodom dana sovjetske armije.
Istog dana svoje pismo Staljinu poslao je i američki predsednik Frenklin Delano Ruzvelt, konstatujući „izuzetne uspehe Crvene armije“ koji garantuju „brzo postizanje našeg zajedničkog cilja – mirnog sveta zasnovanog na uzajamnom razumevanju i saradnji“. Slične reči Ruzvelt je uputio i tri godine ranije. „Na evropskom frontu, nesumnjivo, najvažniji događaj bio je razorni kontranapad velike ruske armije protiv moćne nemačke grupacije. Ruska vojska je uništila, i nastavlja da uništava, više žive sile, aviona, tenkova, topova našeg zajedničkog neprijatelja, nego sve Ujedinjene nacije zajedno“, poručio je u aprilu 1942. američki lider. Uzgred, Ruzvelt je učestvovao i pobeđivao četiri puta uzastopno na predsedničkim izborima, uprkos nepisanom pravilu još od Džordža Vašingtona da se niko ne kandiduje više od dva puta. Upravo zbog toga, 1951. usvojen je 22. amandman na Ustav, kojim je ovo pravilo i zvanično uvedeno. U slučaju Rusije pak, iako Vladimir Putin takođe nije nikad prekršio Ustav i sve svoje mandate osvajao u skladu sa njim, takvo ponašanje ocenjeno je kao nedemokratsko.

TAJNI PROTOKOLI Ukazujući da mnoge zemlje žele da zaborave „sporazume na kojima stoje potpisi nacista i zapadnih političara“, Putin traži da sve države aktivnije otvaraju svoje tajne arhive, kako ratnog, tako i predratnog perioda. Kako naglašava, mi i dalje ne znamo da li je među već poznatim sporazumima, poput Minhenskog, bilo i dodatnih „tajnih protokola“ i aneksa sa nacistima. „Preostaje samo da im verujemo na reč.“ Ovo je izuzetno važno, imajući u vidu da je SSSR u vreme Gorbačova, a zatim i Jeljcinova Rusija otvorila svetu pristup tajnim arhivama tog perioda, uključujući i osetljive događaje, poput pomenutog pakta Molotov–Ribentrop i njegovog tajnog aneksa kojim je omogućena podela Poljske između Moskve i Berlina. U tim arhivama su, recimo, otkrivene i „tajne Katinske šume“, kada su sovjetske vlasti streljale zarobljene poljske oficire. S druge strane, „demokratski Zapad“ još nije otvorio tajne depoe za ovu vrstu istraživačkog rada. Moskva ne krije razočaranje zbog ovih dvostrukih standarda i opšteg nepoverenja.
Zato Putin lansira ideju koju su analitičari već nazvali „nova Jalta“, da se lideri država stalnih članica Saveta bezbednosti okupe kao nekada Staljin, Ruzvelt i Čerčil – i dogovore se o principima i koracima za očuvanje mira i jačanje globalne i regionalne bezbednosti, a pre svega o „razvoju kolektivnih principa u svetskim poslovima“. Putin poziva svoje partnere, svetske lidere da „veruju jedan drugom“ i tvrdi da je to moguće, „oslanjajući se na zajedničko istorijsko sećanje“. To je, međutim, u suprotnosti s gorenavedenim – svetski partneri toliko „veruju jedan drugom“ da nisu otvorili predratne arhive ni posle skoro sto godina. Utoliko je jasnije da je Putinov članak usmeren pre svega zapadnoj javnosti, jer bi odatle mogao da dobije podršku. Na to je sračunata i njegova poruka da je postojeći sistem prevencije velikih sukoba neophodno sačuvati i poboljšati, za šta su neophodni i Ujedinjene nacije i pravo veta koje imaju stalne članice SB UN. To su Putinove lekcije liderima najmoćnijih svetskih država, koji kao da su zaboravili s kakvim užasima se svet suočio pre manje od jednog veka – onog trenutka kada je neko pomislio da je dovoljno moćan da pokori svakog ko mu se nađe na putu.