Путинове смернице за будућност

Указујући да многе земље желе да забораве „споразуме на којима стоје потписи нациста и западних политичара“, руски председник тражи да све државе отворе своје тајне архиве из ратног и предратног периода

Прошло је месец дана од када је, 18. јуна, руски лидер Владимир Путин објавио свој текст под називом „75 година Велике победе: заједничка одговорност пред историјом и будућношћу“. Материјал је намењен колико домаћој, толико и иностраној публици – овој другој можда још више, имајући у виду да Путин у свом чланку анализира и разматра тезе које су у руском друштву већ одавно неспорне и око њих постоји консензус и стручне и најшире јавности. Због тога је и одабран угледни амерички часопис „Нешенел интерест“, а текст је објављен под насловом „Владимир Путин: Праве лекције 75. годишњице Другог светског рата“. Колико ће поруке председника Русије заиста допрети до очију и ушију западних читалаца и гледалаца, видеће се, али је чињеница да је у свом излагању користио идеје и аргументацију која је блиска огромном броју људи широм света, без обзира на то да ли долазе са Истока или Запада. Универзалност Путинових порука гарантује да оне неће превише зависити од тренутне политичке конјунктуре, већ ће њихова актуелност у будућности само расти.

УГРОЖЕНА ГЛОБАЛНА СТАБИЛНОСТ Обиман материјал може се условно поделити на неколико кључних теза, тачака савремене руске политике – иако се наслањају на догађаје из Другог светског рата, суштински су ове поруке везане за данашња политичка кретања. На неки начин, руски председник поручује да зло против кога се слободни свет борио пре осам деценија поново диже главу, овог пута, могуће, у неким још опаснијим облицима и стога га је теже препознати. Путинова најважнија мисао која провејава целим чланком је да, ако буду поништене тековине Другог светског рата (основне идеолошке, политичке и институционалне), биће срушена и глобална стабилност која је деценијама гарантовала какав-такав мир у свету, без обзира на повремене кризе у различитим деловима света. Јер, како и сам каже, улога Русије и њен војни и стратешки допринос успостављању и одржавању мира у свету – не може бити негиран и поништен, с обзиром на то да су уграђени у сам темељ савременог света. Или још једноставније: без Русије као гаранта стабилности, точак светске историје завртеће се уназад и то више нико неће моћи да спречи.
Путин демаскира централну тачку свих антируских покрета и поклича последњих година, односно тврдњу да је Пакт о ненападању Молотов–Рибентроп једини узрочник за Други светски рат. Пре свега, историјски је неодговорно тврдити да једини узрок светског рата може бити неки документ, поготово ако је потписан свега неколико дана пре почетка оружаних сукоба. Још је бесмисленије тврдити да је овај папир повод за сукоб, имајући у виду да Русија није активно ни учествовала у конфликту, све до 22. јуна 1941, када ју је Хитлерова немачка напала без објаве рата. Путин, такође, подсећа и на чињеницу да се Јосиф Стаљин није никада сусрео с Адолфом Хитлером, док су премијери Велике Британије и Француске 1938. заједно с нацистичким вођом потписали фамозни Минхенски споразум. Управо овај документ и Путин и руски историографи истичу као једну од тачака неповрата за избијање светског сукоба – тада су, наиме, западне силе кренуле путем „умиривања Хитлера“ и повлађивању ширењу његове агресије, верујући да ће моћи да је инструментализују и усмере према Истоку.

О ЧЕМУ СЕ НА ЗАПАДУ ЋУТИ Још једна важна чињеница која указује да се тадашњој Москви не може пребацивати сарадња с нацистима јесте и то што су Лондон и Париз објавили рат Немачкој после упада у Пољску 1. септембра 1939, док Совјетском Савезу нису. Напротив, од тог тренутка интензивирани су преговори између Руса, Енглеза и Француза о заједничком отпору Хитлеру, иако је Стаљин на то позивао још од 1936. и Шпанског грађанског рата. Док је Берлин обилато помагао шпанским фашистима, уз активну сарадњу са Италијом и Бенитом Мусолинијем, дотле су се Британија, САД и Француска држали по страни. Покушај СССР-а да са раздаљине од 3.000 километара допреми људство, оружје и материјалну помоћ – заобилазећи територије свих побројаних држава – био је у старту Сизифов посао. Па ипак, ни тријумф фашизма на Иберијском полуострву није покренуо Запад на озбиљнију акцију. Да је враг однео шалу, постало је јасно тек када је, након Пољске, и Француска пала као жртва немачке агресије. Очи целе Европе биле су тада уперене на Енглеску и Русију, као једине непокорене земље. Показало се да управо договор Лондона и Москве може континенту да врати изгубљену стабилност и та порука је веома актуелна и данас.
На то се надовезује још једна Путинова теза, да је највећи допринос победи у Другом светском рату дала Црвена армија, о чему се на Западу последњих година углавном ћути – кад је већ немогуће чињенично оспорити. Ћути се и о томе да је британско руководство с премијером Винстоном Черчилом на челу током Другог светског рата имало само речи хвале за руску војску, одајући јој признање које данас многи на Западу желе да јој ускрате, рушећи споменике црвеноармејцима који су својим животима ослобађали Европу. „Будуће генерације признаће свој дуг према Црвеној армији исто тако безрезервно као што то чинимо ми који смо доживели да будемо сведоци ових великих достигнућа“, написао је Черчил 23. фебруара 1945. у писму Стаљину, поводом дана совјетске армије.
Истог дана своје писмо Стаљину послао је и амерички председник Френклин Делано Рузвелт, констатујући „изузетне успехе Црвене армије“ који гарантују „брзо постизање нашег заједничког циља – мирног света заснованог на узајамном разумевању и сарадњи“. Сличне речи Рузвелт је упутио и три године раније. „На европском фронту, несумњиво, најважнији догађај био је разорни контранапад велике руске армије против моћне немачке групације. Руска војска је уништила, и наставља да уништава, више живе силе, авиона, тенкова, топова нашег заједничког непријатеља, него све Уједињене нације заједно“, поручио је у априлу 1942. амерички лидер. Узгред, Рузвелт је учествовао и побеђивао четири пута узастопно на председничким изборима, упркос неписаном правилу још од Џорџа Вашингтона да се нико не кандидује више од два пута. Управо због тога, 1951. усвојен је 22. амандман на Устав, којим је ово правило и званично уведено. У случају Русије пак, иако Владимир Путин такође није никад прекршио Устав и све своје мандате освајао у складу са њим, такво понашање оцењено је као недемократско.

ТАЈНИ ПРОТОКОЛИ Указујући да многе земље желе да забораве „споразуме на којима стоје потписи нациста и западних политичара“, Путин тражи да све државе активније отварају своје тајне архиве, како ратног, тако и предратног периода. Како наглашава, ми и даље не знамо да ли је међу већ познатим споразумима, попут Минхенског, било и додатних „тајних протокола“ и анекса са нацистима. „Преостаје само да им верујемо на реч.“ Ово је изузетно важно, имајући у виду да је СССР у време Горбачова, а затим и Јељцинова Русија отворила свету приступ тајним архивама тог периода, укључујући и осетљиве догађаје, попут поменутог пакта Молотов–Рибентроп и његовог тајног анекса којим је омогућена подела Пољске између Москве и Берлина. У тим архивама су, рецимо, откривене и „тајне Катинске шуме“, када су совјетске власти стрељале заробљене пољске официре. С друге стране, „демократски Запад“ још није отворио тајне депое за ову врсту истраживачког рада. Москва не крије разочарање због ових двоструких стандарда и општег неповерења.
Зато Путин лансира идеју коју су аналитичари већ назвали „нова Јалта“, да се лидери држава сталних чланица Савета безбедности окупе као некада Стаљин, Рузвелт и Черчил – и договоре се о принципима и корацима за очување мира и јачање глобалне и регионалне безбедности, а пре свега о „развоју колективних принципа у светским пословима“. Путин позива своје партнере, светске лидере да „верују један другом“ и тврди да је то могуће, „ослањајући се на заједничко историјско сећање“. То је, међутим, у супротности с горенаведеним – светски партнери толико „верују један другом“ да нису отворили предратне архиве ни после скоро сто година. Утолико је јасније да је Путинов чланак усмерен пре свега западној јавности, јер би одатле могао да добије подршку. На то је срачуната и његова порука да је постојећи систем превенције великих сукоба неопходно сачувати и побољшати, за шта су неопходни и Уједињене нације и право вета које имају сталне чланице СБ УН. То су Путинове лекције лидерима најмоћнијих светских држава, који као да су заборавили с каквим ужасима се свет суочио пре мање од једног века – оног тренутка када је неко помислио да је довољно моћан да покори сваког ко му се нађе на путу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *