Početak i završetak scene na Tašu

Beograd najzad (nije) dobio letnju pozornicu na Tašmajdanu

Predviđalo se da se na tašmajdanskoj sceni pojave sva beogradska pozorišta za odrasle i decu i prikažu više od trideset predstava iz svog tekućeg repertoara. Ali ništa od toga! Tako je odlučio kovid 19

Mjuziklom Mama, mia Pozorišta na Terazijama počelo je prikazivanje predstava, kako je objavljeno, gotovo svih beogradskih pozorišta na tašmajdanskoj letnjoj sceni. Puno gledalište je izdašnim aplauzima pozdravilo izvođače. Međutim, kako izgleda, bila je to i prva i poslednja predstava ovog leta na Tašmajdanu. Predviđalo se da se na tašmajdanskoj sceni pojave sva beogradska pozorišta za odrasle i decu i prikažu više od trideset predstava iz svog tekućeg repertoara. U toj reviji trebalo je da sudeluju i brojne alternativne dramske trupe s najboljim predstavama iz svojih repertoara. Ali ništa od svega toga! Još jednom se potvrdila stara istina da je pozorište najdruštvenija umetnost budući da pretpostavlja prožimanje gledališta i scene, proces koji ne podrazumeva aktuelna borba protiv korone, odnosno zlehudog kovida 19, koji je, uprkos prvobitnim prognozama epidemiologa, i te kako uzeo maha u Beogradu i u čitavoj Srbiji. Posebne mere dozvoljavale su okupljanja do 400 ljudi na otvorenim prostorima, s tim što između prisutnih pojedinaca mora postojati razmak u svim pravcima od najmanje metar i po. Drugim rečima, sva gledališta bi se morala smanjiti na trećinu svojih kapaciteta. Ista razdaljina morala bi postojati i između glumaca na sceni, tako da bi se praktično sve predstave morale prerežirati. Sve bi to obezličilo postojeće predstave, tako da moramo zaključiti da korona ne napada samo zdravlje već i ugrožava potrebu savremenog čoveka za pozorištem, onemogućavajući glumce da praktikuju i prikazuju svoju umetnost. Pogotovo što su onlajn-emitovanja postojećih snimljenih predstava pokazala i dokazala da su nepodobna da dočaraju živu teatarsku umetnost.

STOLEĆE DUGA TRADICIJA Svakako je šteta što je pozorište izostalo s ovogodišnjih letnjih programa. Uprkos mnogim pogodnostima letnje tašmajdanske scene najpre ćemo ukazati da je veoma povoljno samo mesto, jer se nalazi u centru grada, te je lako dostupno mnogim Beograđanima i gostima glavnoga grada. Ranije letnje pozornice bile su smeštene na obodu grada – na Kalemegdanu ili u Topčideru…
Na Tašmajdanu su se još početkom prošlog veka priređivali koncerti – tada pod zemljom, u pećini. Jednom od takvih koncerata 1912. godine prisustvovao je i g. Rusel, predsednik Opštine grada Pariza, s tim što je prethodne večeri, 9. aprila 1912, u beogradskom Kraljevsko-srpskom narodnom pozorištu gledao Molijera – treći čin Žorža Dandena, zatim drugi čin komične opere Vilarovi dragoni Luja Emea Majara, prvi čin Đida Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka sa muzikom Davorina Jenka i Krunisanje Dušanovo, poemu – istorijsku sliku u jednom činu Jovana Dučića. Tom prilikom su naši glumci Molijerov treći čin iz Žorža Dandena prikazali na francuskom jeziku. Treba reći da je u delegaciji grada Pariza bio i glavni arhitekta francuske metropole, koji je tada izvršio potrebna merenja da bi se potom, po njegovom projektu, sazdale Terazije sa lepim vodoskokom na centralnom mestu.

I KALEMEGDAN I TERAZIJE Što se letnjih pozorišnih predstava tiče, smatramo da ne treba odustati od osvajanja kalemegdanskih prostora pogodnih pre svega za ambijentalne, posebno pripremane izvedbe, što ne isključuje potrebu oživljavanja Letnje pozornice u Topčideru, koja je veoma pogodna za operske i baletske komade, te za koncerte simfonijskih ansambala.
Predstave su se na Kalemegdanu počele priređivati još pre Drugog svetskog rata, najpre na košarkaškim terenima. Tu je delovalo Umetničko pozorište nekoliko sezona uoči izbijanja rata 1941. godine. Pisac i glumac Petar S. Petrović, reditelj Jovan Konjović i glumci Viktor Starčić i Nikola Popović osnovali su u Beogradu, 1939. godine, Umetničko pozorište sa namerom da neguju domaći dramski repertoar i prirodnu realističku glumu. U prvom ansamblu bili su Blaženka Katalinić, Mila Veličković, Milorad Veličković, Kapitalina Erić, Olga Spiridonović, Stanko Kolašinac, Nikola Gašić, Teja Tadić, Rahela Ferari, Milica Carka Jovanović, Petar Matić, Stojan Jovanović, Aleksandar Aca Stojković, Miloš Ćirić i dr. Stalni reditelj i dramaturg bio je Josip Kulundžić, koji je sarađivao anonimno. Predstave su se zimi izvodile u velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, a leti na Kalemegdanu, na sportskom terenu kod ulaza u Gornji grad. Najveći uspeh kod publike postigle su predstave Držićevog Dunda Maroja, Mandragole Makijavelija i Sterijine komedije Zla žena – sve u Kulundžićevoj režiji. Umetničko pozorište obustavilo je delovanje 1. februara 1943. zbog zabrane okupatorskih vlasti.
I u novije vreme tragalo se za pogodnim prostorima na Kalemegdanu za prikazivanje predstava. Nakon korišćenja pojedinih košarkaških terena, kao i prostora iza kuće u kojoj se nalazio Praviteljstvujušći sovjet od 1806. do 1813 (danas u tom objektu priređuje izložbe Prirodnjački muzej), prešlo se i na padinu Malog Kalemegdana da bi se potom sišlo prema Dunavu, te se nastupalo u negdašnjoj Barutani i kraj Kule Nebojša.
Podsetićemo da i na Terazijama ima pogodnih scenskih prostora. U dvorištu Krsmanovića kuće, u kojoj je 1. decembra 1918. proglašeno ujedinjenje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a u kojoj je u socijalističkoj Jugoslaviji bio smešten protokol Državnog sekretarijata inostranih poslova, krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošloga veka prikazivale su predstave razne gostujuće trupe. Pored ostalih, tada je gostovala s više predstava i Opereta iz Osijeka, koja će se, po završenom gostovanju u Beogradu 1927. godine, pretvoriti u Beogradsku operetu i delovati do 1930. pod umetničkim vođstvom Radoslava Vesnića i Jovana Srbulja. Nije ni mogla duže potrajati, jer Beograđani nisu bili mnogo zainteresovani za operetu. I danas bi taj prostor bio prikladan za manje muzičko-scenske i dramske ansamble.

VELIKE MOGUĆNOSTI AMBIJENTALNIH PROSTORA GRADA Slično je i s neposrednom okolinom Skadarlije. Naime, u Zetskoj ulici, na praznom placu odmah na početku, pozorište Beogradska komedija, počev od sredine pedesetih godina prošloga veka, priređivalo je predstave. Da i ne govorimo o širem području grada, budući da je više pogodnih prostora koristio BITEF za izvođenje gostujućih festivalskih predstava.
Pozorišne predstave nekad su se prikazivale i u ugostiteljskim lokalima ili bioskopima. Do ulaza u bioskop „Beograd“ (danas Pozorište na Terazijama) nalazio se u jednoj staroj zgradi bioskop „Metropol“ u kojem je, za vreme okupacije, prikazivalo predstave Acino veselo pozorište, čiji je vlasnik i glavni glumac bio poznati komičar Aleksandar Cvetković, inače član Narodnog pozorišta u Beogradu. On bi, naročito leti, izlazio pred ulaz u salu „Metropola“ i zasmejavajući publiku prizivao gledaoce u pozorište. Uopšteno govoreći, pozorišni život u Beogradu između dva rata i za vreme okupacije bio je bogat, jer su mnogobrojni glumci nastupali u bioskopskim salama i, još više, po kafanskim baštama kakva je bila i „Ribnica“ u Ulici kraljice Marije. U bioskopu „Uranija“ (potom „Jadran“) za vreme okupacije nastupala je trupa nazvana Centrala za humor, koja je svakodnevno izvodila komad Minut posle deset. Predstave su se igrale i u bioskopu „Union“ u Kosovskoj ulici.
Prošetali smo se malo po negdašnjem Beogradu da bismo ukazali na velike mogućnosti našeg grada i njegovih ambijenata u želji da narednih godina, kada okolnosti to budu dozvoljavale, napokon dobijemo više letnjih otvorenih pozornica.