Почетак и завршетак сцене на Ташу

Београд најзад (није) добио летњу позорницу на Ташмајдану

Предвиђало се да се на ташмајданској сцени појаве сва београдска позоришта за одрасле и децу и прикажу више од тридесет представа из свог текућег репертоара. Али ништа од тога! Тако је одлучио ковид 19

Mјузиклом Мама, миа Позоришта на Теразијама почело је приказивање представа, како је објављено, готово свих београдских позоришта на ташмајданској летњој сцени. Пуно гледалиште је издашним аплаузима поздравило извођаче. Међутим, како изгледа, била је то и прва и последња представа овог лета на Ташмајдану. Предвиђало се да се на ташмајданској сцени појаве сва београдска позоришта за одрасле и децу и прикажу више од тридесет представа из свог текућег репертоара. У тој ревији требало је да суделују и бројне алтернативне драмске трупе с најбољим представама из својих репертоара. Али ништа од свега тога! Још једном се потврдила стара истина да је позориште најдруштвенија уметност будући да претпоставља прожимање гледалишта и сцене, процес који не подразумева актуелна борба против короне, односно злехудог ковида 19, који је, упркос првобитним прогнозама епидемиолога, и те како узео маха у Београду и у читавој Србији. Посебне мере дозвољавале су окупљања до 400 људи на отвореним просторима, с тим што између присутних појединаца мора постојати размак у свим правцима од најмање метар и по. Другим речима, сва гледалишта би се морала смањити на трећину својих капацитета. Иста раздаљина морала би постојати и између глумаца на сцени, тако да би се практично све представе морале прережирати. Све би то обезличило постојеће представе, тако да морамо закључити да корона не напада само здравље већ и угрожава потребу савременог човека за позориштем, онемогућавајући глумце да практикују и приказују своју уметност. Поготово што су онлајн-емитовања постојећих снимљених представа показала и доказала да су неподобна да дочарају живу театарску уметност.

СТОЛЕЋЕ ДУГА ТРАДИЦИЈА Свакако је штета што је позориште изостало с овогодишњих летњих програма. Упркос многим погодностима летње ташмајданске сцене најпре ћемо указати да је веома повољно само место, јер се налази у центру града, те је лако доступно многим Београђанима и гостима главнога града. Раније летње позорнице биле су смештене на ободу града – на Калемегдану или у Топчидеру…
На Ташмајдану су се још почетком прошлог века приређивали концерти – тада под земљом, у пећини. Једном од таквих концерата 1912. године присуствовао је и г. Русел, председник Општине града Париза, с тим што је претходне вечери, 9. априла 1912, у београдском Краљевско-српском народном позоришту гледао Молијера – трећи чин Жоржа Дандена, затим други чин комичне опере Виларови драгони Луја Емеа Мајара, први чин Ђида Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака са музиком Даворина Јенка и Крунисање Душаново, поему – историјску слику у једном чину Јована Дучића. Том приликом су наши глумци Молијеров трећи чин из Жоржа Дандена приказали на француском језику. Треба рећи да је у делегацији града Париза био и главни архитекта француске метрополе, који је тада извршио потребна мерења да би се потом, по његовом пројекту, саздале Теразије са лепим водоскоком на централном месту.

И КАЛЕМЕГДАН И ТЕРАЗИЈЕ Што се летњих позоришних представа тиче, сматрамо да не треба одустати од освајања калемегданских простора погодних пре свега за амбијенталне, посебно припремане изведбе, што не искључује потребу оживљавања Летње позорнице у Топчидеру, која је веома погодна за оперске и балетске комаде, те за концерте симфонијских ансамбала.
Представе су се на Калемегдану почеле приређивати још пре Другог светског рата, најпре на кошаркашким теренима. Ту је деловало Уметничко позориште неколико сезона уочи избијања рата 1941. године. Писац и глумац Петар С. Петровић, редитељ Јован Коњовић и глумци Виктор Старчић и Никола Поповић основали су у Београду, 1939. године, Уметничко позориште са намером да негују домаћи драмски репертоар и природну реалистичку глуму. У првом ансамблу били су Блаженка Каталинић, Мила Величковић, Милорад Величковић, Капиталина Ерић, Олга Спиридоновић, Станко Колашинац, Никола Гашић, Теја Тадић, Рахела Ферари, Милица Царка Јовановић, Петар Матић, Стојан Јовановић, Александар Аца Стојковић, Милош Ћирић и др. Стални редитељ и драматург био је Јосип Кулунџић, који је сарађивао анонимно. Представе су се зими изводиле у великој дворани Коларчеве задужбине, а лети на Калемегдану, на спортском терену код улаза у Горњи град. Највећи успех код публике постигле су представе Држићевог Дунда Мароја, Мандраголе Макијавелија и Стеријине комедије Зла жена – све у Кулунџићевој режији. Уметничко позориште обуставило је деловање 1. фебруара 1943. због забране окупаторских власти.
И у новије време трагало се за погодним просторима на Калемегдану за приказивање представа. Након коришћења појединих кошаркашких терена, као и простора иза куће у којој се налазио Правитељствујушћи совјет од 1806. до 1813 (данас у том објекту приређује изложбе Природњачки музеј), прешло се и на падину Малог Калемегдана да би се потом сишло према Дунаву, те се наступало у негдашњој Барутани и крај Куле Небојша.
Подсетићемо да и на Теразијама има погодних сценских простора. У дворишту Крсмановића куће, у којој је 1. децембра 1918. проглашено уједињење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а у којој је у социјалистичкој Југославији био смештен протокол Државног секретаријата иностраних послова, крајем двадесетих и почетком тридесетих година прошлога века приказивале су представе разне гостујуће трупе. Поред осталих, тада је гостовала с више представа и Оперета из Осијека, која ће се, по завршеном гостовању у Београду 1927. године, претворити у Београдску оперету и деловати до 1930. под уметничким вођством Радослава Веснића и Јована Србуља. Није ни могла дуже потрајати, јер Београђани нису били много заинтересовани за оперету. И данас би тај простор био прикладан за мање музичко-сценске и драмске ансамбле.

ВЕЛИКЕ МОГУЋНОСТИ АМБИЈЕНТАЛНИХ ПРОСТОРА ГРАДА Слично је и с непосредном околином Скадарлије. Наиме, у Зетској улици, на празном плацу одмах на почетку, позориште Београдска комедија, почев од средине педесетих година прошлога века, приређивало је представе. Да и не говоримо о ширем подручју града, будући да је више погодних простора користио БИТЕФ за извођење гостујућих фестивалских представа.
Позоришне представе некад су се приказивале и у угоститељским локалима или биоскопима. До улаза у биоскоп „Београд“ (данас Позориште на Теразијама) налазио се у једној старој згради биоскоп „Метропол“ у којем је, за време окупације, приказивало представе Ацино весело позориште, чији је власник и главни глумац био познати комичар Александар Цветковић, иначе члан Народног позоришта у Београду. Он би, нарочито лети, излазио пред улаз у салу „Метропола“ и засмејавајући публику призивао гледаоце у позориште. Уопштено говорећи, позоришни живот у Београду између два рата и за време окупације био је богат, јер су многобројни глумци наступали у биоскопским салама и, још више, по кафанским баштама каква је била и „Рибница“ у Улици краљице Марије. У биоскопу „Уранија“ (потом „Јадран“) за време окупације наступала је трупа названа Централа за хумор, која је свакодневно изводила комад Минут после десет. Представе су се играле и у биоскопу „Унион“ у Косовској улици.
Прошетали смо се мало по негдашњем Београду да бисмо указали на велике могућности нашег града и његових амбијената у жељи да наредних година, када околности то буду дозвољавале, напокон добијемо више летњих отворених позорница.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *