Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Razvojni put progresivne elite
Specijalno za „Pečat“ iz Kembridža Nebojša Radić
Poslednjih dana pratimo proteste u većim gradovima Srbije a već nekoliko meseci i masovne proteste širom Amerike i nekih drugih zapadnoevropskih zemalja. U ovom članku ćemo se pozabaviti omladinskim protestima iz jednog specifičnog ugla i istorijske perspektive
Hiljade uglavnom mladih ljudi maršira ulicama i okuplja se po trgovima prkoseći vladama koje su u cilju zaštite od pandemije virusa korona zabranile okupljanja ili bar preporučile da se iz kuća ne izlazi bez preke potrebe. Neposredni povod za izlazak na ulice u Americi je policijsko nasilje čija je žrtva bio crnoputi Džordž Flojd.
Udruženje „Crni životi su važni“ (Black Lives Matter, BLM) preuzelo je koordinaciju ovih, u početku spontanih protesta. Među njihovim zahtevima su ustupci za crnu populaciju Sjedinjenih Država (pa i Britanije, na primer). Ponegde belci treba da kleče i mole za oproštaj, negde crni studenti treba kasnije da polažu ispite (sad moraju da protestuju) ili ne treba da plaćaju školarine. U svakom slučaju, ne biti rasista nije dovoljno i poistovećuje se sa samim rasizmom. Jedina zadovoljavajuća mera u tim crno-belim odnosima je aktivni, javni, militantni antirasizam koji ide ka svojim krajnjim konsekvencama. Profesorka sa Kembridža je pre nekoliko nedelja poslala tviterom poruku sledeće sadržine: „Beli životi nisu važni“ („White lives don’t matter“). Koleginica sada objašnjava kontekst. Nismo je dobro razumeli, kaže… Ne, svi smo baš odlično razumeli. Multimilijarder Luis Hamilton, inače vozač formule jedan, tražio je da pre trke u Austriji svi vozači kleknu nasred piste u znak podrške pokretu i njihovim zahtevima. Neki nisu hteli da kleknu, ali su nosili odgovarajuće namenske majice i bilo im je omogućeno da usmeno daju podršku ovom pokretu. Ako nisi sa nama, onda si protiv nas, izgleda da je osnovni stav aktivista BLM-a (tako je govorio i Džordž Buš Mlađi, na primer).
Bi-Bi-SIJEVA TANKA LINIJA Proteste pa i delovanje BLM-a podržavaju liberalna levica, univerziteti, američka Demokratska stranka, Epl kompjuteri, Fejsbuk, Gugl, Najki i Adidas, Greta Tundberg, papa iz Rima i dalaj-lama iz svoje rezidencije u Himačal Pradešu u Indiji. Rus Putin i Kinez Si se nisu javljali i to se na Zapadu tumači kao još jedan pouzdan dokaz da u ovim zemljama postoji manjak demokratije a višak rasizma. Obratite samo pažnju da posle demokratije i opštih ljudskih prava sada i antirasizam počinje da se pretvara u geopolitičko oružje.
BLM se ne čini sasvim monolitnom i strukturisanom organizacijom (ipak je udruženje) i za razliku od francuskih „Žutih prsluka“ koji su obnarodovali svoj spisak od 26 zahteva, BLM to rade sporadično, ali se neki profil ipak nazire. Pogledajmo jedan od tih spiskova sa zahtevima: kraj neprijateljstva prema crnim ljudima, socijalna pravda, divesticija-investicija (ulaganje u obrazovanje, zdravstvo i sigurnost za crne ljude umesto u njihovu kriminalizaciju), da se kontrola (policija, finansije) prepusti lokalnim upravama, politička moć, reparacije za zlo koje je naneseno i koje se sada nanosi crnom delu stanovništva.
Britanski javni informativni servis Bi-Bi-Si zabranio je, međutim, 1. jula zaposlenima da pred kamerama nose značke ili kakve druge oznake koje promovišu BLM. Kako sad to? Evo kako – kažu da je udruženje preraslo u političku organizaciju, a javni servis treba da bude neutralan. To zvuči dosta logično i ne bismo imali posebnih prigovora. Udruženje građana je preraslo u političku organizaciju, a takve imaju svoje finansije i finansijere, upravljačku strukturu i specifične interese. Takve organizacije imaju stavove. BLM su, na primer, zvanično izjavili (tviter, 28. juna) da je na britanskoj političkoj sceni zabranjena kritika cionizma i izraelske aneksije palestinske Zapadne obale. Poruku su završili rečima: Sloboda za Palestinu (Free Palestine). Tri dana kasnije su izgubili podršku javnog servisa. Ako se borite za prava crnih ljudi, vi ste udruženje građana. Ako se zalažete za ljudska prava Palestinaca na okupiranim teritorijama, onda ste politička organizacija.
PREUZIMANJE NARODNIH POKRETA U predvečerje izbora u Americi BLM pokret je instrumentalizovan. Demokrate su, na primer, klečale osam minuta (Flojd je toliko dugo bio gušen) uvijeni u šarene afričke kente šalove. Kako će se BLM putanja razvoja kretati ostaje nam da nagađamo. Hoće li ostati alternativa zvaničnoj politici ili će biti uspešno kooptirani u glavne tokove i (zlo)upotrebljeni za šire geopolitičke ciljeve kao što je to već bio slučaj s ljudskim pravima?
U međuvremenu možemo da primenimo komparativni metod i pogledamo neke prethodne masovne proteste, njihove karakteristike i ideale. Konačno, možemo i da bacimo pogled na razvoj ideja i nekih pojedinaca proizašlih iz tog „šinjela“ i da procenimo šta je od njih ostalo pedesetak godina kasnije.
Maja 1968. na ulicama Pariza 6.000 demonstranata, mahom studenata, sukobilo se s 1.500 policajaca. Uskoro je pola miliona građana marširalo bulevarima grada svetlosti skandirajući: „Adieu, De Gaulle“ (Zbogom, De Gol). Istaknuti vođa ovog pokreta Danijel Kon-Bendi, poznatiji pod nadimkom Crveni Danijel (zbog boje kose i politike), najavljivao je: „Ovde danas nema ni redara, ni vođa. Niko nije odgovoran za vas. Vi ste odgovorni za same sebe.“ Njegove reči su odjekivale i bile u skladu sa tada popularnim idejama da je „Bog mrtav“ (Niče i Sartr) i da je čovek samo „kamen koji se kotrlja“ (Bob Dilan). Horizont slobode kao da nikada nije izgledao širi i bliži. Ta generacija francuskih studenata nije se ugledala na komunističku partiju Francuske ili na Marksa već na Če Gevaru, Ho Ši Mina i Mao Cedunga. Kako bismo razumeli smisao ovih protesta, pogledajmo neke od zahteva Okupacionog komiteta narodnog slobodnog univerziteta Sorbone: zauzeti fabrike, vlast ustupiti radničkim savetima, ukinuti klasno društvo, ukinuti otuđenje, čovečanstvo neće biti srećno sve dok poslednji birokrata ne bude obešen crevima poslednjeg kapitaliste, smrt policajcima i tako dalje.
Vođa štrajkačkog komiteta fakulteta za medicinu na Sorboni je tada bio perspektivni student imenom Bernar Kušner (Kosovo, epizoda Žuta kuća). Bilo je protesta i u Zapadnoj Nemačkoj te ’68. godine. Jedan od vođa pokreta je bio Joška Fišer koji je tada podržavao Organizaciju za oslobođenje Palestine i osnivao Karl Marks biblioteku u Frankfurtu. Radikalnog borca protiv državne represije i člana militantne Revolucionarne Borbe, Jošku možete videti kako bije policajca na fotografiji iz 1973. godine.
Nemirna je 1968. bila i u Sjedinjenim Državama. Ubistvo predsednika Džona Kenedija ’63. i rat u Vijetnamu su već bili uzdrmali naciju. Te ’68. dogodila su se ubistva senatora Bobija Kenedija i Martina Lutera Kinga. Kasnije, iste te godine, dva crna američka atletičara s podijuma olimpijskih igara u Meksiku podigli su stisnute pesnice u crnim rukavicama – pokret kome su pripadali se zvao Crni panteri (Black Panthers). Protesti širom zemlje te godine bi se mogli uokviriti ukratko sa ove tri koordinate: ljudska, socijalna prava, te rat u Vijetnamu. Politički aktivni su u tom periodu postali potonji predsednik Bil i državni sekretar i predsednički kandidat Hilari Klinton.
Protesta je te godine bilo i u Meksiku i Čehoslovačkoj (sovjetski tenkovi u Pragu) pa i mnogim drugim zemljama sveta. Bilo ih je i u Beogradu. Bila je to prva veća pobuna u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata. Studenti su tada kritikovali društvenu nejednakost, birokratiju i nezaposlenost pa su zahtevali i slobodu govora kao i ukidanje privilegija stanovitih „drugova“. Jedna od parola te beogradske ’68. godine je autoru ovih redova ostala urezana u pamćenju. Nema je na internetu, ali je bila vrlo vidljiva osamdeset i neke godine na jednoj sačuvanoj fotografiji: „Nećemo bolji dinar, hoćemo boljeg čoveka!“ Drugačija su to bila vremena.
HIPI OBAMA Paralelno sa ovim socijalnim, političkim pokretima, pojavio se i pokret nešto drugačijeg karaktera – hipi pokret je rođen početkom 1960-ih u Kaliforniji. U San Francisku su hipici stvorili prepoznatljivu ikonografiju: duge kose, šarene marame, ogrlice, šeširi sa širokim obodom, cvetni motivi, lake i nešto više psihodelične droge, koncerti. Ta slika je bila upotpunjena i muzikom Džeferson erplejna, Dženis Džoplin, Džimija Hendriksa, Grejtful deda, Dorsa, Donovana pa i Bitlsa. Barak Obama, ničim zasluženi nobelovac za mir, i njegovi prijatelji su na Havajima vodili sasvim hipi život. Imali su folksvagen kombi nazvan „čum gang“ (lokalni naziv za lake droge) kojim su kružili od žurke do žurke. Kažu da je budući predsednik od početka promovisao vrlo slobodoumna pravila za korišćenje droga.
Hipici su se deklarisali (ako to za njih nije prejaka reč) kao protivnici utvrđenih društvenih normi oličenih u institucijama posla, porodice, materijalnog blagostanja, brakom uređenih seksualnih odnosa, vlade i vojske. Do nas su došli posredstvom muzike (švercovane ploče po beogradskim komisionima 1970-ih), pozorišta i filmova. Beogradski Atelje 212 je mjuzikl Kosa preneo s Brodveja i postavio na scenu 1969. godine. Pevali su (između ostalih) Dušan Prelević i Mira Peić, a i sam drug Tito je dvaput gledao predstavu. Neki kažu i da je zatečen jednom prilikom kako pevuši refren „daj nam sunca“.
Hipi iluzija je brzo okončana. Oni koji nisu hteli da idu u rat su poslati u rat. Tako to obično i biva. U Formanovom filmu Kosa nema Vijetnama, ni Vijetnamaca. To je sve negde tamo daleko i imaginarno. Biti protiv rata ne znači biti i za Vijetnamce.
Hipici su ostali okamenjeni u tom vremenu kao robovi sopstvene ikonografije i fantazije. Neizbežna komercijalizacija je verno prenela ljušturu i društveno, odnosno tržišno prihvatljive elemente (muzika i odeća) dok nam se suština (pobuna kritika materijalističkog, potrošačkog društva i agresivne imperijalne politike) izmakla, ostala je zatrpana u 60-im godinama prošlog veka.
No hajde za trenutak da obrišemo ovo zamagljeno staklo ispred nas, sprečava nas da vidimo put pred nama.
Amerikanci su u periodu od 1965. do 1975. na Vijetnam, Laos i Kambodžu bacili 7,5 miliona tona bombi (američki izvori). To je duplo više od ukupne tonaže bombi bačenih na Evropu i Aziju tokom Drugog svetskog rata. Koliko su ljudi time ubili to se ne da ni izračunati, to je toliko veliki zločin da je sa one strane matematike i pameti.
Jedno pitanje muči mnoge svedoke pobuna ’68. i hipi pokreta. Mladi Amerikanci koji su protestovali protiv rata. Jesu li protestovali protiv rata uopšte ili protiv toga da oni lično idu u rat? Ponor je veliki između ova dva principa.
Ako pogledamo, inače odlične, američke filmove o tom ratu, Apokalipsu danas Frensisa Kopole, Lovca na jelene Majkla Čimina, Vod Olivera Stouna ili Bojevi metak Stenlija Kjubrika na primer, to su filmovi o Amerikancima i američkoj percepciji rata. Vijetnamaca tu nema. Kad ih ima, nemaju imena. Oni nisu na istoj ravni realnosti, oni su „drugost“, nisu agent ni istorije, ni kinematografije (američke).
Izgleda da je Pentagon pravilno procenio ovaj antiratni impuls. Od ratova širom sveta nisu odustali (oko 900 vojnih baza), ali su razvili adekvatnu vojnu doktrinu koja svodi izlaganje američkih vojnika riziku na apsolutni minimum – bombarduju sa velikih visina, u šta smo i imali prilike da se uverimo 1999. godine, a sada i dronovima.
Zanimljivo je, na primer, da se ovi iz BLM-a ne bune protiv bombardovanja Sirije i Libije ili sankcija uvedenih Venecueli (narodu) uz istovremeno otimanje državnih zlatnih rezervi. Usled UN sankcija Iraku umreće možda i pola miliona dece, konstatovala je novinarka 1996. godine i pitala Madlen Olbrajt, američkog državnog sekretara, da li su sankcije vredne toga. „Da, mi mislimo da jesu“, odgovorila je Olbrajtova. Pola miliona dece?
Jedna od naslednica Olbrajtove, gorepomenuta aktivistkinja i borac za ljudska prava Hilari Klinton je javno, na televiziji, poskočila od sreće stisnutih pesnica i povodom brutalnog ubistva pukovnika Gadafija izjavila da su oni (we) došli, videli i da je on umro (neumesna i trapava parafraza Cezara). Dok se Danijel Kon-Bendit, političar Zelene partije, zdušno zalagao za bombardovanje Jugoslavije, Toni Bler (dugokosi gitarista benda Ugly Rumours), Bil Klinton i Joška Fišer su aktivno bombardovali Jugoslaviju.
ŠTA JE STARIJE, PACIFISTA ILI GOSPODAR RATA?Pitanje koje nas ovde zanima je sledeće: Da li su ovi pojedinci od početka svog političkog delovanja samo iskoristili mirovne pokrete kako bi započeli karijere i putanje koje su ih neminovno dovele do ovog kontrapunkta, ili je klica ovog paradoksa već postojala u samom mirovnom pokretu koji je neizbežno morao, u svetu kakav je bio u tom periodu, da preraste u sopstvenu suprotnost (rat je mir)?
Da li su oni morali da učestvuju u deobi političke vlasti, bili primorani na neki način? Na to pitanje je odgovorio Ivo Andrić Pričom o Japanu. Pesnik Mori Ipo je sa 40 zaverenika zbacio cara i osvojio vlast. Na prvom sastanku nove vlade njega nema. Šalje pismo kojim objašnjava da je on, Mori Ipo pesnik i da na vlasti ne može nikako da bude. Dakle, ako tako može Mori Ipo, mogli bi i Klinton i Bler.
Kako bismo bolje shvatili dimenziju ovog pitanja, stavićemo ga u jasniji geopolitički i istorijski kontekst. Pad Sovjetskog Saveza i uspostavljanje (privremenog) jednopolarnog sveta su pred zemlje okupljene oko NATO-a postavili ozbiljan zadatak egzistencijalne važnosti. Čemu sva ta vojna skalamerija, najveća sila u istoriji čovečanstva kada adekvatnog neprijatelja na ovoj planeti više nema – a za druge planete je još rano (a ionako ih ka svemiru voze ruske rakete).
Pa da zaštitimo ljudska prava, naravno. Eto šta će nam sve to. Slična opravdanja su, naravno, nalazili i Napoleon i Hitler, Cezar i Temuđin (Džingis Kan) koji je inače uspeo da ratnim pohodima uzrokuje smrt između pet i 10 posto tadašnje populacije i postane predak oko 0,5 posto (imao je na hiljade žena) sadašnjeg svetskog stanovništva.
Ljudska prava svakog pojedinca ponaosob, za toliko bar imaju dovoljno bombi i dronova. Zemlje van anglosaksonske i NATO zone treba rasparčati (SSSR, Jugoslavija, Čehoslovačka, Irak, Avganistan, Sirija, Libija, Venecuela, sutra Rusija, Kina…), društva atomizirati (beli, crni, gej, trans…) a vojna alijansa i njen najstariji i najuticajniji član Sjedinjene Države sebi dati za pravo (postoji odluka UN, doduše) da štite ugrožene manjine do svoje logične konsekvence – pojedinac (dovoljno je samo sasvim široko definisati pojam ljudskih prava).
No evo nas kod još jednog paradoksa – zaštita ljudskih prava pojedinca da bude odgovornost najveće vojne organizacije u istoriji čovečanstva. To je Obama već počeo da rešava dronovima koji su u stanju da pogode bilo koga bilo gde na svetu. Pogode i pokoju svadbu, školu i zgradu oko tog nesrećnog pojedinca, ali zaboga – kolateralna šteta. Proces slanja tih dronova je vrlo brz, tako da sudski aparat nema ni vremena, a ni pravni okvir da tom pojedincu sudi. To se pod normalnim okolnostima naziva ubistvom s predumišljajem i/ili terorizmom.
I za kraj, bogata je istorija primerima beščašća (Borhes), jednoumlja i nasilja. Ali vam ja za kraj ovog eseja predlažem da se zajedno podsetimo Franca Kafke i njegove novele Metamorfoza.
Trgovački putnik Gregor Samsa se budi jednog jutra i shvata na svoje veliko čuđenje i užas da se pretvorio u bubu. Za razliku od Samse koji se iskreno čudi, gorenavedeni primeri buntovnika i miroljubaca (rat je mir) iz ’68. navode nas da pomislimo da oni možda od samog početka nisu ni bili ništa drugo do bubašvabe. Vešto prerušene, ali ipak…
Što se BLM-a i drugih pokreta tiče, hajde da vidimo. Nadajmo se da je istorija optrčala svoj fukujamski, jednopolarni krug i da će nadolazeći multipolarni svet biti blagonakloniji i da će buntovnici ostati verni idealima svojih pokreta i svoje mladosti, pa da će doprineti emancipaciji sloboda i ljudskog dostojanstva. No to što se nadamo ne znači da ne strepimo i da se za takav bolji svet ne treba i boriti.
