Од хипика до злочинаца

Развојни пут прогресивне елите

Специјално за „Печат“ из Кембриџа Небојша Радић

Последњих дана пратимо протесте у већим градовима Србије а већ неколико месеци и масовне протесте широм Америке и неких других западноевропских земаља. У овом чланку ћемо се позабавити омладинским протестима из једног специфичног угла и историјске перспективе

Хиљаде углавном младих људи маршира улицама и окупља се по трговима пркосећи владама које су у циљу заштите од пандемије вируса корона забраниле окупљања или бар препоручиле да се из кућа не излази без преке потребе. Непосредни повод за излазак на улице у Америци је полицијско насиље чија је жртва био црнoпути Џорџ Флојд.
Удружење „Црни животи су важни“ (Black Lives Matter, БЛМ) преузело је координацију ових, у почетку спонтаних протеста. Међу њиховим захтевима су уступци за црну популацију Сједињених Држава (па и Британије, на пример). Понегде белци треба да клече и моле за опроштај, негде црни студенти треба касније да полажу испите (сад морају да протестују) или не треба да плаћају школарине. У сваком случају, не бити расиста није довољно и поистовећује се са самим расизмом. Једина задовољавајућа мера у тим црно-белим односима је активни, јавни, милитантни антирасизам који иде ка својим крајњим консеквенцама. Професорка са Кембриџа је пре неколико недеља послала твитером поруку следеће садржине: „Бели животи нису важни“ („White lives don’t matter“). Колегиница сада објашњава контекст. Нисмо је добро разумели, каже… Не, сви смо баш одлично разумели. Мултимилијардер Луис Хамилтон, иначе возач формуле један, тражио је да пре трке у Аустрији сви возачи клекну насред писте у знак подршке покрету и њиховим захтевима. Неки нису хтели да клекну, али су носили одговарајуће наменске мајице и било им је омогућено да усмено дају подршку овом покрету. Ако ниси са нама, онда си против нас, изгледа да је основни став активиста БЛМ-а (тако је говорио и Џорџ Буш Млађи, на пример).

[restrict]

Би-Би-СИЈЕВА ТАНКА ЛИНИЈА Протесте па и деловање БЛМ-а подржавају либерална левица, универзитети, америчка Демократска странка, Епл компјутери, Фејсбук, Гугл, Најки и Адидас, Грета Тундберг, папа из Рима и далај-лама из своје резиденције у Химачал Прадешу у Индији. Рус Путин и Кинез Си се нису јављали и то се на Западу тумачи као још један поуздан доказ да у овим земљама постоји мањак демократије а вишак расизма. Обратите само пажњу да после демократије и општих људских права сада и антирасизам почиње да се претвара у геополитичко оружје.
БЛМ се не чини сасвим монолитном и структурисаном организацијом (ипак је удружење) и за разлику од француских „Жутих прслука“ који су обнародовали свој списак од 26 захтева, БЛМ то раде спорадично, али се неки профил ипак назире. Погледајмо један од тих спискова са захтевима: крај непријатељства према црним људима, социјална правда, дивестиција-инвестиција (улагање у образовање, здравство и сигурност за црне људе уместо у њихову криминализацију), да се контрола (полиција, финансије) препусти локалним управама, политичка моћ, репарације за зло које је нанесено и које се сада наноси црном делу становништва.
Британски јавни информативни сервис Би-Би-Си забранио је, међутим, 1. јула запосленима да пред камерама носе значке или какве друге ознаке које промовишу БЛМ. Како сад то? Ево како – кажу да је удружење прерасло у политичку организацију, а јавни сервис треба да буде неутралан. То звучи доста логично и не бисмо имали посебних приговора. Удружење грађана је прерасло у политичку организацију, а такве имају своје финансије и финансијере, управљачку структуру и специфичне интересе. Такве организације имају ставове. БЛМ су, на пример, званично изјавили (твитер, 28. јуна) да је на британској политичкој сцени забрањена критика ционизма и израелске анексије палестинске Западне обале. Поруку су завршили речима: Слобода за Палестину (Free Palestine). Три дана касније су изгубили подршку јавног сервиса. Ако се борите за права црних људи, ви сте удружење грађана. Ако се залажете за људска права Палестинаца на окупираним територијама, онда сте политичка организација.

ПРЕУЗИМАЊЕ НАРОДНИХ ПОКРЕТА У предвечерје избора у Америци БЛМ покрет је инструментализован. Демократе су, на пример, клечале осам минута (Флојд је толико дуго био гушен) увијени у шарене афричке кенте шалове. Како ће се БЛМ путања развоја кретати остаје нам да нагађамо. Хоће ли остати алтернатива званичној политици или ће бити успешно кооптирани у главне токове и (зло)употребљени за шире геополитичке циљеве као што је то већ био случај с људским правима?
У међувремену можемо да применимо компаративни метод и погледамо неке претходне масовне протесте, њихове карактеристике и идеале. Коначно, можемо и да бацимо поглед на развој идеја и неких појединаца произашлих из тог „шињела“ и да проценимо шта је од њих остало педесетак година касније.
Maja 1968. на улицама Париза 6.000 демонстраната, махом студената, сукобило се с 1.500 полицајаца. Ускоро је пола милиона грађана марширало булеварима града светлости скандирајући: „Adieu, De Gaulle“ (Збогом, Де Гол). Истакнути вођа овог покрета Данијел Кон-Бенди, познатији под надимком Црвени Данијел (због боје косе и политике), најављивао је: „Овде данас нема ни редара, ни вођа. Нико није одговоран за вас. Ви сте одговорни за саме себе.“ Његове речи су одјекивале и биле у складу са тада популарним идејама да је „Бог мртав“ (Ниче и Сартр) и да је човек само „камен који се котрља“ (Боб Дилан). Хоризонт слободе као да никада није изгледао шири и ближи. Та генерација француских студената није се угледала на комунистичку партију Француске или на Маркса већ на Че Гевару, Хо Ши Мина и Мао Цедунга. Како бисмо разумели смисао ових протеста, погледајмо неке од захтева Окупационог комитета народног слободног универзитета Сорбоне: заузети фабрике, власт уступити радничким саветима, укинути класно друштво, укинути отуђење, човечанство неће бити срећно све док последњи бирократа не буде обешен цревима последњег капиталисте, смрт полицајцима и тако даље.
Вођа штрајкачког комитета факултета за медицину на Сорбони је тада био перспективни студент именом Бернар Кушнер (Косово, епизода Жута кућа). Било је протеста и у Западној Немачкој те ’68. године. Један од вођа покрета је био Јошка Фишер који је тада подржавао Организацију за ослобођење Палестине и оснивао Карл Маркс библиотеку у Франкфурту. Радикалног борца против државне репресије и члана милитантне Револуционарне Борбе, Јошку можете видети како бије полицајца на фотографији из 1973. године.
Немирна је 1968. била и у Сједињеним Државама. Убиство председника Џона Кенедија ’63. и рат у Вијетнаму су већ били уздрмали нацију. Те ’68. догодила су се убиства сенатора Бобија Кенедија и Мартина Лутера Кинга. Касније, исте те године, два црна америчка атлетичара с подијума олимпијских игара у Мексику подигли су стиснуте песнице у црним рукавицама – покрет коме су припадали се звао Црни пантери (Black Panthers). Протести широм земље те године би се могли уоквирити укратко са ове три координате: људска, социјална права, те рат у Вијетнаму. Политички активни су у том периоду постали потоњи председник Бил и државни секретар и председнички кандидат Хилари Клинтон.
Протеста је те године било и у Мексику и Чехословачкој (совјетски тенкови у Прагу) па и многим другим земљама света. Било их је и у Београду. Била је то прва већа побуна у Југославији након Другог светског рата. Студенти су тада критиковали друштвену неједнакост, бирократију и незапосленост па су захтевали и слободу говора као и укидање привилегија становитих „другова“. Једна од парола те београдске ’68. године је аутору ових редова остала урезана у памћењу. Нема је на интернету, али је била врло видљива осамдесет и неке године на једној сачуваној фотографији: „Нећемо бољи динар, хоћемо бољег човека!“ Другачија су то била времена.

ХИПИ ОБАМА Паралелно са овим социјалним, политичким покретима, појавио се и покрет нешто другачијег карактера – хипи покрет је рођен почетком 1960-их у Калифорнији. У Сан Франциску су хипици створили препознатљиву иконографију: дуге косе, шарене мараме, огрлице, шешири са широким ободом, цветни мотиви, лаке и нешто више психоделичне дроге, концерти. Та слика је била употпуњена и музиком Џеферсон ерплејна, Џенис Џоплин, Џимија Хендрикса, Грејтфул деда, Дорса, Донована па и Битлса. Барак Обама, ничим заслужени нобеловац за мир, и његови пријатељи су на Хавајима водили сасвим хипи живот. Имали су фолксваген комби назван „чум ганг“ (локални назив за лаке дроге) којим су кружили од журке до журке. Кажу да је будући председник од почетка промовисао врло слободоумна правила за коришћење дрога.
Хипици су се декларисали (ако то за њих није прејака реч) као противници утврђених друштвених норми оличених у институцијама посла, породице, материјалног благостања, браком уређених сексуалних односа, владе и војске. До нас су дошли посредством музике (шверцоване плоче по београдским комисионима 1970-их), позоришта и филмова. Београдски Атеље 212 је мјузикл Коса пренео с Бродвеја и поставио на сцену 1969. године. Певали су (између осталих) Душан Прелевић и Мира Пеић, а и сам друг Тито је двапут гледао представу. Неки кажу и да је затечен једном приликом како певуши рефрен „дај нам сунца“.
Хипи илузија је брзо окончана. Они који нису хтели да иду у рат су послати у рат. Тако то обично и бива. У Формановом филму Коса нема Вијетнама, ни Вијетнамаца. То је све негде тамо далеко и имагинарно. Бити против рата не значи бити и за Вијетнамце.
Хипици су остали окамењени у том времену као робови сопствене иконографије и фантазије. Неизбежна комерцијализација је верно пренела љуштуру и друштвено, односно тржишно прихватљиве елементе (музика и одећа) док нам се суштина (побуна критика материјалистичког, потрошачког друштва и агресивне империјалне политике) измакла, остала је затрпана у 60-им годинама прошлог века.
Но хајде за тренутак да обришемо ово замагљено стакло испред нас, спречава нас да видимо пут пред нама.
Американци су у периоду од 1965. до 1975. на Вијетнам, Лаос и Камбоџу бацили 7,5 милиона тона бомби (амерички извори). То је дупло више од укупне тонаже бомби бачених на Европу и Азију током Другог светског рата. Колико су људи тиме убили то се не да ни израчунати, то је толико велики злочин да је са оне стране математике и памети.
Једно питање мучи многе сведоке побуна ’68. и хипи покрета. Млади Американци који су протестовали против рата. Јесу ли протестовали против рата уопште или против тога да они лично иду у рат? Понор је велики између ова два принципа.
Ако погледамо, иначе одличне, америчке филмове о том рату, Апокалипсу данас Френсиса Кополе, Ловца на јелене Мајкла Чимина, Вод Оливера Стоуна или Бојеви метак Стенлија Кјубрика на пример, то су филмови о Американцима и америчкој перцепцији рата. Вијетнамаца ту нема. Кад их има, немају имена. Они нису на истој равни реалности, они су „другост“, нису агент ни историје, ни кинематографије (америчке).
Изгледа да је Пентагон правилно проценио овај антиратни импулс. Од ратова широм света нису одустали (око 900 војних база), али су развили адекватну војну доктрину која своди излагање америчких војника ризику на апсолутни минимум – бомбардују са великих висина, у шта смо и имали прилике да се уверимо 1999. године, а сада и дроновима.
Занимљиво је, на пример, да се ови из БЛМ-а не буне против бомбардовања Сирије и Либије или санкција уведених Венецуели (народу) уз истовремено отимање државних златних резерви. Услед УН санкција Ираку умреће можда и пола милиона деце, констатовала је новинарка 1996. године и питала Мадлен Олбрајт, америчког државног секретара, да ли су санкције вредне тога. „Да, ми мислимо да јесу“, одговорила је Олбрајтова. Пола милиона деце?
Једна од наследница Олбрајтове, горепоменута активисткиња и борац за људска права Хилари Клинтон је јавно, на телевизији, поскочила од среће стиснутих песница и поводом бруталног убиства пуковника Гадафија изјавила да су они (we) дошли, видели и да је он умро (неумесна и трапава парафраза Цезара). Док се Данијел Кон-Бендит, политичар Зелене партије, здушно залагао за бомбардовање Југославије, Тони Блер (дугокоси гитариста бенда Ugly Rumours), Бил Клинтон и Јошка Фишер су активно бомбардовали Југославију.

ШТА ЈЕ СТАРИЈЕ, ПАЦИФИСТА ИЛИ ГОСПОДАР РАТА?Питање које нас овде занима је следеће: Да ли су ови појединци од почетка свог политичког деловања само искористили мировне покрете како би започели каријере и путање које су их неминовно довеле до овог контрапункта, или је клица овог парадокса већ постојала у самом мировном покрету који је неизбежно морао, у свету какав је био у том периоду, да прерасте у сопствену супротност (рат је мир)?
Да ли су они морали да учествују у деоби политичке власти, били приморани на неки начин? На то питање је одговорио Иво Андрић Причом о Јапану. Песник Мори Ипо је са 40 завереника збацио цара и освојио власт. На првом састанку нове владе њега нема. Шаље писмо којим објашњава да је он, Мори Ипо песник и да на власти не може никако да буде. Дакле, ако тако може Мори Ипо, могли би и Клинтон и Блер.
Како бисмо боље схватили димензију овог питања, ставићемо га у јаснији геополитички и историјски контекст. Пад Совјетског Савеза и успостављање (привременог) једнополарног света су пред земље окупљене око НАТО-а поставили озбиљан задатак егзистенцијалне важности. Чему сва та војна скаламерија, највећа сила у историји човечанства када адекватног непријатеља на овој планети више нема – а за друге планете је још рано (а ионако их ка свемиру возе руске ракете).
Па да заштитимо људска права, наравно. Ето шта ће нам све то. Слична оправдања су, наравно, налазили и Наполеон и Хитлер, Цезар и Темуђин (Џингис Кан) који је иначе успео да ратним походима узрокује смрт између пет и 10 посто тадашње популације и постане предак око 0,5 посто (имао је на хиљаде жена) садашњег светског становништва.
Људска права сваког појединца понаособ, за толико бар имају довољно бомби и дронова. Земље ван англосаксонске и НАТО зоне треба распарчати (СССР, Југославија, Чехословачка, Ирак, Авганистан, Сирија, Либија, Венецуела, сутра Русија, Кина…), друштва атомизирати (бели, црни, геј, транс…) а војна алијанса и њен најстарији и најутицајнији члан Сједињене Државе себи дати за право (постоји одлука УН, додуше) да штите угрожене мањине до своје логичне консеквенце – појединац (довољно је само сасвим широко дефинисати појам људских права).
Но ево нас код још једног парадокса – заштита људских права појединца да буде одговорност највеће војне организације у историји човечанства. То је Обама већ почео да решава дроновима који су у стању да погоде било кога било где на свету. Погоде и покоју свадбу, школу и зграду око тог несрећног појединца, али забога – колатерална штета. Процес слања тих дронова је врло брз, тако да судски апарат нема ни времена, а ни правни оквир да том појединцу суди. То се под нормалним околностима назива убиством с предумишљајем и/или тероризмом.
И за крај, богата је историја примерима бешчашћа (Борхес), једноумља и насиља. Али вам ја за крај овог есеја предлажем да се заједно подсетимо Франца Кафке и његове новеле Метаморфоза.
Трговачки путник Грегор Самса се буди једног јутра и схвата на своје велико чуђење и ужас да се претворио у бубу. За разлику од Самсе који се искрено чуди, горенаведени примери бунтовника и мирољубаца (рат је мир) из ’68. наводе нас да помислимо да они можда од самог почетка нису ни били ништа друго до бубашвабе. Вешто прерушене, али ипак…
Што се БЛМ-а и других покрета тиче, хајде да видимо. Надајмо се да је историја оптрчала свој фукујамски, једнополарни круг и да ће надолазећи мултиполарни свет бити благонаклонији и да ће бунтовници остати верни идеалима својих покрета и своје младости, па да ће допринети еманципацији слобода и људског достојанства. Но то што се надамо не значи да не стрепимо и да се за такав бољи свет не треба и борити.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *