КРИЗА ДРУШТВА У САД
Криза која погађа Сједињене Државе без сумње много je дубља од обрачуна две насмрт завађене струје које се сада међусобно оптужују. Ова криза има своју дугу предисторију, није почела 2016. и наставиће се без обзира на то ко седи у Овалном кабинету Беле куће. Питање је и шта федералне или локалне власти заиста могу предузети да је утишају или примире
У тренутку када број жртава услед епидемије вируса корона у Сједињеним Државама прелази застрашујућих 100.000 мртвих, шта ради амерички председник, пита у својој колумни под насловом Будућност заудара (The Future Sucks) Омар Хак, и одговора: „Игра голф“. А „сада само тек на пола филма катастрофе познате као 2020. година“. „Ватра, страх, пљачка, насиље и мржња широм Сједињених Држава.“ „Председник Трамп“, примећује новинар и писац Израел Шамир, „није послао трупе да се супротстави побуњеницима, није похапсио градоначелнике који су му се супротставили, није сменио генерале који се садa извињавају зато што су се фотографисали с њим.“ Трамп је „одбио да игра улогу Хитлера“, закључује Шамир; „за то време, његови опоненти напредују пуном брзином“. Он свакако није Хитлер, као што то тврде његови противници, али могао би да постане амерички Јанукович. Стратегија коју је одабрао „није права стратегија за његов опстанак“ и могло би се лако десити да се за њега једног дана „нађе место у гостољубивом граду Ростову, поред Јануковича“.
Година, 2020, наставља колумниста Омар Хак, уопште није аномалија: „То је тек мали део укуса будућности.“ Американци су „запрепашћени, изненађени, шокирани и, најзад, паралисани“. Упркос „буци и бесу“, „јединствена америчка нација“ је потонула у конфузију и парализу. У време када се скрнаве споменици митском откривачу „Новог света“ Колумбу и статуе „очева оснивача“, више не постоји ниједна политичка опција која уједињује нацију, нити неко ко би могао да је предводи; сви заједно је, заправо, непомирљиво деле. Да ли ће је неко у будућности моћи ујединити или је дух подела већ пуштен из боце у коју се више не може вратити?
„Док моји европски, канадски и азијски пријатељи гледају у (данашњу) Америку“, примећује Хак, „они виде нацију у којој је победио идиотизам.“ Укратко: „Живимо у доба тријумфа америчког идиота.“ Реч „идиот“ овде не означава увреду ни подсмех сународницима. Омар Хак има у виду изворно значење појма „идиот“ који се користио у античкој Грчкој, где је овај термин означавао особу која нема у виду јавно добро ни општу корист, већ искључиво себични добитак, лични профит. За старе Грке, творце „демократије“, уочава Хак, „није постојало ништа горе од идиота – јер је пут у тиранију водио кроз ту врсту идиотизма као недостатка врлине“. Ова идеја несумњиво изгледа чудно Американцима, или бар већини, пошто су генерацијама учени да су истинске врлине себичност, похлепа, лукавство, безобзирност и разузданост. Али Стари Грци су знали да су то мане које неминовно воде ка социјалном колапсу и тиранији. „И то се заиста и десило, кад је Атина пала под власт тирана.“
ЗЕМЉА ПОЗНАТА ПО СВОЈОЈ ОКРУТНОСТИ Последица ове врсте идиотизма, наставља Хак, јесте економија у којој доминира потрошња, док су улагања у јавна добра несразмерно мала. Америка, већ веома дуго времена, има највећу стопу потрошње бруто друштвеног производа у свету. Заправо, Америка је изградила свет који ће „подржати Американце који троше 75 процената своје економије“. Кључ за то је приступ светским ресурсима: „Поента је у томе да амерички капитал има јефтин приступ ресурсима – сировинама, тржиштима, радној снази.“ Зато је „Америка нападала, бомбардовала и дестабилизовала државу за државом“. Овде уопште није реч о слободи, осим о америчкој слободи приступа (туђим) ресурсима, пре свега нафти. Једино у шта је Америка озбиљно улагала била је војна моћ. Тако је створена најсофистициранија „машина за убијање на свету“. Такав приступ је функционисао, али само неко, историјски кратко време. Неко време амерички потрошачи уживали су у највишем животном стандарду на свету. До 2000. године „чак је и Кина, последњи бастион комунизма, ушла у америчку визију глобалне економије подређене америчком потрошачу“. Слично Индији, растрзаној између различитих струја, и Кина је претворена у америчку фабрику. За то време америчка економска база је еродирала, а инфраструктура, путеви, болнице, школе и универзитети су запуштени. У друштву „себичних“ – у „друштву ’идиота’“ – не улаже се ни у шта што је колективно и заједничко, „у здравствену заштиту или демократију“ на пример, а најбруталнији и најокрутнији увек проналазе начине да искористе све остале. Друштвене норме деградирају у себичност, незнање и глупост; и такви људи се славе у друштву. На крају, као резултат тога, власт пада у руке демагога, и тако је најмање последњих тридесет година. Народ, амерички народ, наводно „најслободољубивији на свету“, запао је у сиромаштво, гнев и незнање. Већ су стари Грци, закључује овај аутор, описали данашњи амерички колапс: „тријумф америчког идиота“, додајући: „Жели ли још неко поћи путем којим је пошла Америка?“
За то време демонизована је и сама идеја улагања у заједничка добра, у образовање или јавно (народно) здравље, а народи и државе који су то још чинили проглашавани су за „социјалистичке“ и „комунистичке“, за „непријатеље слободе и америчког начина живота“. Насупрот томе, слављен је „амерички индивидуализам“, који има веома дубоке корене, још из доба ропства: „идеја да се влада не сме мешати у пословање, став је власника плантаже“ (робовласника). Овакви ставови одражавали су владајуће америчке норме. У Америци је постало сасвим нормално бити агресиван, суров, непријатељски настројен према свима осталима. Друштвена солидарност је презрена, „насилници су побеђивали – постајали су шефови, генерални директори, па чак и председници“. Као последица свега тога, Америка је постала „легендарно окрутна и брутална према остатку света“. Данашња Америка располаже савршеним средствима за убијање, на пример, ласерски навођеним бомбама, којим се управља из комфорне, климатизоване собе негде у Вирџинији, али просечан Американац зато нема здравствену заштиту, могућност за пензионисање или квалитетно образовање. Једном речју: „Америка је постала позната не по својој срећи већ по својој суровости.“ Ова земља се, додаје аутор, културно изродила „у варварство незнања и окрутности, далеко од цивилизованих вредности пристојности и љубазности“.
КОЛАПС, СИРОМАШТВО, ДЕМАГОГИЈА, ПРОПАСТ Оно што је потом уследило дало се предвидети: економско осиромашење и политичка имплозија. Негде око 2010. године америчка средња класа постала је убедљива мањина. Више од 80 процената Американаца, у држави која је и сама постала презадужена, издајући огромна средства за наоружавање или „промену режима у иностранству“, почело је да живи на ивици сталног сиромаштва, од плате до плате, без могућности да нешто уштеди. У ствари, живот просечног Американца „постао је низ ненаплативих дугова – од ’дуга за ручак’ до ’студентског дуга’, који се претварао у дуг хипотеке или кредитне картице, све до ’медицинског дуга’: „Америка је постала прва сиромашна богата земља на свету.“ Просечни приход непрекидно је стагнирао приближно пет деценија. Али Американци су за то време били принуђени да плаћају „астрономске цене за елементарне ствари – 50.000 долара за порођај, 250.000 за операцију“. С друге стране, као наличје тог свеопштег осиромашења, појавила се „класа ултрабогатих супер-предатора“: класа милијардера који су се богатили на одавању нације дрогама, надувавањем финансијског система – такозваним „финансијским мехуровима“, или ширењем друштвено ирелевантних дезинформација. Џеф Безос, власник Амазона, можда „најбољи у том предаторском чопору“, имао је најбогатију компанију на свету – која није платила ниједан цент пореза. Предвиђања древних Грка су се, укратко, обистинила: најбруталнији и најпохлепнији су се незаустављиво пели на сам врх друштвене лествице. Управо због тога што су вредности „друштва идиота“ постале себичност, похлепа и експлоатација, њиме су завладали најпохлепнији и најсебичнији. Остали су брзо и непоправљиво тонули у сиромаштво. Урушавање америчког друштва постало је незадрживо и трајно.
„До 2020. године Американци су постали превише сиромашни да би себи могли приуштити социјалне уговоре у европском или канадском стилу.“ Оних осамдесет одсто Американаца, који већ дуго живе на ивици, себи више не могу приуштити ни елементарну социјалну сигурност: плаћање додатних пет или десет процената за здравствено осигурање, пензионе фондове или образовање: „Деценије експлоатације учиниле су Американце превише сиромашним да би једном, у некој будућности, могли створити функционално друштво.“ И то се јасно показало током пандемије, у условима најтеже здравствене кризе. Потом је уследила економска криза, или је она само постала видљива, будући да је и овде вирус корона деловао као „акцелератор“ – као „онај који убрзава“. Шта је највидљивија последица ове нагле „имплозије у сиромаштво“? Код значајног броја људи дошло је до праве ерупције мржње, насиља и беса. Деценије пропадања уродиле су горким плодовима: „На концу, дошао је демагог који им је рекао да за свој јад треба да окриве друге, Мексиканце, Латиносе, Јевреје или муслимане…“ Зашто не и Русе или Кинезе? Немогуће је, наравно, за све окривити Трампа. Трамп није узрок, он је само (неизбежна) последица; један у дугом низу демагога, можда „највећи од свих“. Таква је, напросто, данашња америчка стварност: „Колапс, сиромаштво, демагогија, пропаст.“ Када се појавила епидемија, која је за собом оставила више од стотину хиљада мртвих, он је „играо голф, говорећи људима да пију избељивач“. Ипак, Американци чак ни тада нису престали да верују у своју „изузетност“: „Амерички идиот сада влада свим аспектима живота. Можете да однесете пиштољ у Старбакс. Не морате да плаћате туђу здравствену заштиту. Имате тотално слободне заглупљене људе.“
ИМПЕРИЈА КОЈА ИМПЛОДИРА ИЗНУТРА За само неколико недеља олуја епидемије развејала је још једну илузију: „сјајне америчке економије“. „Сјајна економија“ већ презадужене државе се преко ноћи срушила као кула од карата, остављајући за собом нову, четрдесетмилионску армију незапослених и гладних, и рушећи дуго и пажљиво грађену представу о Америци као просперитетном и у основи хармоничном друштву. Државном дугу треба прибројити и оне корпоративне, који су читаво здање учинили опасно рањивим, склоном наглом паду. Ово је, у ствари, случај без преседана: ниједна економија, чак ни на „либералном Западу“, није била тако жестоко погођена „корона кризом“.
Заправо, Америка се преко ноћи претворила у дистопију. Шта је следеће што ћемо гледати у овом „филму катастрофе“? Нови грађански рат, вођен око линија расних, етничких и класних раскола, почетак „диктатуре фашистичког типа“, неку врсту „обрнутог тоталитаризма“, или потонуће у трибални рат и анархију, која ће уништити све преостале структуре већ ионако до крајности атомизованог и подељеног друштва? Могуће је да најзад стижемо до момента историјске ироније, примећује Пепе Ескобар, у којем Америку погађа бумеранг једног од кључних артефаката из лабораторије ’дубоке државе’ – ’обојена револуција’“. А Америци такође прете и „комбиновани елементи повратног удара“, типа операције „Џакарта“, операције терора примењене у Вијетнаму, или „Гладио“ у Европи, при чему њихова мета „овога пута неће бити милиони људи са глобалног Југа“, већ „сами амерички грађани“. А реч је о друштву које се, још колико до јуче, представљало као универзалан и обавезан модел, као парадигма саме будућности и као „светионик слободе за потлачене“.
Како закључује амерички професор историје Корнел Вест, Америка, тај „неуспели социјални експеримент“, најзад је стигла до „тачке преокрета“, док сама „империја доживљава своју унутрашњу имплозију“. Постоји, очигледно, дубока „веза између семена насиља које сејете споља, у иностранству и код куће“. Тада је довољан и наизглед безначајан повод, који делује као катализатор. Али у основи, како примећује Вест, реч је неуспеху америчке „грабежљиве капиталистичке економије да обезбеди задовољење основних потреба (сопственом становништву) – за храном и здравственим услугама, за квалитетним образовањем, за радним местима са пристојном платом, што је довело до колапса политичке класе и колапса наше професионалне класе“, чији је легитимитет сада „радикално доведен у питање“. Легитимитет је подривен на обе стране: с једне стране, тврди Вест, „то је неофашистичка димензија оличена у Трампу“, с друге „неолиберална димензија отелотворена у Бајдену, Обами и Клинтоновима и тако даље“. Нешто слично се десило и с медијима, али и са скоро целокупном америчком интелектуалном елитом. „И све се то данас прелива у силовиту експлозију.“
АНАРХИЈА У СЈЕДИЊЕНИМ ДРЖАВАМА Онда није тешко закључити чему данас заиста присуствујемо, док слике уличних нереда с улица америчких градова и полицијске репресије обилазе планету, изазивајући „шок, тугу и неверицу“ и остављајући затеченим и Американце и „остатак света“. Реч је, како примећује професор Вест, о „тренутку унутрашњег обрачуна“ између две насмрт завађене струје у Америци. Нереди и побуне, све у свему, „анархија у Сједињеним Државама“, коинцидирају с највећом здравственом и са најдубљом економском кризом у историји САД, чија је последица највиша стопа незапослености од Велике депресије“. У том унутрашњем обрачуну америчке политичке елите више не бирају средства, покушавају да инструментализују дуго накупљани гнев, да с њиме манипулишу и да га користе за своје, исто тако себичне циљеве, поново губећи из вида опште добро и друштвени интерес. За то време, „приводи се крају вероватно највећи трансфер богатства у историји човечанства“ (Александар Павић), односно, према речима коментатора Такера Карлсона, подстиче се „класни сукоб под маском расног сукоба“, и одвија се „највећа диверзија у циљу заштите људи који се богате од највећих превара“, а то су мегакорпорације и банке; „сви они који су се последњих педесетак година богатили док је америчка средња класа умирала“.
Будући да је „фундаментална трансформација америчке империје“ по свој прилици немогућа, америчко друштво незаустављиво клизи у безвлашће. И како уочава Кејтлин Џонстон, сада имамо прилику да „посматрамо друштво које су институционални расизам и економске потешкоће гурнули на ивицу колапса“. У том колапсу сведочимо о „фронталном сукобу између наратива који америчке политичке, медијске и образовне институције причају Американцима о томе шта је њихова земља, и реалности онога што њихова земља заиста јесте. Несклад између ове две приче коначно је доведен до тачке пуцања, па сада сви могу да виде како изгледа кад пада маска слободне либералне демократије“.
У судару с реалношћу друштвеног колапса, те лажне „приче“ сада се топе и нестају „као што из ваздуха ишчезава сузавац, а ова хладна, тешка стварност постаје уочљива све већем броју обичних Американаца“: „Насиље је поцепало танки вео наратива који је све време покривао причу за успављивање. Тренутно гледамо како растргнуте крпе полако падају на под.“
Империја више не контролише наратив, закључује ова ауторка, а то је основ сваке друштвене контроле. Зато призори из Америке толико ужасавају, не само „обичне Американце“ већ и све оне који су поверовали у велику лаж. Америка није никакав блистави „Град на гори“ него друштво дубоко огрезло у насиљу, у корупцију и безобзирно искоришћавање, и то не од данас, ни од јуче; таква је, заправо, Америка одувек и била. Истина о америчком друштву само је најзад испливала на површину. „Нема бољег средства за дезинфекцију од сунчеве светлости, а истина (на концу) увек побеђује фикцију.“