Pomilovanje za Desnicu

U javnosti je ostao utisak da su za pokušaj da se Desanka Maksimović „izbaci“ iz školskog programa krivi neki zlonamerni anonimni činovnici Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Međutim, stvar ne stoji tako

Reklo bi se da je sud javnosti odbranio Desanku Maksimović. Uprkos pokušaju da se „izbaci“ iz školskog programa, masovna i brza reakcija stručne i opšte javnosti – po dubini – doprinela je da se plan i program, objavljen u Prosvetnom glasniku 2. juna, odobren od Nacionalnog prosvetnog saveta i potpisan od strane ministra prosvete, na vanrednoj sednici pomenutog tela promeni tako da slavna pesnikinja ostane. Ukratko, to su informacije koje će ostati upamćene kod većine. Đavo, kao i uvek, leži u detaljima.
Na prvom mestu, nepravedno je svu krivicu, a tako uvek biva pred izbore, svaljivati na one koje nema ko da zastupa. U javnosti je ostao utisak da su za sve krivi neki zlonamerni anonimni činovnici Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Međutim, stvar ne stoji tako. Zavod je imenovao komisiju u kojoj su bili zastupljeni i predstavnici akademskih institucija koje su se pobunile među prvima, kao i jedan prosvetni radnik – dakle, ne samo „činovnici“ Zavoda. Slično je i s Nacionalnim prosvetnim savetom: i u njemu sede predstavnici naših akademskih institucija na kojima se proučava srpska književnost, ali je program prvobitno odobren i na toj instanci. Konačno, ingerencije nad Zavodom za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja ima upravo Vlada Srbije, tako da je oštar premijerkin tvit u kome rezolutno tvrdi da Desanka nikada neće biti izbačena iz školskog programa – vrlo problematičan. Drugim rečima, problem je očigledno mnogo dublji i sistemski i tiče se načina na koji se delegiraju sastavi komisija i Nacionalnog prosvetnog saveta, ali i načina na koji stručna javnost prati rad ovih tela u redovnom toku.

O SUDBINI ONIH KOJE NIKO NIJE ZASTUPAO Ali da li je Desanka zaista „izbačena“ iz programa? Naravno da ne, već je najzastupljeniji pesnik čak i u slučaju da zbirka Tražim pomilovanje nije vraćena u program – njeni stihovi prisutni su od nižih razreda osnovne škole pa sve skoro do kraja školovanja. Bez obzira na ovu činjenicu, koju je istakao i direktor Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, javnost je bila ogorčena i (prosvetna) vlast je, suočena s takvim odijumom dve-tri nedelje uoči izbora, gotovo naterala Nacionalni prosvetni savet da održi vanrednu sednicu (redovna je bila planirana tek za jul) i tako udovolji želji biračkog tela. Dobri predstavnici naroda pobedili su zle birokrate i puk je čitao srećno do kraja života – međutim, nije tako.
Desanka je „vraćena“, a šta je bilo s drugim piscima koji su prebačeni iz obaveznog u izborni program, ili onima koji su potpuno izostavljeni? Kada su Večernje novosti objavile da je Desanka „izbačena“, uz njeno ime su dodale i Vladana Desnicu. O njemu, osim retkih izuzetaka, niko nije govorio, niko ga nije branio niti zastupao, pa će tako jedan od naših najboljih pripovedača i autor jednog od verovatno najboljih romana napisanih na srpskom jeziku, Proljeća Ivana Galeba, polako preći u domen uskih, akademskih interesovanja. Isto je i sa Kišovim Ranim jadima. Šta povezuje ova dva romana – specifičan lirski stil pripovedanja, ne toliko karakterističan za naš književni kanon, ali zato specifičan za svetsku književnost 20. veka. Desničin roman je i uzorit primer esejističkog romana, takođe nekarakterističnog za srpsku književnost, ali zato paradigmatičnog za svetsku književnost 20. stoleća. Dakle, u delu Vladana Desnice naša književnost korespondira s umetnički najizrazitijim tokovima moderne književnosti, ali će odluka da li to đaci treba da znaju i dožive ostati na svakom nastavniku ponaosob. Ovde argument da je on i inače bio retko obrađivan, bez obzira na to što se nalazio u obaveznom delu programa, ne stoji. Jer stručne komisije i postoje za to da bi se suprotstavljale inerciji. Otuda, ironične opaske jednog od članova komisije da se povodom autorke „Krvave bajke“ formirala „Desankina republika“ i da su se ujedinili i levi i desni, nije valjana, najblaže rečeno.
Kao što je bio jedinstven kao pripovedač, tako je bio i jedinstven kao ličnost. Vladan Desnica po svim svojim karakteristikama ostao je neuklopiv u sve ovdašnje podele. Potomak Stojana Jankovića s jedne i srpske primorske građanske klase s druge, oženjen rimokatolikinjom i svesno opredeljen da stvara u matičnom mediteranskom kulturnom krugu, on je do kraja ostao neprihvaćen u hrvatskoj kulturi, bez obzira na izričit lični stav da kao pisac pripada i srpskoj i hrvatskoj književnosti. Isprva, razlozi progona iz javnosti bili su ideološke prirode: njegova dela nisu bila dovoljno klasno osvešćena. Kada je klasna svest izgubila na značaju, srušen je njegov grob 1995, da bi mu 2016. bila uklonjena i spomen-ploča s kuće u Zadru u kojoj je rođen. U Srbiji, u nedostatku spomen-ploče, uklonjen mu je roman iz obaveznog programa. Ovde dolazimo do konačnog, i najšireg, licemerja naše javnosti: posle uklanjanja Desnice iz obaveznog dela programa srpskog jezika i književnost za srednje škole, s kojim pravom se srdimo na postupke naših zapadnih komšija?

ŠTA BRANIMO I – OD KOGA? No da ne bude i ovaj tekst, kao i cela kampanja u odbranu Desanke Maksimović, partikularistički, stvar je u sledećem: delo Vladana Desnice važno je zato što našim maturantima otvara vidik ka mediteranskom kulturnom krugu koji ne bi smeo da bude zaboravljen (da, i Bakonja fra Brne Sime Matavulja nije više obavezna lektira). Ono nam govori jednim jezikom kojim su govorili i pisali mnogi zaboravljeni predstavnici srpske kulture u Dalmaciji, na način koji podstiče učenike da prošire svoje veštine u razumevanju teksta i pokrenu neka dalekosežna antropološka i filozofska pitanja.
Ovde nemamo prostora da se posvetimo detaljnije analizi svih odluka komisije Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, ali jedno je sigurno: reforma je svakako bila potrebna, ali nije dobro izvedena, a vrlo je upitno i da li je ova masovna pobuna protiv nje uopšte dobar način da se o programu jezika i književnosti razgovara. Možda je jedno od rešenja i razdvajanje nastave jezika i književnosti za početak u gimnazijama, a potom i drugim srednjim školama u kojima to ima smisla. Đaci masovno upisuju fakultete funkcionalno nepismeni jer nisu do kraja savladali veštinu razumevanja (književnog) teksta, a zbog obima programa nastavi jezika se ne posvećuje nikakva pažnja. To su veoma važna pitanja, koja ne smeju ostati sakrivena iza nasmejanog lika Desanke Maksimović.
Ako ovu priliku ne iskoristimo za otvaranje ozbiljne i dugotrajne rasprave o katastrofalnom stanju u nastavi jezika i književnosti, postavlja se pitanje šta smo uopšte i „branili“, i od koga.