ITALIJANSKA IGRA SUDBINE

Baš kao naručen, stigao je „zli virus“ u Italiju i sve je odjednom stalo. Ne samo političke kampanje, predizborni mitinzi već bukvalno sve. Proglašen je totalni „lokdaun“, medijski lansiran na engleskom jeziku, tako da većina građana u početku nije znala o čemu se tu radi. A onda su polako i na svojoj koži svi osetili šta to, u stvari, znači

Početkom februara gledali smo apokaliptične scene umiranja od virusa korona iz Vuhana i uglavnom menjali TV kanale naivno misleći da nas to ne interesuje jer je kineska bestragija dovoljno daleko od nas. Tada, ni u najvećem košmaru, nismo mogli ni da zamislimo da će upravo Vuhan, za koji smo u međuvremenu saznali da ima preko 11 miliona stanovnika, postati naša realnost i da će isti virus stići i do nas i kompletno promeniti naše navike i način života. I svesti ga, bar u italijanskom slučaju, na puko preživljavanje.
Naime, „smrtonosni virus“ je „slučajno“ stigao u Italiju i to baš uoči regionalnih izbora u sedam italijanskih pokrajina i u jeku ekonomske krize, kada je većina ljudi ovde polagala nade u promene i očekivala da će bar nešto krenuti nabolje. I da izlazak na izbore ovog puta neće biti tek mrtvo slovo na papiru, već da će glas građana imati značaj, s obzirom na to da živimo u zemlji zapadne demokratije, a ne u nekoj istočnjačko-latinoameričkoj diktaturi.
A pogotovo kada je postalo jasno da je pitanje dana kada će se raspasti vlada crveno-žute koalicije, alijanse političkih neistomišljenika i doskora ljutih neprijatelja iz redova „levičara“ iz Demokratske stranke (PD) i „populista“ okupljenih u Pokretu pet zvezdica.

ZAMKE SANITARNE DIKTATURE Baš kao naručen, stigao je „zli virus“ u Italiju i sve je odjednom stalo. Ne samo političke kampanje, predizborni mitinzi već bukvalno sve. Proglašen je totalni „lokdaun“, medijski lansiran na engleskom jeziku, tako da većina građana u početku nije znala o čemu se tu radi. A onda su polako i na svojoj koži svi osetili šta to znači. Odmah su zabranjena sva javna okupljanja, uključujući tu pre svega ona političkog i sindikalnog tipa, otkazani su izbori, ali i zabranjena viđanja i druženja među prijateljima (dakle, istomišljenicima). Popuštanje mera stroge izolacije, takozvana „Faze dva“ stupila je na snagu 4. maja, od kada je dozvoljeno viđanje sa osobama s kojima smo u stabilnoj emotivnoj vezi i s rođacima čak do šestog kolena, ali ne i s bliskim prijateljima. Bilo je i komičnih epizoda prilikom dokazivanja srodstva, a pogotovo povodom dokazivanja „stabilnosti emotivnih veza“. Za sve to vreme bilo je neophodno nošenje zaštitnih maski, pa i u slučaju kad se viđamo s osobom s kojom smo u „stabilnoj emotivnoj vezi“.
U ime poštovanja zacrtanih pravila, vlada je uposlila oko 60.000 kontrolora čiji je „radni zadatak“ bio da hvataju prestupnike – svako ko je uhvaćen da konzumira piće u kafiću bez zaštitne maske bio je kažnjen sa 400 evra; onaj ko je u romantičnoj šetnji bio bez maske i držao se za ruku s voljenom osobom, ljubio ili grlio bez zaštitnih rukavica kažnjen je sa 600 evra. Povodom hiljada kazni uručenih građanima, sada su tu i brojne krivične prijave građana protiv države jer je većina „optuženih“ zatražila objašnjenje od „eksperata“ kako da se ljube sa zaštitnom maskom i kako da s istom piju piće u nekom otvorenom kafiću. Ali zato je po državnom dekretu ministra pravde Alfonsa Bonfede, dakle mimo parlamentarne procedure, odlučeno da se iz italijanskih zatvora pusti „na lečenje“ 376 okorelih kriminalaca i opasnih mafijaša.

NIŠTA VIŠE NEĆE BITI ISTO Naravno, i posle tri meseca borba sa „zlim virusom“ još traje, iako se i dalje ništa ne zna ni o njegovom poreklu, još manje ko je nulti pacijent koji ga je „uvezao“ u Italiju, ni o njegovoj stvarnoj opasnosti, pogotovo sada kada epidemija, navodno, jenjava. A ni famozni infektolozi i virusolozi, inače nove medijske zvezde na ovdašnjim TV ekranima, ne mogu da se dogovore o čemu se tu u stvari radi. Za običnog čoveka koji prati njihove TV diskusije, što često prerastaju u teške svađe, jedini logični zaključak je da niko ništa ne zna. Međutim, „eksperti“ i dalje plaše „zlim virusom“, koji nas vreba na svakom koraku ukoliko se previše opustimo i ne poštujemo propisane mere. Već se preti novim talasom epidemije koji će nas, navodno, devastirati u oktobru. Do tada nam valja nositi maske i plastične rukavice, a ko je alergičan na poliester i slične tvorevine, neka mu je dragi Bog u pomoći.
Državni mediji takođe podsećaju kako stoje stvari i ko nas štiti i bori se protiv „Apokalipse“. Naime, dnevni list „Republika“ („glasilo turbokapitalizma“, citat Dijega Fuzara) 1. juna je objavio rezultate istraživanja instituta „Demos“ po kojima ispada da je za 40 procenata Italijana potpuno prihvatljivo da se u vanrednoj situaciji poput ove, zbog „epidemije“, ukine i demokratija. I da svi oni ukažu bezgranično poverenje „jednom čoveku“, u ovom slučaju premijeru Đuzepeu Konteu. Samim tim, logično je da se do daljeg odlože svi izbori, uključujući prvenstveno one već zakazane za maj i jun 2020. u sedam italijanskih regija na kojima je, prema svim prognozama, trebalo da trijumfuje italijanska opozicija s Mateom Salvinijem i sve popularnijom Đorđom Meloni, liderkom Italijanske braće (Frateli d’Italia), na čelu. Ujedno, iz bezbednosnih razloga zbog virusa korona, zabranjena su i sva javna okupljanja, ali i sednice Parlamenta i Senata. To iako je 3. juna zvanično proglašena „Faza tri“, zvana „delimično opuštanje“, pa nam sada svemoćni premijer Konte specijalnim dekretom „dopušta“ da izlazimo iz kuće bez obaveznog policijskog sertifikata, da idemo u restorane i kafiće, putujemo u ostale italijanske regije i da odemo čak i na more.

KADA PUKNE ČIR U toku tzv. „lokdauna“, koji je ovde trajao više od tri meseca, većina ljudi je ostala bez posla i, prema zvaničnim statistikama, samo u aprilu ugašeno je više od 400.000 radnih mesta. A srećnici koji još imaju posao i sve vreme rade preko interneta, bez radnog vremena, još nisu dobili plate. Naknade nije dobila ni nova armija polunezaposlenih (više od 600.000 ljudi), kojoj je država obećala mesečnu isplatu od 80 procenata plate dok „traje kriza“.
Poseban problem u celoj priči predstavlja italijanski javni zdravstveni sistem. Naime, u protekla tri meseca i usled „panike od korone“, većina hirurških intervencija i analiza je otkazana. U pitanju su bili i onkološki i kardiovaskularni bolesnici, kojima su analize i operacije otkazivane. Mnogi od njih su, nažalost, već umrli i po državnim statistikama se svode pod „žrtve korone“.
Stoga je svakom normalnom čoveku jasno zašto je centralni miting italijanske opozicije na Pjaca del popolo u Rimu, predvođen Mateom Salvinijem i Đorđom Meloni, zakazan baš na Dan Republike, 2. juna, bio toliko posećen. I zašto je i na paralelnom skupu održanom istog dana na milanskom trgu Duomo takođe bilo prisutno na stotine ljudi, podjednako besnih i očajnih. Bitan detalj – svi su iz protesta odbacili maske i većina je nosila transparente: „Bolje da umrem od korone, nego od gladi.“
Na trgu Duomo su se bunili očajni, besni i mnogi bukvalno izgladneli ljudi kojima je dosta svega. Zaista šaroliko društvo, počevši od vlasnika restorana i kafića, frizerskih i kozmetičkih salona, ali i od njihovih radnika koji su trenutno bez ikakvih primanja pošto ne rade, a ni vlasnici nisu u boljoj situaciji, jer od države nisu dobili ni evro obećane pomoći.
Energija je ogromna, ali je rušilačkog i destruktivnog tipa; niko više nema strpljenja. Svi bi najradije sve popalili i porušili, a na kraju uništili i same sebe. Očaj je došao do tog stepena, tako da je u pravu Ursula fon der Lajen kada je s poslednjeg EU samita poručila da Evropa mora da reaguje efikasno i ekspeditivno, jer joj u protivnom sledi katastrofa.
Obećane milijarde pomoći koje će možda stići u proleće 2021, ukoliko se sve članice u julu dogovore, malo znače za mase gladnih i nezaposlenih Italijana. Pogotovo što malo ko od njih i zna šta znače tačno digitalizacija i zelena ekonomija, koje su uslov kako da se potroši novac od eventualne EU pomoći. Čisto da se neko od aktuelnih italijanskih ministara, prilično neiskusnih u EU svetu, slučajno ne ponada da će dobiti iz Brisela ček na 172 milijarde evra koji posle može da troši kako mu se prohte. I za kraj: „Nijedan ručak nikad nije besplatan“, poručio je Janis Varufakis, bivši grčki ministar finansija koji je dobro upoznao evropsku birokratiju i tom prilikom savetovao Italijanima: „Vodite računa šta potpisujete. Tek toliko da ne prođete gore i od moje Grčke.“
Inače, italijanska sapunica još traje i u njoj su mogući svakojaki obrti. Budimo optimisti i nadajmo se, ipak, nekom srećnom završetku.