ИТАЛИЈАНСКА ИГРА СУДБИНЕ

Баш као наручен, стигао је „зли вирус“ у Италију и све је одједном стало. Не само политичке кампање, предизборни митинзи већ буквално све. Проглашен је тотални „локдаун“, медијски лансиран на енглеском језику, тако да већина грађана у почетку није знала о чему се ту ради. А онда су полако и на својој кожи сви осетили шта то, у ствари, значи

Почетком фебруара гледали смо апокалиптичне сцене умирања од вируса корона из Вухана и углавном мењали ТВ канале наивно мислећи да нас то не интересује јер је кинеска бестрагија довољно далеко од нас. Тада, ни у највећем кошмару, нисмо могли ни да замислимо да ће управо Вухан, за који смо у међувремену сазнали да има преко 11 милиона становника, постати наша реалност и да ће исти вирус стићи и до нас и комплетно променити наше навике и начин живота. И свести га, бар у италијанском случају, на пуко преживљавање.
Наиме, „смртоносни вирус“ је „случајно“ стигао у Италију и то баш уочи регионалних избора у седам италијанских покрајина и у јеку економске кризе, када је већина људи овде полагала наде у промене и очекивала да ће бар нешто кренути набоље. И да излазак на изборе овог пута неће бити тек мртво слово на папиру, већ да ће глас грађана имати значај, с обзиром на то да живимо у земљи западне демократије, а не у некој источњачко-латиноамеричкој диктатури.
А поготово када је постало јасно да је питање дана када ће се распасти влада црвено-жуте коалиције, алијансе политичких неистомишљеника и доскора љутих непријатеља из редова „левичара“ из Демократске странке (ПД) и „популиста“ окупљених у Покрету пет звездица.

ЗАМКЕ САНИТАРНЕ ДИКТАТУРЕ Баш као наручен, стигао је „зли вирус“ у Италију и све је одједном стало. Не само политичке кампање, предизборни митинзи већ буквално све. Проглашен је тотални „локдаун“, медијски лансиран на енглеском језику, тако да већина грађана у почетку није знала о чему се ту ради. А онда су полако и на својој кожи сви осетили шта то значи. Одмах су забрањена сва јавна окупљања, укључујући ту пре свега она политичког и синдикалног типа, отказани су избори, али и забрањена виђања и дружења међу пријатељима (дакле, истомишљеницима). Попуштање мера строге изолације, такозвана „Фазе два“ ступила је на снагу 4. маја, од када је дозвољено виђање са особама с којима смо у стабилној емотивној вези и с рођацима чак до шестог колена, али не и с блиским пријатељима. Било је и комичних епизода приликом доказивања сродства, а поготово поводом доказивања „стабилности емотивних веза“. За све то време било је неопходно ношење заштитних маски, па и у случају кад се виђамо с особом с којом смо у „стабилној емотивној вези“.
У име поштовања зацртаних правила, влада је упослила око 60.000 контролора чији је „радни задатак“ био да хватају преступнике – свако ко је ухваћен да конзумира пиће у кафићу без заштитне маске био је кажњен са 400 евра; онај ко је у романтичној шетњи био без маске и држао се за руку с вољеном особом, љубио или грлио без заштитних рукавица кажњен је са 600 евра. Поводом хиљада казни уручених грађанима, сада су ту и бројне кривичне пријаве грађана против државе јер је већина „оптужених“ затражила објашњење од „експерата“ како да се љубе са заштитном маском и како да с истом пију пиће у неком отвореном кафићу. Али зато је по државном декрету министра правде Алфонса Бонфеде, дакле мимо парламентарне процедуре, одлучено да се из италијанских затвора пусти „на лечење“ 376 окорелих криминалаца и опасних мафијаша.

НИШТА ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ ИСТО Наравно, и после три месеца борба са „злим вирусом“ још траје, иако се и даље ништа не зна ни о његовом пореклу, још мање ко је нулти пацијент који га је „увезао“ у Италију, ни о његовој стварној опасности, поготово сада када епидемија, наводно, јењава. А ни фамозни инфектолози и вирусолози, иначе нове медијске звезде на овдашњим ТВ екранима, не могу да се договоре о чему се ту у ствари ради. За обичног човека који прати њихове ТВ дискусије, што често прерастају у тешке свађе, једини логични закључак је да нико ништа не зна. Међутим, „експерти“ и даље плаше „злим вирусом“, који нас вреба на сваком кораку уколико се превише опустимо и не поштујемо прописане мере. Већ се прети новим таласом епидемије који ће нас, наводно, девастирати у октобру. До тада нам ваља носити маске и пластичне рукавице, а ко је алергичан на полиестер и сличне творевине, нека му је драги Бог у помоћи.
Државни медији такође подсећају како стоје ствари и ко нас штити и бори се против „Апокалипсе“. Наиме, дневни лист „Република“ („гласило турбокапитализма“, цитат Дијега Фузара) 1. јуна је објавио резултате истраживања института „Демос“ по којима испада да је за 40 процената Италијана потпуно прихватљиво да се у ванредној ситуацији попут ове, због „епидемије“, укине и демократија. И да сви они укажу безгранично поверење „једном човеку“, у овом случају премијеру Ђузепеу Контеу. Самим тим, логично је да се до даљег одложе сви избори, укључујући првенствено оне већ заказане за мај и јун 2020. у седам италијанских регија на којима је, према свим прогнозама, требало да тријумфује италијанска опозиција с Матеом Салвинијем и све популарнијом Ђорђом Мелони, лидерком Италијанске браће (Frateli d’Italia), на челу. Уједно, из безбедносних разлога због вируса корона, забрањена су и сва јавна окупљања, али и седнице Парламента и Сената. То иако је 3. јуна званично проглашена „Фаза три“, звана „делимично опуштање“, па нам сада свемоћни премијер Конте специјалним декретом „допушта“ да излазимо из куће без обавезног полицијског сертификата, да идемо у ресторане и кафиће, путујемо у остале италијанске регије и да одемо чак и на море.

КАДА ПУКНЕ ЧИР У току тзв. „локдауна“, који је овде трајао више од три месеца, већина људи је остала без посла и, према званичним статистикама, само у априлу угашено је више од 400.000 радних места. А срећници који још имају посао и све време раде преко интернета, без радног времена, још нису добили плате. Накнаде није добила ни нова армија полунезапослених (више од 600.000 људи), којој је држава обећала месечну исплату од 80 процената плате док „траје криза“.
Посебан проблем у целој причи представља италијански јавни здравствени систем. Наиме, у протекла три месеца и услед „панике од короне“, већина хируршких интервенција и анализа је отказана. У питању су били и онколошки и кардиоваскуларни болесници, којима су анализе и операције отказиване. Многи од њих су, нажалост, већ умрли и по државним статистикама се своде под „жртве короне“.
Стога је сваком нормалном човеку јасно зашто је централни митинг италијанске опозиције на Пјаца дел пополо у Риму, предвођен Матеом Салвинијем и Ђорђом Мелони, заказан баш на Дан Републике, 2. јуна, био толико посећен. И зашто је и на паралелном скупу одржаном истог дана на миланском тргу Дуомо такође било присутно на стотине људи, подједнако бесних и очајних. Битан детаљ – сви су из протеста одбацили маске и већина је носила транспаренте: „Боље да умрем од короне, него од глади.“
На тргу Дуомо су се бунили очајни, бесни и многи буквално изгладнели људи којима је доста свега. Заиста шаролико друштво, почевши од власника ресторана и кафића, фризерских и козметичких салона, али и од њихових радника који су тренутно без икаквих примања пошто не раде, а ни власници нису у бољој ситуацији, јер од државе нису добили ни евро обећане помоћи.
Енергија је огромна, али је рушилачког и деструктивног типа; нико више нема стрпљења. Сви би најрадије све попалили и порушили, а на крају уништили и саме себе. Очај је дошао до тог степена, тако да је у праву Урсула фон дер Лајен када је с последњег ЕУ самита поручила да Европа мора да реагује ефикасно и експедитивно, јер јој у противном следи катастрофа.
Обећане милијарде помоћи које ће можда стићи у пролеће 2021, уколико се све чланице у јулу договоре, мало значе за масе гладних и незапослених Италијана. Поготово што мало ко од њих и зна шта значе тачно дигитализација и зелена економија, које су услов како да се потроши новац од евентуалне ЕУ помоћи. Чисто да се неко од актуелних италијанских министара, прилично неискусних у ЕУ свету, случајно не понада да ће добити из Брисела чек на 172 милијарде евра који после може да троши како му се прохте. И за крај: „Ниједан ручак никад није бесплатан“, поручио је Јанис Варуфакис, бивши грчки министар финансија који је добро упознао европску бирократију и том приликом саветовао Италијанима: „Водите рачуна шта потписујете. Тек толико да не прођете горе и од моје Грчке.“
Иначе, италијанска сапуница још траје и у њој су могући свакојаки обрти. Будимо оптимисти и надајмо се, ипак, неком срећном завршетку.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *