Evropa na liniji vatre

Stari kontinent definitivno više nije u fokusu američke spoljne politike koji se okreće ka Dalekom istoku: Nemačka strahuje da bi u sve oštrijoj i zapaljivijoj konfrontaciji SAD s Kinom mogla da se (zajedno sa Evropskom unijom) nađe u procepu između dva džina, suočena s opasnim pritiskom iz Vašingtona i reskim izborom „s nama ili protiv nas“

Sve učestaliji, i sve jači, politički tektonski potresi produbljuju ionako već ponornu transatlantsku raselinu: decenijama posle Drugog svetskog rata bliski prijatelji, s jedne i druge strane okeana, upadljivo se udaljavaju. Partneri i saveznici postaju (ljuti) rivali. Na mnogim poljima čak otvoreni protivnici.
Iako su i ranije, u raznim prilikama, ali samo povremeno, znali da grunu hladni transatlantski vetrovi, do radikalnijeg obrta, s najverovatnije dugoročnim posledicama, došlo je u vreme neskrivenih animoziteta između glavnih aktera s jedne i druge strane „velike bare“, američkog predsednika Donalda Trampa i nemačke kancelare Angele Merkel.
Između dvoje državnika, različitih mentalnih sklopova i temperamenata, nije, jednostavno, proradila „hemija“, onaj politički fluid koji gradi poverenje i pretvara se, često, u lično prijateljstvo. Merkelovoj je to, u već (pre)dugom boravku na kancelarskom tronu (u novembru, petnaest godina) uspevalo s Trampovim prethodnicima Džordžom Bušom (Mlađim) i Barakom Obamom.

Nesporazum i prijateljstvo

Sa Obamom je neočekivano brzo izglađen nesporazum nastao u završnici kampanje za predsedničke izbore: kancelarka nije dozvolila kandidatu demokrata koji je, znalo se, uživao gotovo nepodeljene simpatije Nemaca, da govori na velikom skupu pred simbolom Berlina. Brandenburškom kapijom. Plašila se reakcije ideološki bliskijeg (konzervativnijeg) republikanca Buša. Početno nepoverenje preraslo je u prijateljstvo, koje nije uspela da poremeti ni velika špijunska afera: kad se ispostavilo da su američke tajne službe (teško je poverovati da je to činjeno bez predsednikovog znanja) prisluškivale i kancelarkin (mobilni) telefon.
Sa „zemljakom“ Trampom (njegovi preci doselili su se iz Nemačke) nikako nije išlo, iako se Merkelova trudila da ga „šarmira“: četrdeset peti američki predsednik se, još u izbornoj kampanji, obrušio na Evropljane (EU), uzimajući posebno „na nišan“ Nemačku i samu kancelarku. S vremenom se lista njenih i nemačkih „grehova“, iz njegove vizure, samo uvećavala i ton bivao žučniji i zapaljiviji. Pogotovu od kad je (2018) u Berlin stigao robusni i provokativni ambasador Ričard Grenel kroz „čija usta“ je, bili su uvereni u Berlinu, govorio Tramp.

Grenelove pretnje

Grenel je nesustalo zasipao Nemce opomenama, kritikama i pretnjama. To je podizalo temperaturu i išlo dotle da su bivali sve glasniji zahtevi političara od formata da se diplomati koji se ponaša kao „komesar okupacione sile“ otkaže gostoprimstvo. Iritirao je, najpre, socijaldemokrate (na vlasti, s demohrišćanima) konstatacijom da će snažno podržati desničarske i konzervativne stranke u Nemačkoj i Evropi. Potom je na celom frontu koji je otvorio njegov gazda ozlojedio zvanični Berlin.
A njegov gazda, Tramp, osipao je paljbu na Nemce zbog „nepristojne, nefer“ trgovine sa Sjedinjenim Američkim Državama (Nemačka ostvaruje već godinama ogroman suficit u međusobnoj razmeni), nedopustivo niskih izdvajanja za odbranu i NATO (famoznu stopu od dva odsto bruto nacionalnog proizvoda Berlin obećava da će ostvariti tek za desetak godina), te nedopustive energetske zavisnosti od Rusa (na udaru se našao „Severni tok 2“, kao i firme koje učestvuju u izgradnji velikog gasovoda), a zatim se povukao iz važnog klimatskog (Pariskog) sporazuma i takođe važnog nuklearnog sa Iranom, u čije autorstvo je, ortački s Obamom, utisnut snažan pečat nemačke kancelarke…
Kancelarkino NE i Trampova „odmazda“ Varničilo je gotovo u svemu čega su se u zvaničnom i nezvaničnom dijalogu dotakle dve strane. Do onog skorašnjeg, politički eksplozivnog kancelarkinog NE. Odbila je da dođe u Vašington na samit G7, čemu je predsednik pridavao posebnu simboličnu vrednost. Trebalo je da to bude prelomni trenutak i znak normalizacije posle razarajuće pandemije koja je žestoko pogodila njegovu zemlju. I posebno fatalno njenu ekonomiju: umesto da se u predizbornoj kampanji pohvali nikad nižom stopom nezaposlenosti, virus je razorio više od četrdeset miliona radnih mesta i, očigledno, dolio ulje na (rasni) požar koji je minulih dana harao Amerikom.
Usledila je brzo politička odmazda. Tako su bar, u prvim reagovanjima, američki i nemački mediji („Volstrit džornal“, „Špigl“) protumačili krajem minule sedmice, pozivajući se na pouzdane izvore, vest da je Tramp dao nalog Pentagonu da pod hitno, u roku od tri meseca (do septembra) povuče iz Nemačke od pet do petnaest hiljada vojnika (licitiralo se, za sada, sa 9.500 vojnika) i spusti gornju granicu sa 50.000 na 25.000 američkih vojnika koji bi ubuduće mogli da borave na nemačkom tlu.

Grom iz vedra neba

Zvanično nepotvrđena, vest je uzdrmala politički Berlin: stigla je kao grom iz vedra neba, bez ikakve zvanične najave, što se ranije gotovo nikad nije dešavalo, ni kad su povlačeni potezi daleko manje težine i posledica. Samo koju nedelju pre toga, Vašington je žestoko reagovao (i tada je najgrlatiji bio Grenel) na zahtev jednog broja socijaldemokratskih prvaka (ne i zvanične vlasti) da SAD, napokon, povuku s nemačkog tla nuklearno (rakete) oružje.
Vest o osetnom smanjenju američkog kontingenta u Nemačkoj (trenutno broji oko 35 hiljada vojnika plus 17 hiljada američkih i 12 hiljada nemačkih civila) delovala je zaista kao medijska i politička bomba. Treba, međutim, podsetiti da je Tramp još prošle godine nagovestio takvu mogućnost. Učinio je to i prilikom posete poljskog predsednika Dude Vašingtonu. Minulih dana se i zbog toga spekulisalo – da li bi se američki vojnici vraćali kući ili selili, možda, u Poljsku i neke druge (baltičke?) zemlje.

Duboki razlozi

Iako se u Nemačkoj krivica za nikad lošije političke odnose između Berlina i Vašingtona svaljuje na Trampa, kancelarka je, u razgovoru s novinarom „Fajnenšel tajmsa“ upozorila da se situacija neće osetnije popraviti ni s njegovim naslednikom. Razlozi za to su, zaključila je, dublje, strukturne prirode: Evropa više nije u „fokusu“ američke spoljne politike, ona se sve snažnije okreće Dalekom istoku. I sve zapaljivijoj retorici i konfrontaciji s novim džinom u usponu, Kinom.
Pozicioniranje Nemačke (i EU) u tim novim okolnostima biće vraški teško. Merkelova očigledno strahuje da bi njena zemlja (i Evropa) lako mogla da se nađe u opasnoj situaciji. Na „liniji vatre“, u procepu između dva džina koji svoje interese nameću jednako snažno: Amerikanci neskriveno agresivno, Kinezi ne manje isključivo, iako u drukčijem „tonalitetu“. Situacija se kreće ka reskom, tamnovilajetskom izboru „mi ili oni, s nama ili protiv nas“, u kojem jedno kajanje (šteta) ne gine.

Slučaj „Huavej“

Nagoveštaji te situacije su već na delu. S jedne i s druge strane. I na više pozicija. Kao ilustracija, za ovu priliku, na temu „Huaveja“: uveliko se rasplamsala žestoka bitka oko visoko profitabilnog posla s telekomunikacionom mrežom 5G (računa se, samo u Americi, s tri miliona novih radnih mesta i rastom od 500 milijardi dolara!) između Kineza (trenutno u prednosti, bar za „prsa“, u ovoj tehnološkoj utakmici) i Amerikanaca, a koja (i) Berlin stavlja na grdna iskušenja. Više puta u ovom tekstu spominjani i goropadni Grenel je, pre napuštanja Berlina, zapretio Nemcima: ako prihvatite „Huavej“, nema razmene obaveštajnih podataka, „Huavej“ je bezbednosni rizik najvišeg stepena!
Kad ga je nemački ministar privrede, i čovek od kancelarkinog posebnog poverenja, na opasku da će Peking špijunirati preko „Huaveja“ i mreže 5G (uzgred: Kinezi već, kako se čuje, eksperimentišu i s generacijom 6G!), podsetio na špijunsku aferu iz 2013, i činjenicu da je njihova Agencija za nacionalnu bezbednost špijunirala sve i svakoga (pa i Angelu Merkel), Grenel je uzvratio da je reč o nedopustivoj uvredi.

Kvadratura kruga

U takvoj situaciji, kancelarka pokušava da reši kvadraturu kruga: da ne izgubi Vašington a dobije Peking. Velemajstor pozicionih igara upušta se možda prvi put u politički hazard visokog rizika. I njen, najverovatnije, poslednji veliki potez (potvrdila je pre neki dan da se neće i peti put kandidovati za kancelarski tron) na svetskoj političkoj sceni: rešena je da, po svaku cenu, iskoristi predsedavanje Evropskom unijom (od 1. jula) i organizuje, uprkos spoljnopolitičkim rizicima, planirani samit dvadeset (EU) sedmorice i Kine u Lajpcigu od 13. do 15. septembra.
Odlučnost pragmatične i naglašeno politički obazrive Angele Merkel da organizuje samit visokog rizika, iz više razloga, može se objasniti činjenicom da više ne strahuje za kancelarski tron. I željom da obezbedi sopstvenoj zemlji, i posle silaska s vlasti, manevrišući „između frontova“ („Špiglov“ naslov o rastu napetosti između dve velesile) privilegovanu poziciju s trgovinskim partnerom broj jedan: razmena između dve zemlje „teška“ je 206 milijardi evra, od čega nemački izvoz u Kinu iznosi gotovo sto milijardi.

Važan a neizvestan samit

U čemu je onda rizik održavanja samita Evropska unija – Kina kojem kancelarka nepokolebljivo ide u susret? Upozorenja da bi trebalo, ako ne sasvim odustati od planiranog samita, ono ga bar odložiti za neka bolja vremena, u čemu se u prvi plan stavlja ne pandemija nego držanje Pekinga prema autonomiji Hongkonga, posle usvajanja zakona o nacionalnoj bezbednosti i Tajvanu, stižu i iz Vašingtona i iz Evropskog parlamenta i Brisela. Kancelarka, bar za sada, demonstrativno ignoriše takva upozorenja i „savete“. Ostaje pri tome da ključna stvar nemačkog predsedavanja Evropskom unijom (druga polovina godine) bude spomenuti samit.
Uspeh samita nije, međutim, izvestan. Ne samo zbog toga što bi Evropljani da na njemu brane (i nameću) „evropske vrednosti“ (ljudska prava i medijske slobode) a da uz to ne iritiraju goste i izgube Kinu kao nezaobilaznog partnera. Na samitu bi trebalo da se bilateralni investicioni sporazumi koje pojedine članice evropske familije imaju s Pekingom, zamene novim sporazumom sa Evropskom unijom. O tome se pregovara već sedam godina. Predvođeni nemačkom kancelarkom, Evropljani bi bili spremni da stave potpis ispod sporazuma pod uslovom da se „Peking pokrene“, da pokaže spremnost na kompromis i – ustupke. U protivnom, samit bi, upozorava kancelarkina „desna ruka“, ministar privrede Altmajer, morao biti odgođen.

Protiv izolovanja Kine Kina je i u spoljnopolitičkom smislu zvaničnom Berlinu dragocen partner: nijedna kriza i globalni problem se, praktično, više ne mogu rešavati, i rešiti bez Pekinga i mimo njega. Nemci (i) zbog toga žustro odbijaju da slede Vašington u konfrontaciji s Kinom i pokušajima njene izolacije. Uprkos strahovanju da bi uskoro Vašington mogao da izvrši drastičan pritisak i stavi Nemačku pred težak i opasan izbor „s nama ili protiv nas“. Politika koja pokušava da izoluje Kinu nije u nemačkom i evropskom interesu, konstatovao je za „Špigl“ predsednik spoljnopolitičkog odbora u Bundestagu i jedan od tri kandidata za predsednika vladajuće Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Norbert Retgen. Njegov partijski kolega, ministar privrede Peter Altmajer upozorava da izolacija u globalno umreženom svetu nikad nije bila ispravan instrument.

Kineski pohod na Evropu

To u svakom slučaju nije ni u kineskom interesu. Njen „pohod na Evropu“ deluje nezaustavljivo i egzistencijalno potrebno. Reč je o zahtevnom tržištu od (gotovo) pola milijardi ljudi, na koje je Peking već snažno i nepovratno kročio. Ne samo u okvir novog „pojasa svile“, koji je, u formaciji „17 plus 1“, uključio i više članica Evropske unije.
Nemačka kancelarka, inače, ne skriva naglašen respekt prema Kini. Ova zemlja je samo u vreme njene vladavine udvostručila učešće (i učinak) u svetskoj trgovini, ušestostručila bruto nacionalni proizvod, izvukla dvesta miliona ljudi iz siromaštva i postala druga svetska ekonomska sila. Nesporan i impresivan uspeh od kojeg je Nemačka (posebno) profitirala.
O tom kancelarkinom respektu govori i činjenica da je Angela Merkel 12 puta posetila Kinu. Planira i 13. posetu, pre samita. U Pekingu je primana kao posebno uvažen gost. Ne samo iz ekonomskih razloga i interesa. Angela Merkel, za razliku od drugih, nikad nije podizala ton i pridikovala Kinezima. I kad je potezala uvek delikatnu temu ljudskih i manjinskih prava (Tibet, Ujguri), činila je to smireno i – iza zatvorenih vrata.