Европа на линији ватре

Стари континент дефинитивно више није у фокусу америчке спољне политике који се окреће ка Далеком истоку: Немачка страхује да би у све оштријој и запаљивијој конфронтацији САД с Кином могла да се (заједно са Европском унијом) нађе у процепу између два џина, суочена с опасним притиском из Вашингтона и реским избором „с нама или против нас“

Све учесталији, и све јачи, политички тектонски потреси продубљују ионако већ понорну трансатлантску раселину: деценијама после Другог светског рата блиски пријатељи, с једне и друге стране океана, упадљиво се удаљавају. Партнери и савезници постају (љути) ривали. На многим пољима чак отворени противници.
Иако су и раније, у разним приликама, али само повремено, знали да груну хладни трансатлантски ветрови, до радикалнијег обрта, с највероватније дугорочним последицама, дошло је у време нескривених анимозитета између главних актера с једне и друге стране „велике баре“, америчког председника Доналда Трампа и немачке канцеларе Ангеле Меркел.
Између двоје државника, различитих менталних склопова и темперамената, није, једноставно, прорадила „хемија“, онај политички флуид који гради поверење и претвара се, често, у лично пријатељство. Меркеловој је то, у већ (пре)дугом боравку на канцеларском трону (у новембру, петнаест година) успевало с Трамповим претходницима Џорџом Бушом (Млађим) и Бараком Обамом.

Неспоразум и пријатељство

Са Обамом је неочекивано брзо изглађен неспоразум настао у завршници кампање за председничке изборе: канцеларка није дозволила кандидату демократа који је, знало се, уживао готово неподељене симпатије Немаца, да говори на великом скупу пред симболом Берлина. Бранденбуршком капијом. Плашила се реакције идеолошки блискијег (конзервативнијег) републиканца Буша. Почетно неповерење прерасло је у пријатељство, које није успела да поремети ни велика шпијунска афера: кад се испоставило да су америчке тајне службе (тешко је поверовати да је то чињено без председниковог знања) прислушкивале и канцеларкин (мобилни) телефон.
Са „земљаком“ Трампом (његови преци доселили су се из Немачке) никако није ишло, иако се Меркелова трудила да га „шармира“: четрдесет пети амерички председник се, још у изборној кампањи, обрушио на Европљане (ЕУ), узимајући посебно „на нишан“ Немачку и саму канцеларку. С временом се листа њених и немачких „грехова“, из његове визуре, само увећавала и тон бивао жучнији и запаљивији. Поготову од кад је (2018) у Берлин стигао робусни и провокативни амбасадор Ричард Гренел кроз „чија уста“ је, били су уверени у Берлину, говорио Трамп.

Гренелове претње

Гренел је несустало засипао Немце опоменама, критикама и претњама. То је подизало температуру и ишло дотле да су бивали све гласнији захтеви политичара од формата да се дипломати који се понаша као „комесар окупационе силе“ откаже гостопримство. Иритирао је, најпре, социјалдемократе (на власти, с демохришћанима) констатацијом да ће снажно подржати десничарске и конзервативне странке у Немачкој и Европи. Потом је на целом фронту који је отворио његов газда озлоједио званични Берлин.
А његов газда, Трамп, осипао је паљбу на Немце због „непристојне, нефер“ трговине са Сједињеним Америчким Државама (Немачка остварује већ годинама огроман суфицит у међусобној размени), недопустиво ниских издвајања за одбрану и НАТО (фамозну стопу од два одсто бруто националног производа Берлин обећава да ће остварити тек за десетак година), те недопустиве енергетске зависности од Руса (на удару се нашао „Северни ток 2“, као и фирме које учествују у изградњи великог гасовода), а затим се повукао из важног климатског (Париског) споразума и такође важног нуклеарног са Ираном, у чије ауторство је, ортачки с Обамом, утиснут снажан печат немачке канцеларке…
Канцеларкино НЕ и Трампова „одмазда“ Варничило је готово у свему чега су се у званичном и незваничном дијалогу дотакле две стране. До оног скорашњег, политички експлозивног канцеларкиног НЕ. Одбила је да дође у Вашингтон на самит Г7, чему је председник придавао посебну симболичну вредност. Требало је да то буде преломни тренутак и знак нормализације после разарајуће пандемије која је жестоко погодила његову земљу. И посебно фатално њену економију: уместо да се у предизборној кампањи похвали никад нижом стопом незапослености, вирус је разорио више од четрдесет милиона радних места и, очигледно, долио уље на (расни) пожар који је минулих дана харао Америком.
Уследила је брзо политичка одмазда. Тако су бар, у првим реаговањима, амерички и немачки медији („Волстрит џорнал“, „Шпигл“) протумачили крајем минуле седмице, позивајући се на поуздане изворе, вест да је Трамп дао налог Пентагону да под хитно, у року од три месеца (до септембра) повуче из Немачке од пет до петнаест хиљада војника (лицитирало се, за сада, са 9.500 војника) и спусти горњу границу са 50.000 на 25.000 америчких војника који би убудуће могли да бораве на немачком тлу.

Гром из ведра неба

Званично непотврђена, вест је уздрмала политички Берлин: стигла је као гром из ведра неба, без икакве званичне најаве, што се раније готово никад није дешавало, ни кад су повлачени потези далеко мање тежине и последица. Само коју недељу пре тога, Вашингтон је жестоко реаговао (и тада је најгрлатији био Гренел) на захтев једног броја социјалдемократских првака (не и званичне власти) да САД, напокон, повуку с немачког тла нуклеарно (ракете) оружје.
Вест о осетном смањењу америчког контингента у Немачкој (тренутно броји око 35 хиљада војника плус 17 хиљада америчких и 12 хиљада немачких цивила) деловала је заиста као медијска и политичка бомба. Треба, међутим, подсетити да је Трамп још прошле године наговестио такву могућност. Учинио је то и приликом посете пољског председника Дуде Вашингтону. Минулих дана се и због тога спекулисало – да ли би се амерички војници враћали кући или селили, можда, у Пољску и неке друге (балтичке?) земље.

Дубоки разлози

Иако се у Немачкој кривица за никад лошије политичке односе између Берлина и Вашингтона сваљује на Трампа, канцеларка је, у разговору с новинаром „Фајненшел тајмса“ упозорила да се ситуација неће осетније поправити ни с његовим наследником. Разлози за то су, закључила је, дубље, структурне природе: Европа више није у „фокусу“ америчке спољне политике, она се све снажније окреће Далеком истоку. И све запаљивијој реторици и конфронтацији с новим џином у успону, Кином.
Позиционирање Немачке (и ЕУ) у тим новим околностима биће врашки тешко. Меркелова очигледно страхује да би њена земља (и Европа) лако могла да се нађе у опасној ситуацији. На „линији ватре“, у процепу између два џина који своје интересе намећу једнако снажно: Американци нескривено агресивно, Кинези не мање искључиво, иако у друкчијем „тоналитету“. Ситуација се креће ка реском, тамновилајетском избору „ми или они, с нама или против нас“, у којем једно кајање (штета) не гине.

Случај „Хуавеј“

Наговештаји те ситуације су већ на делу. С једне и с друге стране. И на више позиција. Као илустрација, за ову прилику, на тему „Хуавеја“: увелико се распламсала жестока битка око високо профитабилног посла с телекомуникационом мрежом 5Г (рачуна се, само у Америци, с три милиона нових радних места и растом од 500 милијарди долара!) између Кинеза (тренутно у предности, бар за „прса“, у овој технолошкој утакмици) и Американаца, а која (и) Берлин ставља на грдна искушења. Више пута у овом тексту спомињани и горопадни Гренел је, пре напуштања Берлина, запретио Немцима: ако прихватите „Хуавеј“, нема размене обавештајних података, „Хуавеј“ је безбедносни ризик највишег степена!
Кад га је немачки министар привреде, и човек од канцеларкиног посебног поверења, на опаску да ће Пекинг шпијунирати преко „Хуавеја“ и мреже 5Г (узгред: Кинези већ, како се чује, експериментишу и с генерацијом 6Г!), подсетио на шпијунску аферу из 2013, и чињеницу да је њихова Агенција за националну безбедност шпијунирала све и свакога (па и Ангелу Меркел), Гренел је узвратио да је реч о недопустивој увреди.

Квадратура круга

У таквој ситуацији, канцеларка покушава да реши квадратуру круга: да не изгуби Вашингтон а добије Пекинг. Велемајстор позиционих игара упушта се можда први пут у политички хазард високог ризика. И њен, највероватније, последњи велики потез (потврдила је пре неки дан да се неће и пети пут кандидовати за канцеларски трон) на светској политичкој сцени: решена је да, по сваку цену, искористи председавање Европском унијом (од 1. јула) и организује, упркос спољнополитичким ризицима, планирани самит двадесет (ЕУ) седморице и Кине у Лајпцигу од 13. до 15. септембра.
Одлучност прагматичне и наглашено политички обазриве Ангеле Меркел да организује самит високог ризика, из више разлога, може се објаснити чињеницом да више не страхује за канцеларски трон. И жељом да обезбеди сопственој земљи, и после силаска с власти, маневришући „између фронтова“ („Шпиглов“ наслов о расту напетости између две велесиле) привилеговану позицију с трговинским партнером број један: размена између две земље „тешка“ је 206 милијарди евра, од чега немачки извоз у Кину износи готово сто милијарди.

Важан а неизвестан самит

У чему је онда ризик одржавања самита Европска унија – Кина којем канцеларка непоколебљиво иде у сусрет? Упозорења да би требало, ако не сасвим одустати од планираног самита, оно га бар одложити за нека боља времена, у чему се у први план ставља не пандемија него држање Пекинга према аутономији Хонгконга, после усвајања закона о националној безбедности и Тајвану, стижу и из Вашингтона и из Европског парламента и Брисела. Канцеларка, бар за сада, демонстративно игнорише таква упозорења и „савете“. Остаје при томе да кључна ствар немачког председавања Европском унијом (друга половина године) буде споменути самит.
Успех самита није, међутим, известан. Не само због тога што би Европљани да на њему бране (и намећу) „европске вредности“ (људска права и медијске слободе) а да уз то не иритирају госте и изгубе Кину као незаобилазног партнера. На самиту би требало да се билатерални инвестициони споразуми које поједине чланице европске фамилије имају с Пекингом, замене новим споразумом са Европском унијом. О томе се преговара већ седам година. Предвођени немачком канцеларком, Европљани би били спремни да ставе потпис испод споразума под условом да се „Пекинг покрене“, да покаже спремност на компромис и – уступке. У противном, самит би, упозорава канцеларкина „десна рука“, министар привреде Алтмајер, морао бити одгођен.

Против изоловања Кине

Кина је и у спољнополитичком смислу званичном Берлину драгоцен партнер: ниједна криза и глобални проблем се, практично, више не могу решавати, и решити без Пекинга и мимо њега. Немци (и) због тога жустро одбијају да следе Вашингтон у конфронтацији с Кином и покушајима њене изолације. Упркос страховању да би ускоро Вашингтон могао да изврши драстичан притисак и стави Немачку пред тежак и опасан избор „с нама или против нас“.
Политика која покушава да изолује Кину није у немачком и европском интересу, констатовао је за „Шпигл“ председник спољнополитичког одбора у Бундестагу и један од три кандидата за председника владајуће Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Норберт Ретген. Његов партијски колега, министар привреде Петер Алтмајер упозорава да изолација у глобално умреженом свету никад није била исправан инструмент.

Кинески поход на Европу

То у сваком случају није ни у кинеском интересу. Њен „поход на Европу“ делује незаустављиво и егзистенцијално потребно. Реч је о захтевном тржишту од (готово) пола милијарди људи, на које је Пекинг већ снажно и неповратно крочио. Не само у оквир новог „појаса свиле“, који је, у формацији „17 плус 1“, укључио и више чланица Европске уније.
Немачка канцеларка, иначе, не скрива наглашен респект према Кини. Ова земља је само у време њене владавине удвостручила учешће (и учинак) у светској трговини, ушестостручила бруто национални производ, извукла двеста милиона људи из сиромаштва и постала друга светска економска сила. Неспоран и импресиван успех од којег је Немачка (посебно) профитирала.
О том канцеларкином респекту говори и чињеница да је Ангела Меркел 12 пута посетила Кину. Планира и 13. посету, пре самита. У Пекингу је примана као посебно уважен гост. Не само из економских разлога и интереса. Ангела Меркел, за разлику од других, никад није подизала тон и придиковала Кинезима. И кад је потезала увек деликатну тему људских и мањинских права (Тибет, Ујгури), чинила је то смирено и – иза затворених врата.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *