BITKA ZA AZIJSKI BALKAN

Piše FILIP ŽIVANOVIĆ

„Ako drvo ne pojedu insekti koji u njemu žive, drvo će živeti hiljadu godina“, kaže se u drevnoj poslovici turkmenske etničke grupe koja naseljava nekoliko država Centralne Azije. To je upozorenje da jednom društvu opasnost najviše preti od unutrašnjih sukoba. Kada ovoj poslovici, koja je plod istorijskog iskustva, dodamo i geopolitičku zainteresovanost „spoljnih“ aktera, shvatamo da je prostor „unutrašnje Azije“ izuzetno eksplozivno okruženje

Region Centralne Azije istorijski je bio izuzetno značajan u geopolitičkim igrama velikih evropskih i azijskih imperija, počevši od perioda starog veka i osvajanja Aleksandra Velikog, preko osvajanja Kine od Vu Hu plemena i upada Huna u Evropu, pa do kasnije „Velike igre“ između britanske i ruske imperije iz 19. veka i savremenog „Rata protiv terorizma“ koji traje od početka 21. stoleća. Izloženi konstantnim imperijalnim vetrovima i determinisani svojim nomadskim etničko-kulturološkim karakteristikama, narodi koji naseljavaju ovaj prostor nikada nisu uspeli da formiraju dugotrajnu i stabilnu državotvornu zajednicu, te su stoga u jednom istorijskom kontinuitetu zauzimali ulogu geopolitičkog oruđa u borbi za prevlast i kontrolu gotovo čitavog azijskog kontinenta.
Ne čudi zato ogromno interesovanje predstavnika američke političke elite, koja po inerciji nastavlja anglosaksonski pravac i težnju za uticajem u ovom regionu, prateći trasirane staze geopolitičkog uticaja koji je na ovaj prostor imala Britanska imperija, sa svojim lordom Edvardom Elenborom, diplomatom, političarem i guvernerom Indije iz sredine 19. veka. Upravo ovaj nameštenik britanske krune pokrenuo je geopolitičko takmičenje s britanskim arhisuparnikom, Ruskom imperijom, na prostoru Centralne Azije, poznato kao „Velika igra“ sa ciljem uspostavljanja kontrole nad kopnenim rutama snabdevanja i komunikacije koje spajaju Indiju sa zapadnim svetom.

[restrict]

HOGLAND–BLINKEN DOKTRINA Prateći ovakav vektor spoljnopolitičkog delovanja, jedan od najznačajnijih tvoraca američke projekcije moći s kraja 20. i početka 21. veka Zbignjev Bžežinski u svojoj knjizi manifestu „Velika šahovska tabla“ posebnu pažnju posvećuje prostoru Centralne Azije. Konkretno, njegov fokus bačen je na prostor poznat kao Ferganska dolina, što obuhvata vodotok reke Sir Darje i povezuje Uzbekistan, Tadžikistan i Kirgistan. Analizirajući istorijske, kulturološke i etničke osobine ovog regiona, Bžežinski ga imenuje kao „Evroazijski Balkan“ dodeljujući mu presudnu ulogu u uticaju i značaju za azijski kontinent. Upravo ta etnička heterogenost sastavljena od Turkmena, Tadžika, Kazaha, Kirgiza, Ujgura, Uzbeka, Rusa… čini Centralnu Aziju podložnom za manipulaciju u okviru geopolitičkih suprotstavljanja velikih sila, tradicionalno zainteresovanih za ovaj prostor. S tim u vezi uočljiv je i najnoviji pristup američkog Stejt departmenta, oblikovan u ono što se u spoljnopolitičkim krugovima naziva Hogland–Blinken doktrina.
Ričard E. Hogland, bivši prvi zamenik sekretara u Birou za Južnu i Centralnu Aziju (sada na poziciji potpredsednika Minske grupe pri OEBS-u nadležne za pitanje Nagorno-Karabaha), i Entoni Blinken, bivši zamenik državnog sekretara SAD, za vreme mandata u okviru Obamine administracije posebnu pažnju posvetili su upravo regionu Centralne Azije. Kako je navedeno u proklamovanoj doktrini, povećana pažnja SAD izazvana je „geopolitičkom ljubomorom“ i povratkom uticaja tradicionalnih takmaca Rusije i Kine, ali i činjenicom da na tom prostoru granice dele Avganistan, Iran, Rusija i Kina, što po rečima autora predstavlja „u najmanju ruku interesantan komšiluk“. Nakon povratka Krima u ustavno-pravni poredak Ruske Federacije, u Stejt departmentu je upaljen alarm da bi vraćanje Rusije na Krimsko poluostrvo moglo značiti najavu povratka uticaja i na bivše sovjetsko prostranstvo, pre svega na prostor Centralne Azije. Posebno podozrenje izazivaju integrativni procesi u okviru Evorazijske unije, što potvrđuju i reči bivše državne sekretarke Hilari Klinton, koja je još 2012. godine izjavila: „Postoje pokušaji resovjetizacije regiona (Centralne Azije), koji neće biti tako nazvan. To će biti nazvano carinskom unijom, Evroazijskom unijom ili nekako slično, ali nemojmo grešiti u vezi s tim. Mi znamo šta je cilj i mi pokušavamo da nađemo efikasan način da to usporimo ili sprečimo.“
Kada je reč o Kini, „geopolitička ljubomora“ je aktuelna naročito u kontekstu ekspanzije i realizacije projekta „Jedan pojas – jedan put“, posebno u delu Centralne Azije koji se kolokvijalno naziva „Lapis lazuli koridorom“. Reč je o prostoru koji spaja zapadnu avganistansku provinciju Herat, Turkmenistan i celokupni basen Kaspijskog mora s Kavkazom i dalje s Turskom, a koji Kina nastoji da integriše u okviru energetskog projekta CASA-1000. Hogland u vezi s tim kaže: „Kinesko razvijanje energetske i transportne infrastrukture u Centralnoj Aziji može biti kompatabilno s američkim interesima samo pod uslovom da se obezbedi da korporacije koje rade na ovim projektima poštuju međunarodne inženjerske standarde.“ Drugim rečima, Kina treba da otvori prostor i za kompanije s druge strane Pacifika. U okviru kineskog narastajućeg uticaja američki zvaničnici posebno ukazuju i na sve veći uticaj Azijske razvojne investicione banke čiji su članovi odnedavno Kazahstan, Uzbekistan i Tadžikistan, a koja treba da obezbedi finansiranje i upliv kineskog kapitala kao integrativno vezivo prostora Centralne Azije.

PITANJE RUDNIH BOGATSTAVA Analizirajući prirodna bogatstva država „unutrašnje Azije“, autori navode sledeće: Turkmenistan poseduje četvrte najveće rezerve prirodnog gasa na svetu; Kazahstan ima druge po redu najveće rezerve nafte na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza; Uzbekistan je najveći proizvođač uranijuma na svetu i s Tadžikistanom deli prvo mesto po rezervama prirodnog gasa, što se ne preslikava na standarde kada je reč o američkom poimanju demokratije i vladavine prava. Stoga je najveća pažnja u okviru Hogland–Blinken doktrine posvećena upravo ekonomskim pitanjima, ali i tradicionalnim temama američke spoljne politike – pitanjima demokratije i ljudskih prava. Takav nastup koncipiran je u dve glavne ideje: prvo, američka bezbednost će biti unapređena ako se unapredi i stabilizuje bezbednosno okruženje Centralne Azije a ona doprinese u borbi protiv terorizma. Drugo, stabilnost će se najpre obezbediti ako države Centralne Azije budu suverene i nezavisne, u potpunosti sposobne da osiguraju svoje granice i da se međusobno povežu i integrišu u razvijeno ekonomsko tržište.
„Stabilnost“ je, dakle, ključni pojam ažuriranog američkog nastupa u Centralnoj Aziji i to stabilnost po merilima američke meke moći. Kao odgovor na „geopolitičku ljubomoru“ autori doktrine Hogland–Blinken predlažu povećanje kulturološkog, diplomatskog i političkog uticaja SAD. Pri tome, autori izričito i naglašeno negiraju da nov američki angažman u stvari predstavlja stvaranje infrastrukture za „obojene revolucije“ i diplomatskim rečnikom pojašnjavaju da je reč o američkoj podršci „narodima Centralne Azije koji žele bolji život za sebe, svoju decu i unuke“. Obezbeđivanje stabilnosti bi se sprovelo kroz „promociju ljudskih prava i dobre uprave i naporima da se obezbedi suverenost i nezavisnost centralnoazijskih država“. Ovakav eufemistički narativ u Moskvi i Pekingu već izaziva zabrinutost i prizvuk mešanja u unutrašnje stvari centralnoazijskih društava, posebno imajući u vidu nedavna istorijska iskustva Balkana, Južne Amerike, Bliskog istoka i Istočne Evrope. Naročito ako se fokus baci na Ričarda Majlsa, jednog od vodećih planera i arhitekata petooktobarskog puča 2000. godine u SRJ i potonje „Revolucije ruža“ u Gruziji, a koji je imenovan za otpravnika poslova u Kirgistanu. Ričard Majls je pre toga obavljao dužnost direktora Centra za liderstvo otvorenog sveta, čija se delatnost zasniva na obrazovanju i formiranju proameričkih političara na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza.
Zašto je Kirgistan odabran kao novi placdarm za stvaranje povoljnog ambijenta za „demokratski prevrat“, ne treba mnogo odgonetati. Kirgistan predstavlja ključnu državu Centralne Azije, kako za ruski projekat regionalne bezbednosne integracije oličen u Organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti, tako i za kineske infrastrukturne projekte u okviru Lapis lazuli koridora i projekta CASA-1000, odnosno šire inicijative „Jedan pojas – jedan put“. Kao država koja se nalazi u uzvodnom toku reka koje Uzbekistan snabdevaju pijaćom vodom i koje formiraju Fergansku dolinu, ova zemlja ima veliki potencijal za ostvarivanje uticaja na tradicionalnog proameričkog saveznika kakav je Uzbekistan. S druge strane, Uzbekistan ima ulogu glavnog „posrednika“ preko kojeg SAD vide mogućnost ostvarivanja svojih regionalnih interesa. Posebno je značajno postojanje fundamentalističkih islamističkih grupacija kakav je Islamski pokret Uzbekistana, preko kojih je vrlo lako destabilizovati čitav region. Ovakva uloga Uzbekistana se savršeno uklapa u spoljnopolitički koncept SAD, formiran u okviru principa Leed from behind, koji podrazumeva postojanje država koje su u svakom pogledu u vazalnom odnosu prema metropoli – Sjedinjenim Državama.
Tako, igrajući na kartu Uzbekistana i potencijalne destabilizacije Kirgistana, s realnim izgledima da se socijalni nemiri prošire i na prostor Tadžikistana, uz konstantnu nestabilnost u susednom Avganistanu, SAD imaju zadovoljavajuće karte u rukama – mogu da poruše bezbednosnu konfiguraciju koju strpljivo i pažljivo izgrađuje Rusija i osujete megalomanski infrastrukturni projekat „Jedan pojas – jedan put“, kojim Kina obezbeđuje svoj civilizacijski dodir s Evropom. Stoga, upravo na prostoru Ferganske doline, odnosno „unutrašnje Azije“, kao još jednu potvrdu geopolitičkih procesa dugog trajanja, treba očekivati dodatna zaoštravanja i reaktivizaciju „Velike igre“ između američkog, ruskog i kineskog civilizacijskog diskursa.

[/restrict]