AMERIČKA (KONTRA)REVOLUCIJA

Mnogi analitičari trenutna nemila dešavanja u Sjedinjenim Državama nazivaju „revolucijom“. Na prvi pogled bi se i moglo pomisliti da je reč o događajima koji bi se protokom vremena mogli u to pretvoriti, ali ozbiljnije sagledavanje čitavog konteksta ukazuje da se pre radi o začetku građanskog rata. Najprecizniji opis situacije je, ipak, kontrarevolucija

Umirem. Polako, ali nezaustavljivo. Iscrpljen sam i mnogo sam smršao. Samica u Belmaršu me ubija. Kontakt sa spoljnim svetom je retkost. Sve to jer sam obelodanio ratne zločine. Da bih otvorio oči društva i pokazao ono o čemu vlasti ćute. Umirem. I strahujem da zajedno sa mnom umiru i sloboda štampe i demokratija – poruka je upozorenja koju je svetu novembra prošle godine poslao Džulijan Asanž. Da su se hiljade ljudi okupile, prkoseći zabranama vezanim za pandemiju virusa korona u Londonu, protestujući zbog zločinačkog odnosa svoje države prema tom čoveku, to bi, na primer, bila revolucija. Da su građani SAD izašli na ulice svojih gradova i masovno protestovali zbog nepravde i ubijanja tog čoveka koje Vašington podstiče, to bi, na primer, bila revolucija. Ali nisu.
Ovako i s ovim motivima, pre se može govoriti o građanskom ratu (za sada) u pokušaju. Ubistvo Džordža Flojda, koliko god ono bilo tragično i strašno, nije plod sistemske represije, niti je on, koliko god u ovom slučaju bio nevina žrtva, mučenikom postao zbog svoje borbe za slobodu drugih i izgradnju boljeg i pravednijeg društva. Ne, Flojd je žrtva „preterano revnosnog“ policajca kakvih ima svuda i u svakom sistemu, jer ljudska je psiha takva da se kad se obuče uniforma i stavi značka, u većini slučajeva stiče i nekakav kompleks superiornosti. Setite se samo čuvenog „Stenfordskog zatvorskog eksperimenta“ sa istoimenog univerziteta iz davne 1971. godine. Tada su nasumično izabrani studenti koji su dobili moć igrajući ulogu zatvorskih čuvara pokazali sasvim neočekivanu surovost nad drugim isto tako nasumično izabranim studentima koji su imali ulogu zatvorenika.

ČIJI SU ŽIVOTI NEVAŽNI? Ubistvo Džordža Flojda, nažalost, nije ni prvi, a svakako nije ni poslednji ovakav slučaj. Statistika je neumoljiva. Prema podacima organizacije „Mapiranje policijskog nasilja“, u 2019. policija je u SAD ubila 1.098 ljudi, ali za prošlu godinu nemaju detaljnije podatke. Po poslednjim njihovim detaljno obrađenim statistikama, u 2017. godini policija je ubila 1.147 ljudi, od čega je njih 149 bilo nenaoružano. Među nenaoružanim žrtvama njih 51 su bili belci, 49 crnci, a 34 Latinoamerikanci, dok je druge, ili nepoznate rase bilo njih 15. Prema agenciji „Statista“, od početka godine do 4. juna policija je ubila 429 ljudi, među kojima su 172 belca, 88 crnaca, 57 Latinoamerikanaca, dok su ostali nepoznate, ili druge rase. Pristalice teorije o posebnom ugnjetavanju crnaca vole da istaknu da iako je broj ubijenih belaca veći, crnci imaju veće šanse da budu žrtve, jer u SAD belci čine oko 60 posto stanovništva, dok je crnaca oko 13 odsto. Kada se, međutim, pogleda statistika o počinjenim krivičnim delima, uočava se da su i tu Afroamerikanci nesrazmerno zastupljeni u odnosu na belce. Po podacima FBI za 2016. godinu, belci su bili odgovorni za 44,7 posto ubistava, dok su crnci počinili 52,6 odsto ovih zločina. Sličan odnos je i kada su u pitanju pljačke – 43,4 spram 54,5 odsto u korist crnaca. S druge strane, belci prednjače u nenasilnim zločinima kao što su provale (68,4% belci, 29,1% crnci) ili prevare i krađe (69 odsto / 27,7 posto), ali je i tu procenat crnaca znatno veći od njihovog udela u ukupnom stanovništvu. Stoga je sasvim očekivano da će u većem procentu biti i žrtve policijske represije, odnosno nasilja.
Kao što vidimo, crnci nisu posebne žrtve policijskog nasilja, pa se teško činjenica da su ubijani u nešto većem obimu može pripisati „sistemskom rasizmu“, a još manje „mržnji koju širi Tramp“, što propagiraju gotovo svi strani, ali i domaći globalistički mediji. Nisu policijska ubistva crnaca počela od Trampovog dolaska na vlast. Naprotiv. Čak ni neredi zbog ovih događaja nisu počeli sada, nego ih je bilo dosta i u vreme administracije Trampovog prethodnika Baraka Obame, crnca za kojeg se ne može reći da je širio mržnju prema „sabraći“. Zbog policijskih ubistava crnaca nereda je, na primer, bilo 11. marta 2013. u Bruklinu, u Njujorku, tokom avgusta, oktobra, novembra i decembra 2014. u Fergusonu, Sent Luisu, Njujorku i nekoliko drugih gradova, pa u Baltimoru i ponovo Sent Luisu 2015. Sve je to bilo pre dolaska Donalda Trampa na vlast. Zanimljivo je i da je pokret „Crni životi su važni“ (Black Lives Matter) nastao 2013. godine, mnogo pre dolaska Trampa na vlast, baš negde na polovini osmogodišnje vladavine Baraka Obame, kojeg bi teško optužili za rasizam, makar onaj spram crnaca.
Takođe, ako je tačno ono što govore domaći i strani globalisti – da je za sadašnju situaciju kriv Donald Tramp, odnosno „radijacija“ koju širi iz Bele kuće, njegova „nacionalistička politika“ i genetska sklonost ka Kju-kluks-klanu (za šta ga je sasvim neosnovano optužio jedan domaći stručnjak za međunarodnu politiku) – kako je onda moguće da je zločin koji je izazvao sadašnje nerede počinjen baš u Mineapolisu, najvećem gradu Minesote, države kojom ubedljivo dominiraju demokrate i liberali. Na ovo ukazuje i američki konzervativni mislilac Patrik Bjukenan: „Minesota je bila politički dom potpredsednika Hjuberta Hamfrija i Voltera Mondejla, kao i senatora Eugena Mekartija i Pola Velstona, a svi oni su liberalne ikone. Ta država nije glasala za republikanskog predsednika od 1972. Čak ni Ronald Regan nikada nije osvojio Minesotu. Pa ipak, guverner Volc je o svojoj državi, citadeli liberalizma, prošle nedelje rekao sledeće: ’Moramo se pozabaviti sistemskim rasizmom ukoliko želimo da obezbedimo sigurnost, pravdu, mir i poredak za sve građane Minesote.’ Pitanje: Kako to da ’sistemski rasizam’ prožima državu kojom decenijama vladaju liberalne demokrate? Kako objasniti da demokrate koje dugo vladaju Minesotom nisu uspele da iskorene rasizam? Zašto liberali ne uspevaju da se izbore sa rasizmom u mestima gde vladaju? Da li je razlog možda to što su i dobri minesotanski liberali zaraženi ovim virusom?“ Zaista, kako može Tramp da bude odgovoran za policijsko ubistvo crnca u Mineapolisu? Pa nije ga on tamo zaposlio nego je to pre učinio liberalni guverner iz redova Demokratske stranke Tim Volc ili njegov partijski kolega Džejkob Frej.

UVOD U GRAĐANSKI RAT? Ako Obama nije bio kriv za policijska ubistva crnaca za vreme svoje vladavine, zašto je to sada Tramp? Ako kandidat za predsednika Demokratske stranke Džozef Bajden nije osećao potrebu da se izvinjava i da kleči zbog tih zločina u vreme kada je bio potpredsednik, zašto to čini sada? Takođe, važno pitanje je i kako to da, ako je i ranije bilo nemira, sukoba s policijom, paljenja, pljačke i svega ostalog, nikada pre tako nešto nije obuhvatilo čitavu državu nego je uglavnom bilo lokalnog karaktera. Još važnije je zašto mediji glavnog toka to ranije nisu podržavali kao što danas čine. Stvar je vrlo jednostavna – ono što je u početku bio razumljivi lokalni bunt zbog brutalnog policijskog ubistva sugrađanina, pretvoreno je manipulacijom protivnika Donalda Trampa iz Demokratske stranke i ostatka, recimo to otvoreno i direktno, „duboke države“ – u politički događaj prvog reda proširen ne samo po čitavim SAD već i po svetu, pomoću tehnika koje su ne iz „ruskog priručnika“, kao što je to na Si-En-Enu rekla bivša Obamina savetnica za nacionalnu bezbednost Suzan Rajs, nego onog koji je pomoću američkih stručnjaka za obojene revolucije pod nazivom „Mustra za revoluciju“ sastavio i objavio nekadašnji vođa Otpora Srđa Popović. Stvar je toliko očigledna da se i u SAD sada ponovo koristi čuvena stisnuta pesnica iz otporovog asortimana.
Zašto se ovde pre radi o pokušaju izazivanja građanskog rata, a ne revolucije? Zato što se ne radi o klasnom, pa čak ni rasnom nego čisto političkom sukobu. Na jednoj strani su izvorni konzervativci svih boja (i u rasnom, i u uže političkom smislu) iz različitih društvenih slojeva, iako za Trampa većinski glasaju pripadnici niže i srednje klase, dok su na drugoj liberali i levičari isto tako rasno šarolikog sastava, a klasno malo uniformnijeg višeg srednjeg sloja uz podršku crnaca iz geta. Što se tiče optužbi da Tramp izaziva građanski rat, deli društvo i izaziva mržnju, one nadilaze okvire zdrave logike. Da li su, na primer, građanski rat u Španiji izazvali republikanci koji su legalno na izborima došli na vlast, ili Francisko Franko koji je hteo da poništi ishod tih izbora i obori vlast? Da li haos i bezakonje odgovaraju onima koji su na vlasti, ili onima koji te vlasti pokušavaju da se po svaku cenu domognu? U krajnjoj liniji, da li su beli konzervativci, tj. „rasisti“, kako liberali vole da ih nazivaju, organizovali nasilne demonstracije diljem Amerike kada je crnac Obama pobedio na izborima 2008, ili su to činili ovi drugi posle (prve) Trampove pobede 2016? Da postoji realna opasnost od izbijanja sukoba među građanima ukazuje i podatak da je u poslednjih nekoliko meseci prodaja oružja u SAD drastično povećana. Prema pisanju „Njujork tajmsa“, samo u martu je prodato dva miliona pištolja i pušaka, a ovaj trend je nastavljen i u aprilu (prodato 1,8 miliona) i maju (1,7 miliona). Interesantno je da je ovakav skok u prodaji oružja prethodni put zabeležen januara 2013, po reizboru Baraka Obame za predsednika, kada je takođe za mesec dana prodato dva miliona komada oružja. „Tajms“ sadašnji skok prodaje oružja povezuje sa strahom građana od nereda zbog pandemije virusa korona, ali to i nije toliko važno – činjenica je da se građani SAD ubrzano naoružavaju i da strahuju od nereda i sukoba. A u strahu su velike oči.
Ključni razlog zbog kojeg sadašnji neredi u SAD i ono u šta bi se oni mogli pretvoriti nikako ne mogu da predstavljaju revoluciju jeste suština njihovih deklarisanih ciljeva – oni navode da se bore za rasnu i svaku drugu jednakost, za vrednosti liberalne države. Borba za ovakve vrednosti u zapadnom svetu odavno ne predstavlja revolucionarni akt jer su one utkane u sve pore sistema u SAD makar od sredine šezdesetih godina prošlog veka usvajanjem Zakona o građanskim pravima (1964), Zakona o glasačkim pravima (1965), Zakona o pravičnom stanovanju (1968), kao i Afirmativne akcije kojom se podstiču, pa čak i favorizuju pripadnici neevropskih etničkih grupa, pre svega Afroamerikanci. Istinski revolucionarni trenutak je pre pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima i njegov rat protiv „duboke države“. Zbog toga se sadašnja borba kvazirevolucionara protiv Trampa, a u korist predvodnika te „duboke države“ (ne zaboravimo da, između ostalih, i pokret „Crni životi su važni“ i „Antifa“ finansira čovek koji je postao sinonim za „duboku državu“ Džordž Soroš) pre može smatrati kontrarevolucijom, što ona u stvari i jeste.