Novi krug kosovske prevare

Idu teška ekonomska vremena u kojima će Srbija ponovo biti izložena pojačanim ucenama Berlina i Brisela. EU se ljulja, ali ne odustaje od po nas nepovoljni način rešavanja „kosovskog problema“

Ovih dana je priča o Zajednici srpskih opština ponovo postala aktuelna u EU političkim strukturama. Sve glasniji su zahtevi da ona bude formirana, pa i da dobije veća ovlašćenja nego što je predviđeno Briselskim sporazumom. Sve to posle više godina gotovo potpunog ćutanja evropskih zvaničnika zbog nekorektnog ponašanja Prištine. Da li to znači da se sada nešto promenilo nama u korist? Možda EU uviđa da slabi pa menja odnos prema Srbiji kako je ne bi izgubila?

POLICIJSKI TEST Kasnije ćemo videti kakav je odgovor, a pre toga da se podsetimo nedavne prošlosti. Briselski sporazum, ali i niz drugih ustupaka o pitanju Kosova i Metohije, iznuđeni su nam od strane Brisela, Berlina i drugih zapadnih centara moći. Svaki korak na putu EU integracija, pa i dolazak većih investitora iz država koje Uniju čine, morali smo da plaćamo kosovsko-metohijskom monetom. EU je, navodno, bila statusno neutralna, ali sve njene vodeće države, izuzev Španije, priznale su separatistički akt Prištine. To je suštinski definisalo politiku Brisela.
Iz nje su proizašli po nas negativni rezultati. Štagod oficijelna Srbija pričala, ona je izgubila niz pozicija na samom Kosovu. Kumulativni efekat toga jasno smo videli tokom vanrednog stanja izazvanog tzv. epidemijom COVID-19. Vlada Srbije i privremene institucije u Prištini uvele su policijski čas u različito doba. To je bila dobra prilika da se testira ko ima premoć na severu Kosova. Koja zabrana kretanja je primenjivana? Nažalost – prištinska! Srbi su mogli lično da uvažavaju odluke Beograda, ali policija i mnoge druge institucije poštovale su kosovske odluke.

[restrict]

BRISELSKA SKRIVALICA Briselski sporazum trebalo je da bude, ili je tako predstavljan od strane aktuelne vlasti, jedna vrsta nedorečenog ali funkcionalnog kompromisa. Noseći stub mu je bila ideja da se omogući Srbima da žive u svojoj realnosti a Albancima u svojoj. Za nas bi KiM bio deo Srbije, za njih nezavisno, a međusobno bi trgovali i na druge načine sarađivali. Kasnije bismo, kada strasti splasnu, već videli kako ćemo i šta ćemo. Što se tiče stranog kapitala zapadne provenijencije, on je posle prihvatanja Sporazuma dobio ohrabrenje da se u većoj meri sliva u Srbiju, što je između ostalog doprinelo našoj kakvoj-takvoj budžetskoj i privrednoj konsolidaciji.
Odmah je bilo nepovoljno to što su neke srpske institucije inkorporirane u kosovski sistem, ali je to tumačeno kao da se čini u skladu s Rezolucijom 1244. Ona na Kosovu predviđa jedinstvene privremene organe vlasti, od lokalnih do centralnih, s tim što bi svi bili pod nadzorom stranih protektora. Uz to, i predviđeni mehanizmi upravljanja policijom na severu KiM, odnosno način izbora njenog rukovodstva, te „garancije“ da druge bezbednosne snage Kosova (u kojima su Albanci većina) neće dolaziti na sever – ukazivali su da ako dođe do nesuglasica, poslednju reč će ipak imati Srbi na severu i Beograd.
U prilog tome je išla i činjenica da su mnoge institucije direktno ostale pod njihovom kontrolom, uključujući i snažnu Civilnu zaštitu. Kada su albanske paravojne snage 2011. pokušale da uspostave prisustvo i na tom delu naše teritorije, pokazalo se da se radi o efikasnom okviru za organizovanje njegove odbrane. U pitanju je bila institucija koja je bitno prevazilazila klasične kompetencije organa sa kojima je delila ime. Okupljala je nekadašnje pripadnike vojnih i policijskih snaga Srbije poreklom s Kosova a bila je finansirana i usmeravana iz Beograda.

UKIDANJE CIVILNE ZAŠTITE Šta se dešavalo u periodu posle izvornog Briselskog sporazuma iz 2013? Srbija je tiho dala novi paket ustupaka kojim je bila obuhvaćena i Civilna zaštita. Ona je ukinuta. I sve se gotovo preko noći promenilo! Krivicom Beograda nestao je ključni mehanizam samoodbrane severa Kosova. S druge strane, vrlo brzo se pokazalo da garancije EU i NATO-a malo znače. Ne samo što je redovni međunarodni nadzor nad prištinskim institucijama gotovo nestao (što smo znali da se dešava i pre potpisivanja Briselskog sporazuma) već je i albanskim formacijama dopušteno da po potrebi upadaju na sever. Doduše, nisu tamo ostajale. Očito je na Zapadu procenjeno da je za to rano jer bi prinudilo Srbiju na akciju, ili ako se to ne dogodi, ugrozilo položaj vlasti u Beogradu.
Postupajući kao nekada mongolske horde, prištinski jurišnici bi munjevito upali na sever, obavili posao, npr. nekog uhapsili, i povukli se. To je bilo dovoljno da demonstriraju snagu i pokažu ko ako dođe do nesuglasica između Srba i Albanaca, ima potencijal da nametne ono što želi. Beograd bi se ljutio (pozerski ili stvarno), ali pošto bi se malo tresla gora, uvek bi se na kraju rodio (srpski) miš. Albanci bi izgurali sve što su u konkretnom trenutku operativno hteli.
Srbija je, da i to ne zaboravimo, „odlučno“ pomerala svoje policijske i vojne snage ka administrativnoj liniji, ali pošto svi znamo da je s druge strane čeka NATO (nebitno je koliko je trenutno malobrojan), unapred smo mogli da pretpostavimo da se radi o vojnopolitičkom pozorištu. Sever Kosova može da se brani samo tamo, nikako iz ostatka Srbije! Kapacitet za to smo imali, ali smo ga se odrekli. To je imalo i dodanu simboličku poruku. Srbima koji rade, primera radi, u kosovskoj policiji, poslata je poruka s koje strane duva vetar. Umesto da sever KiM, bez obzira na izvorni Briselski sporazum, i dalje bude korpus separatum koji se mnogo ne osvrće na Prištinu, kada je rasturen srpski formalni i neformalni sistem za kontrolu tog dela Kosova, on se pretvorio u objekat selektivne prištinske vlasti.

KOSOVSKA PAPAZJANIJA Tako je – bez obzira što Srbija i dalje na KiM ima prosvetne, zdravstvene i neke druge institucije – drastično izmenjen status severa Kosova. Respiratori su važni, ali kada pričamo o odnosu snaga na terenu, dominantno je ko ima oružje ili je u organizacionom pogledu spreman da ga preko noći dobije. Beograd je, zbog EU integracija i dobijanja dopuštenja od Berlina da nešto više kapitala poteče ka nama, od sigurnog napravio veresiju! Možda je od toga zavisio rast standarda građana, te stabilnost vladajuće ekipe, ali je nacionalnim interesima pričinjena šteta.
Da li to znači i da je establišment pripremao stvari da se potpuno povučemo s Kosova i Metohije? Odgovor je ipak – ne. Da je to bila namera, Srbija se ne bi borila za povlačenje priznanja Kosova, a dosta je postigla na tom planu. Išingerov model „normalizacije“ odnosa, koji je najvažniji korak ka priznanju Kosova, podrazumeva da to ne činimo, odnosno da se u svakom pogledu, i bez de jure priznanja, prema Prištini ponašamo kao da je državna prestonica.
Srbija je, kao što smo videli, povukla niz defetističkih poteza u vezi s KiM, ali ipak nije sprovela spoljnopolitičku i svaku drugu „normalizaciju“ odnosa po receptu koji su ponudili Nemci. Napravili smo umnogome otužnu papazjaniju, ali ne i celovitu konstrukciju koja bi bila platforma za rešavanje kosovskog problema na način koji zagovara Berlin. Vlasti u Beogradu su kupovale za sebe vreme i izvesnu korist za Srbiju, te su to na drugoj strani plaćale neprihvatljivim ustupcima, ali su ipak gledale da stvari ostanu fluidne i pogodne za neki dogovor u pogodnom momentu.

AHTISARIJEVA REPRIZA Zvanična Srbija se nadala da će davanjem izvesnih ustupaka na terenu (što je u inicijativnom obimu verovatno bilo dogovoreno da bi SNS-u bilo omogućeno da na vlasti smeni istrošenu zapadnu uzdanicu DS), pa zatim kontriranjem na međunarodnom planu i na druge načine (gde je od ključnog značaja ruska i donekle kineska podrška) – izboksovati ono što naziva kompromisom. To je za nju podela Kosova sa skromnim pretenzijama Beograda da nama bude vraćen sever Kosova (uz neki vid posebnog statusa naših ključnih manastira) a zauzvrat da Srbija prihvati nezavisnost ostatka. Da stvari budu gore, pominje se i razmena teritorija, što bi značilo da bismo mi Albancima prepustili deo opština Preševo i Bujanovac (a kako „obavešteni“ tvrde, zauzvrat je planirano da dobijemo deo Kosovskog Pomoravlja). To deluje užasno (jer se na „doboš“ stavlja cela Srbija), ali vlast očito misli da je tako nešto bolje od „normalizacije“ odnosa po nemačkom receptu u sadašnjim međama Kosova (što bez razmene teritorija svako mislim i ja, ali ne vidim zašto bismo išta rešavali s Kosovom bez samoopredeljenja Republike Srpske).
Zbog rejtinga i suda istorije, stiče se utisak da vrh države smatra da mora nešto da dobije da bi pristao na Išingerov plan. Radi se o njegovom teritorijalnom a ne suštinskom odbacivanju. Nesreća sada zvaničnog Beograda (ili, ako bolje razmisle, možda i sreća) jeste u tome što većina onih koji na Zapadu kreiraju politiku tako nešto ne žele da prihvate. Za njih je rešenje kosovskog pitanja već u potpunosti definisano i samo je potrebno da se Beograd privoli da ga prihvati i ubedi Rusiju da se tome ne protivi.
Tako smo se ponovo vratili u sadašnjost, do EU oživljavanja priče o Zajednici srpskih opština. Nema tu ničeg novog, povoljnog za Srbe. Nama se ponavlja da nema druge osim da bez teritorijalnih promena u potpunosti prihvatimo Išingerov i Ahtisarijev plan. To znači da prekinemo da lobiramo u prilog novih povlačenja priznanja Kosova i njegovog članstva u međunarodnim institucijama (uključujući i UN) i da na sve druge načine počnemo da se prema njemu ponašamo kao da nam je susedna država. Zauzvrat, bile bi ubrzane naše evropske integracije, povećana ekonomska podrška, a ZSO bi dobila dodanu autonomiju (u okviru tzv. kosovske države).

ODGOVOR BEOGRADA? Sudeći po reakcijama medija bliskih našim vlastima, one za sada negativno reaguju na takve predloge. Deluje da Beograd ne odustaje od podele Kosova (verovatno prihvata i razmenu) kao uslova za „normalizaciju“. Ali ne zaboravimo, u toku je izborna kampanja. Kada ona prođe a ekonomske nevolje dođu – šta će biti onda? Jedni su parametri političkog oportunizma tokom izborne igre a drugi posle nje!
EU će se suočiti s ozbiljnom recesijom prouzrokovanom nepromišljenim načinom borbe protiv virusa korona. Nije realno da se zbog očekivanih kretanja u Nemačkoj i drugim članicama EU s kojima smo privredno tesno povezani, ali i domaćeg paralisanja ekonomskih aktivnosti tokom vanrednog stanja, i mi ne suočimo s velikim ekonomskim problemima. To bi bilo gotovo neverovatno šta god vlast tvrdila.
Sudeći po tome kako spuštamo gard prema Briselu, tj. bučnu kritiku zbog nesolidarnosti tokom tzv. pandemije preko noći zamenjujemo već izlizanim pričama o značaju EU i našem opredeljenju da postanemo njen deo, očito naš establišment zna kako stvari stoje. Shvata i to da je nemačka kasa ključna za ublažavanje predstojećih problema. Koliko god da će i ta zemlja imati teškoća, ima i rezerve koje njoj i onima kojima je spremna da pomogne mogu da ublaže muke.

(BEZ)USLOVNA KAPITULACIJA Srbija je 2013. imala praznu kasu, što je dodatno nepovoljno moglo da se odrazi na i tako loše životne uslove stanovništva i opstanak tada još nove vlasti. Kako bi zemlja došla do finansijskog daha (a čini mi se i radi plaćanja pomenutih političkih „menica“), sadašnja vlast je dala štetne ustupke u vezi s Kosovom. Krenula je da se dogovara na način koji je mogao da bude i neutralan, ali je potom to brzo obesmislila i pogoršala naše kosovsko-metohijske pozicije. Onda je ponovo napravila zaokret. Primakla je našu kosovsku politiku litici, ali nije dopustila da se surva u nju. Zadržali smo se nadomak nje, što zapadni partneri Beograda nisu očekivali.
Pošto je srpsko ekonomsko bure zakrpljeno (daleko od toga da je istinski popravljeno), Beograd je počeo da se koprca. Bunio se zbog postupaka Prištine, na novim osnovama organizovao je srpsku zajednicu kako bi imala politički značaj, delovao je relativno uporno protiv međunarodnog prihvatanja Prištine kao državnog središta (Unesko, Interpol, nešto manje od 20 država ubeđeno je da odustanu od priznanja Kosova). Zvanična Srbija je potezima cikcak prirode htela da dobije nešto i na samom kosovskom prostoru (a ne samo u vezi s njim u svetu). Međutim, u tome nije uspela.
Jedino je, ponavljam, privremeno zaustavila potpuni sunovrat. Ali dokle? Približava se vreme kada će nam resursi ponovo biti mnogo manji a pomoć potrebnija. Opet, EU već priča o ZSO u kombinaciji sa sada neuvijenim zahtevima da bude prihvaćena nezavisnost Kosova. To je blagovremeno isticanje cene za pomoć! Umesto da sadašnja vlast dočeka trenutak kada, kao što je mislila, nešto može i da dobije (uz mnogo toga što daje), ide ka klizavom terenu gde će joj tražiti bezuslovnu kosovsku kapitulaciju. Pošto mnogi političari misle pre svega o sebi, nad nama se nadvija nova opasnost.

BUĐENJE JAVNOSTI Šta činiti? Praviti se da se ništa ne dešava i ići dalje? Burno reagovati? Kada pričamo o oficijelnom nivou, drugo ćemo imati tokom kampanje, a prvo, pribojavam se, posle nje. Zavisno od dimenzija krize s kojom ćemo se suočiti i obima neophodne pomoći da je prevaziđemo, te alternativa Zapadu da je realno dobijemo – zavisiće postupanje Beograda. Svakako pokušavaće i dalje da izbegava da sve da, ali, ne treba isključiti tu mogućnost, ako vidi da ekonomski pad uzima maha, i s njim se tanje potencijali za sopstveni lično-partijski opstanak, ko zna šta će naš establišment sve biti spreman da uradi.
Zato je sada, tokom kampanje, potrebno da se forsirano nameće kosovska tematika. Ne robujmo više iracionalnim strahovima od korone. Obaveza nam je da se okrenemo Kosovu i drugim nacionalnim pitanjima. To je posao srpske patriotske javnosti, jer opozicija velikim delom beži od nacionalnih tema i više od vlasti (Kosovo, RS, migranti). Insistiranjem na svemu tome koliko-toliko se obavezuju i vlast i opozicija. Sigurno će reagovati i davati određena obećanja i time sebi vezivati ruke.
Mogu one da se razvežu, ali to zahteva vreme. Podignut nacionalni naboj društva ne može baš preko noći da splasne. Potrebno je vreme da se raznim tehnikama manipulacije društvo preparira, a treba imati u vidu da su birači vlasti uglavnom nacionalno orijentisani. Korisno je biti svestan i toga da koliko god ekonomska kriza povećavala osetljivost vlasti na spoljne pritiske, toliko uvećava i njenu ranjivost u odnosu na potencijalne unutrašnje proteste. Postaju mnogo eksplozivniji kada se iskombinuju nacionalne i socijalne teškoće!

POZITIVNA STRANA KRIZE Nacionalno orijentisani mediji, pojedinci, nevladine organizacije, pokreti koji su na političkoj sceni a nisu uključeni u velike poziciono-opozicione igre, sada treba da traže od vlasti da poništi Briselski sporazum i uspostavi na severu Kosova srpsku civilnu zaštitu. Od opozicije takođe treba zahtevati da prihvati takav stav. U svemu tome treba biti glasan i dosledan, kako tokom predizborne kampanje, tako i posle nje.
Šta god da se desi na izborima, politička scena će nam biti mnogo turbulentnija nego tokom prethodnih godina, a onda, vrlo brzo, dolaze i predsednički izbori. U takvim okolnostima, ponavljam, bitno je energično insistirati na nacionalnim temama i u prilog njih animirati javnost. Važno je da Kosovo političarima bude bitno u njihovim nadmetanjima. Tada ne mogu da se trkaju stazom popločanom dodvoravanjem zapadnim centrima moći, već moraju da idu linijom makar verbalnog nacionalnog zalaganja.
Nije to bogzna šta, ali je ipak nešto. Smanjuje se prostor da pređemo crvenu liniju nacionalne kapitulacije na Kosovu i drugim važnim poljima. Približili smo joj se, ali da bar politička elita zbog svog interesa ne pristane da je prekoračimo. Globalna kretanja su, kao što smo se u proteklim mesecima uverili, vrlo nepredvidljiva i ko zna šta dobro (a ne samo zlo) po nas iz njih može proizaći. Da bismo to dočekali, bitno je da sami ne dignemo ruke od sebe makar imali zbog toga i veće ekonomske probleme nego da pokleknemo!

[/restrict]

RUSKI FAKTOR Budimo svesni da Rusija neće dići ruke od nas. Ni zbog tradicionalnog rusko-srpskog prijateljstva, ni zbog čisto svojih interesa. Ovih dana je bilo spekulacija oko izjave ambasadora Ruske Federacije u Srbiji Aleksandra Bocan Harčenka da je moguće donošenje u SB UN „nove rezolucije koja bi zamenila važeću Rezoluciju 1244“. Međutim, neretko se „previđa“ da je istakao da bi to bilo samo aminovanje kompromisnog rešenja između Beograda i Prištine, tj. da je potrebno da ono bude utvrđeno u UN a ne na nekom drugom mestu. Rusija je više puta istakla da se neće protiviti rešenjima za koje Srbija proceni da joj odgovaraju. To je potvrdio i Aleksandar Bocan Harčenko rečima: „Aktuelnost ideje ’podele Kosova’ mogu da procene samo Beograd i Priština. Održiv rasplet kosovskog pitanja ostvariv je samo kao rezultat uzimanja u obzir izbalansiranih uzajamnih interesa.“ Ukratko, Rusija će nas podržati ako dođemo do koliko-toliko prihvatljivog koncepta podele Kosova, ali ne pominje nekakvu razmenu teritorija. Da i ne govorimo o „normalizaciji“ odnosa na temelju toga da mi prihvatamo secesiju a dobijamo autonomiju unutar Kosova. Nema te vlasti koja bi, a verujem da isto važi za razmenu teritorija, uverila srpski narod da to mirno prihvati. Možda bi uz izazivanje unutrašnjeg haosa mogla da mu to nameće, ali ništa više od toga, a Moskva, siguran sam u to, ne bi podržala nešto što izaziva ogromnu buru u Srbiji. Rusija je uz Srbiju, a ne uz bilo koju vlast ponaosob (koju bi svojim uticajem na javnost i te kako mogla da ugrozi ako bi to htela). Ona poštuje one koji vode našu zemlju, ali to ne bi nastavila da čini ako bi vlast totalno pogazila srpske interese. Sledeći korak bi onda bio ulazak u NATO i okretanje protiv Rusije. Svako ko shvata (geo)političku logiku oko toga nema dilemu. Zar iko onda može i da pomisli da Kremlj to ne razume?