Зрно соли – КУЛТУРА ПАНДЕМИЈЕ ИЛИ КАКО ОСТАТИ ЧИТАВ?

Маске су стављене да би право лице света изашло на видело: погледајте, чудовиште…

У заборављеном роману Бранимира Шћепановића Срамно лето искрсава повремено једна старица, именом Јерина, која за собом вуче мршаву козу, чиме њена веза с нечистим силама постаје очигледна; радо се упушта у разговор, али на шта год да јој кажу или је питају, она одговара као да је глува, истим реченицама: „све ће оболети“, „нема наде“, „нема лека“ и „готово је“.
Та ми се луда Јерина ових дана често враћа у памет, а каква је „тама попанула“, могла бих поверовати и да ме из доњег света походи…
Све је, као код Кафке, почело једним fait acompli-ем: из живота који нам је добро познат, на који смо се понекад и рутински вајкали, истргнути смо муњевито. Пресађени смо, затим, у неки чудан свет, који само споља личи на наш: све што смо знали и мислили у њему је небитно; већина онога чиме смо се бавили није потребна; обичаји у складу са којима смо живели не важе – црно је бело, изузетак је правило, лудило је разумно – па више не умемо ни да се понашамо, постали смо предмет грдње и најгрознијих окривљавања. Помало ошамућени, као у тамници или у сну, изгубили смо осећај и за време: „Господе, како се овде брзо смркава“…
А онда, из те дубоке тмине, почињу да севају разна предсказања – медицинска, економска и религиозна – искушавајући оно мало здравог разума што нам је преостало: ваздухом се шири незнани, препаметни вирус, падаћемо као муве, ни сва гробља заједно неће за нас бити довољна; ко претекне, неће имати хлеба, ни овог земаљског ни оног небеског, јер ће „жигом звери“ бити обележен мучки, на превару…
Све те „поуздане информације“ и „речи струке“ су, ради убедљивости, праћене снимцима: беспомоћна тела, у неким страшним, неприродним позама, окружена апаратима и скафандерима; нешто што личи на масовне гробнице, снимљено из ваздуха; гомила која кроз разваљена врата утрчава у продавнице и износи све што дохвати; иконе које лију сузе; људи који певају, плешу и аплаудирају с тераса и прозора… Што је за једне смак света, за друге је забава.
А заправо, као кад у Бетмену Страшило набије џак на главу и почне да прска људе нервним гасом, нико више и не зна шта је стварно, већ се, како зна и уме, сналази у овом медијски индукованом кошмару: оболећемо, нема нам лека, готово је – сва мрачна предсказања су из мекета оне Јеринине козе проистекла.
Бројеви су у овом тамном вилајету јачи од било које речи или разлога: иако су у прошлости били средства најморбиднијих манипулација, сада би требало да буду апостоли нове истине о смислу људског живота, чији је први задатак да „невидљивог непријатеља“ учине видљивим, а други да нам објасне шта значи хуманост у дигитално доба.
Још док су били сасвим мали, тим бројевима дата је моћ да замене све остале теме, политичке, друштвене, економске и културне, остављајући нам простора да се бавимо једино страхом од смрти пред вратима. Када су порасли, заклонили су пролећно сунце, одвојили нас једне од других (осим у редовима разних сврха и дужина, у којима постижемо густину какву нисмо од претходног рата) и приморали нас да на месец-два симулирамо готово све садржаје живота: дружење онлајн, сви послови онлајн, образовање онлајн, слободно време онлајн, литургија онлајн (мекеће ли та коза или се кикоће?). Уцењујући нас одговорношћу према ближњима и претећи пропашћу, тај паклени mathesis сад постаје извор бонтона и морала (или су у тамном вилајету то синоними?), с амбицијом да исте вредности заведе одавде до Токија и да сав земаљски шар сведе на табелу, уз рефрен познат од давнина: други су спалили Рим!
Било да је посреди биолошки рат или природна катастрофа, нама се своди на исто: човек је средство, заморче, жртва, можда чак и роба, изложен огољеним механизмима потчињавања, надзирању и кажњавању. Маске су стављене да би право лице света изашло на видело: погледајте, чудовиште…
Статистика, пардон, реторика „спасавања људских живота“ потпуно је шупља; прототип јој је у америчким телевизијским серијама чији су протагонисти чувари плаже, полицајци и ексцентрични доктори; пандемија је, с те стране гледано, само још један ријалити.
Борба за живот, за људски живот, много је шири појам од карантина, стерилисања и профилаксе. Као што је човек више од онога што се види – „он сам собом чудо сочињава“ – тако се ни виталност његовог срца не може изразити бројем откуцаја у минути. Примитивизам који је завладао темељи се на забораву или на порицању људског достојанства.
Љубав, слобода, нада, радост, лепота – нико их не може описати, а тамо је негде смисао нашег живота. „Будимо људи“ – око тога се врте и у томе се разрешавају сва наша питања.