Smeh pod vešalima

ISKUSTVO EPIDEMIJA I DOBA KORONE

Težnja da se opasnost od virusa ismeje, i time iskaže superiornost, spada u vrstu verbalne magije, koja je kao vrsta iracionalnog ponašanja identična arhaičnim obrednim postupcima u cilju zaštite od epidemije

U vreme kada je dostigao najveću ekstazu komunikacije, čovek je obuzdan i prinudno zaustavljen ne bi li preispitao svoje dotadašnje ponašanje. Iako ga je klimatskim promenama priroda opominjala da je ne može više narušavati, a da ona ne reaguje u cilju očuvanja ravnoteže neophodne i za njegov opstanak, on nije bitno menjao svoj odnos prema njoj. Osim meteorološki ona je odgovorila i biološki, a čovekove komunikacijske mreže pokazale su se pogodne i za brzo širenje virusa koji je potvrdio apokaliptična predviđanja dolaska sudnjeg dana.
Simbol tih neželjenih promena u kontekstu izostale ovogodišnje zime je i prvi sezonski sneg na početku proleća, čija belina jasnije ocrtava crne slutnje o posledicama poremećene prirode. Uprkos opomenama stručnjaka da nije bilo pitanje da li će doći do pandemije već samo kada će se ona pojaviti, njihova upozorenja nisu prihvatana. Izloženi i do sada ozbiljnim nevoljama ljudi su sticali potreban imunitet i plativši cenu brojnim žrtvama nastavljali istim putem tehnološkog napretka i humane regresije.
Savremeni čovek je osećajno prepariran da se zadovoljava simulacijom forme i ne dovodi u pitanje njen sadržaj. Fasciniran moćima novih medija, prihvatao je lažne vrednosti i postao bezosećajan za suštinu i suptilnost nevidljivog. Naviknut da reaguje na manifestne, potisnuo je sposobnost za adekvatno prepoznavanje latentnih opasnosti kakva je nastala sa novim virusom korona, pod oznakom SARS-CoV2, koji je izazvao pandemiju COVID-19. Zaslepljeni važnošću efemernog i političkim lažima, ljudi više nisu mogli da vide istinu i značaj humanih vrednosti u planetarnom karantinu, nastalom sponzorstvom neoliberalizma kao potvrdom globalističke ideologije. Zato je realna opasnost od novog virusa sposobnog da zarazi sve ljude na planeti prošla ispod radara i medicinskih stručnjaka zbog čega je izostalo njihovo blagovremeno i odgovarajuće reagovanje.
U reakciji prirode na njene poremećaje uzrokovane čovekovim neprimerenim ponašanjem, iskazuje se moć delovanja malog i nevidljivog. Opasan novi virus ostavlja za sobom samo vidljive tragove u vidu brojnih usmrćenih ljudi, a prenose ga zaraženi u vreme inkubacije, odnosno od trenutka zaraze virusom do prvih simptoma bolesti. Posledice pandemije raspršile su spekulacije o veštačkom poreklu novog virusa, a naučni dokazi potvrdili su pretpostavku da je on potekao iz prirode i našao u ljudskom organizmu pogodnost za opstanak, razmnožavanje i dalje širenje. Pokazalo se da je neblagovremeno donošenje odgovarajućih, rigoroznih mera i njihovo energično nesprovođenje uvod u tragično zakašnjenje i zdravstvenu katastrofu najvećih zemalja sveta.

POTCENJIVANJE I ISMEJAVANJE OPASNOSTI Ignorisanje i nepriznavanje realne opasnosti kao način odbrane bilo je i povod i za njeno ismejavanje. Najpre je u Kini optužen i kažnjen za izazivanje panike lekar dr Li Venliang, koji je blagovremeno ukazao na virusnu uzročnost netipičnost oboljenja i mogućnost njenog epidemiološkog širenja. Lečeći obolele i sam se zarazio i podlegao bolesti u vreme epidemije kojoj Evropljani, misleći da će ona biti lokalnog karaktera, nisu pridavali pravi značaj. Američki predsednik je na njenom početku, a postajala je i globalna pretnja, govorio da je to laž i prevara u režiji njegovih političkih suparnika, demokrata. Kada je epidemija buknula u Italiji, Amerikanci su se smejali na mogućnost da im se isto dogodi, a posle samo sedam dana suočili su se s istovetnom katastrofom. Prilog ovom ismejavanju dao je i srpski pulmolog dr Nestorović, koji je upravo u vreme kada je u Kini epidemija dostigla svoj vrhunac, odnela brojne živote i ozbiljno zapretila evropskim zemljama, 26. februara na konferenciji za medije stručnog tima za odbranu od ove bolesti opasan SARS-CoV2 proglasio najsmešnijim virusom u istoriji čovečanstva, glasao protiv uvoza zaštitnih maski i preporučio u šali ženama koje prirodno štiti estrogen da mogu slobodno da idu u šoping u Italiju jer će u tom već zaraženom području, gde niko neće ići biti popusta. Uspeo je ovakvim odnosom da zasmeje i zabavi i prisutnog predsednika Srbije.
Iako je ovako minimiziranje i negiranje opasnosti posledica i njenog nerazumevanja, težnja da se ona ismeje i time iskaže svoja superiornost spada u vrstu verbalne magije koja je kao vrsta iracionalnog ponašanja identična arhaičnim obrednim postupcima u cilju zaštite od epidemije. Ta neprikladna reakcija, poznata kao „smeh pod vešalima“, izraz je potcenjene opasnosti i nipodaštavajućeg odnosa prema udaljenoj nesreći koja je prilika za manifestovanje sopstvene sigurnosti i nadmoći. Ne shvatajući ozbiljno, odnosno shvatajući neozbiljno aktuelnu životnu pretnju, virus je proglašen manje opasnim nego što stvarno jeste, a umanjivanjem opasnosti oslobađan je prostor za njegovo ismejavanje i omalovažavanje. Ovakav odnos prema opasnosti je način njenog negiranja, poricanja latentnog aspekta složene stvarnosti kao njene neshvaćene suštine. Iako se vremena menjaju, pred novim iskušenjima čovek se osim racionalnih služi i iracionalnim sredstvima, a magijom reči nastoji i danas da njima zameni samu stvarnost.
Premda nedovoljno uči iz svoje istorije, jer dozvoljava da mu se ona tragično ponavlja, čovek ispoljava stečeno iskustvo pred novom opasnošću koja provocira u njemu racionalnu i iracionalnu reakciju, a da li će tada prevladati razum nad nerazumnim, pamet nad glupošću ne zavisi samo od moći argumenata jer je on i iracionalno biće kome je potrebna i druga vrsta potvrđivanja. Zato je u suočavanju s rizikom zaraze u vreme epidemija, on različito reagovao i nije je samo ignorisao već je nastojao i da pobegne od nje, ali i da joj se suprotstavi. Uslovljen vaspitanjem i kolektivnim iskustvom, zato se i ponaša u konkretnoj situaciji zavisno od procene i osećanja svojih mogućnosti.

BEKSTVO OD SMRTI Jedno od najstrašnijih ljudskih iskustava vezano je za pandemiju kuge u 14. veku, koja je iz Kine preko Krima, Konstantinopolja i Sicilije došla u Evropu i harajući po njoj odnela gotovo polovinu njenih stanovnika. Nemoćni da joj se suprotstave, ljudi su se maskirali, skrivali i bežali od pošasti crne smrti. Tada je, 1347. godine i srpski kralj, a budući car, Dušan zajedno s porodicom i svitom našao spas u Hilandaru na Svetoj Gori.
Ova epidemija zadesila je i Firencu 1348, a taj događaj je poslužio Bokaču kao motiv za roman Dekameron. Sklanjajući se od kuge, sedam devojaka i tri mladića odlaze na selo, gde svako od njih tokom deset dana priča priču na temu zadatu za taj dan. U uvodu svog dela, autor opisuje i tadašnje karakteristično ponašanje ljudi. Za razliku od onih koji su bežeći hteli da se spasu, mnogi su ostali u gradu i dok su jedni nastojali da steknu otpornost prema pretećoj zarazi umerenim životom i uzdržavanjem od svakog preterivanja, drugi su joj prkosili obilatim gozbama na kojima su se zabavljali i šalili. U bekstvu od epidemije i u primerenom asketizmu izražena je potrebna racionalnost, a u raspusnom dionizijskom ponašanju iracionalnost. U Bokačovoj grupi koja je dobrovoljno otišla u samoizolaciju, njeno spoljašnje zatvaranje podstaklo je unutrašnje otvaranje, a fizičko distanciranje od drugih rasplamsalo potrebu za duhovnom komunikacijom i pričanjem. U tom obrascu ponašanja ove grupe, pisac pokazuje uspešnu sintezu fizičke askeze i verbalne neumerenosti izražene u brojnim pričama Dekamerona. Ispredane iz arhaičnog mita, te priče su u slavu životnih zadovoljstava kao manifestacije superiornosti kreativnog duha nad aktuelnom nevoljom. Potreba za pričom, kao načinom osmišljavanja ljudskog postojanja, iskazuje se i danas u vreme kada je pandemijom ono ugroženo.
U suočavanju sa opasnošću, čovek je nastojao da nad njom uspostavi kontrolu i zadovolji svoje ne samo racionalne, već i iracionalne potrebe. Iako je u okviru postojećih shvatanja postojalo znanje zasnovano na prethodnom iskustvu o tome kako se treba ponašati u vreme epidemije, ono se nije dosledno primenjivalo. Ta znanja su iskazivana određenim uputstvima i propisima distanciranja od mesta zaraze i zaraženih i samoizolacijom zaraženog u kući da ne bi inficirao druge. Budući da se ljudi nerado pridržavaju tih spasonosnih tradicijskih uputstava i propisa, vlast se u Srbiji u 19. veku služila represivnim merama da ih primeni.

KNEZ I GOLE BABE Miloš Obrenović je kao mudar vladar bio krajnje obazriv prema opasnosti od epidemija kuge i kolere koje su i obeležile poslednju deceniju njegove prve vladavine tridesetih godina 19. veka. Kao pragmatičan političar koji je i nepopularnim taktičkim postupcima ostvarivao strateški značajne državne ciljeve, i prilikom epidemija se ponašao istovetno. U cilju sprečavanja njihovog širenja doneo je najpre niz rigoroznih mera kakve su pojačana odbrana granice, izgradnja dodatnih karantina, zabrana kretanja, izolacija pa čak i spaljivanje pojedinih zaraženih mesta, a njihovim doslednim i energičnim sprovođenjem, praćenim najstrožim kažnjavanjem prekršilaca njegovih naredbi, uspeo je da odbrani zemlju od velike pošasti i izbegne veće žrtve. Pohvale za ovaj uspeh knez je dobio od tada vodećih evropskih zemalja, kao i od Ugarske i Austrije.
Racionalne mere nisu, međutim, bile i sva sredstva koja je Miloš koristio protiv epidemija. U cilju zaštite od kolere 1836. godine, posegao je i za jednim tradicionalnim obredom iz domena iracionalnog. Odlučivši da se koleri suprotstavi i magijskim sredstvom, naredio je da devet golih baba za jednu noć oprede i istka košulju kroz koju se najpre on provukao, potom članovi njegove porodice i svite a onda i svi vojnici.

ZNAČENJE I FUNKCIJA OVOG OBREDA Cilj pomenutog obreda u bajkolikom ambijentu je da se sačini košulja koja će svoju zaštitnu moć preneti svakom ko je bude obukao. U njenoj izradi učestvovalo je devet starih žena čiji broj ima magijski smisao, jer predstavlja trostruko uvećan broj tri koji, sam po sebi, u ritualnim radnjama ima značenje kumulativnog dejstva. One su u dobu koje pretpostavlja da poseduju potrebna znanja i veštine da bi uradile ono što se od njih traži, a njihova naga tela, dok predu i tkaju, predstavljaju zaštitu od zlih sila. Simbolika tradicionalnih verovanja utkana je u izradu košulje koja je poslužila knezu da zaštiti sebe, svoju porodicu i vojnike od velike pošasti. Magijska preventiva je izvršena u senci korišćenja racionalnih sredstava i imala je prvenstveno psihološku funkciju pojačanog verovanja u mogućnost prevladavanja nevolje, a njen pozitivan efekat se ogleda u redukovanju straha i sticanju životne sigurnosti. Pokazuje se, dakle, da su racionalna i iracionalna sredstva komplementarna i podjednako važna za prevazilaženje kriznih situacija kakve su epidemije. Ne vodeći se samo racionalnim principom već prvenstveno načelom zadovoljstva do kojeg se dolazi ostvarenjem nekog uspeha, čovek i danas poseže za iracionalnim sredstvima, svesno i nesvesno, najpre da bi iskazao svoj odnos prema opasnosti, a potom i da bi je uspešno savladao.

NOVI DEKAMERON U vreme egzistencijalne neizvesnosti, granica između racionalnog i iracionalnog, ovog i onog sveta, stvarnog i nestvarnog je fluidna. I mada čini sve što je u njegovoj racionalnoj moći, čovek uviđa da je pred nepoznatim to nedovoljno. Zato reaguje strahom, a način da ta opravdana reakcija ne eskalira i ne pretvori se u paniku je komunikacija sa realnošću izvan granica svog racionalnog i čulno neposredno opipljivog sveta. Ukoliko ne može da dobije saglasnost tog sveta za svoje postupke, on nastoji da se zaštiti od njega i u tom procesu teži sticanju potrebne sigurnosti i dobijanja samopouzdanje za efektan odnos prema stvarnosti.
Dok nevidljiva opasnost omogućuje da se ona ignoriše i ismejava, pred neposrednom opasnošću oličenom prvim žrtvama epidemije strah je postao realan. Premda panična eskalacija može i da ga uništi, realna bojazan od još uvek nedovoljno poznatog virusa povećava obazrivost i čuva život. U tom strahu, čovek nesvesno regresira do nivoa magijskog mišljenja i ponašanja kojim ne samo da negira i ismejava realnost već nastoji da ponovno uspostavi narušenu životnu ravnotežu. Iracionalno je uporište imaginacije čija se snaga ogleda u mogućnosti savladavanja nevolja sredstvima nezasnovanim na logici i neproisteklim iz razuma. Ne potcenjujući mogućnosti nijednog od bitnih aspekata svog bića, čovek u kriznim situacijama nastoji da zadovoljavanjem potrebe za racionalnim i iracionalnim održi u sebi neophodnu životnu ravnotežu.
Prevazilazeći mogućnosti njihovog rešavanja u okviru dominantnog civilizacijskog obrasca i vladajućeg načina mišljenja, protivrečnosti današnjeg sveta se ispoljavaju u brojnim njegovim patologijama na koje su ljudi počeli da se navikavaju kao na neku novu normalnost. Bolest je smatrana zdravljem, sve dok se iluzija o trajnosti nelogičnosti na kojima se gradi svet nije raspršila u košmarnu realnost i okončala san koji je pretio da zameni sam život. Buđenje je prilika za suočavanje i za svim posledicama tih nelogičnosti koje su poništavale značaj i značenje dotadašnjih humanih vrednosti.
U teškim uslovima pandemije svet je postao jedinstven, a najnoviji virus opravdao je svoj naziv postavši krunisani vladar sveta. I dok se pragmatičnim i racionalnim merama nastoji da ograniči i suzbije njegova vlast, pod njom danas cvetaju na internetu i društvenim mrežama različiti oblici tekstualnog i vizuelnog stvaralaštva. Mogućnost da gotovo svako kreativno reaguje na postojeće nezavidno stanje i najširoj publici predstavi svoj video, animaciju ili zapis, učiniće možda izlišnim da se nakon završetka ovog stanja objavljuju knjige pod naslovom „stvaralaštvo u doba korone“, jer je novi Dekameron već pred nama.