Смех под вешалима

Франциско Гоја „Жене које се смеју”

ИСКУСТВО ЕПИДЕМИЈА И ДОБА КОРОНЕ

Тежња да се опасност од вируса исмеје, и тиме искаже супериорност, спада у врсту вербалне магије, која је као врста ирационалног понашања идентична архаичним обредним поступцима у циљу заштите од епидемије

У време када je достигао највећу екстазу комуникације, човек је обуздан и принудно заустављен не би ли преиспитао своје дотадашње понашање. Иако га је климатским променама природа опомињала да је не може више нарушавати, а да она не реагује у циљу очувања равнотеже неопходне и за његов опстанак, он није битно мењао свој однос према њој. Осим метеоролошки она је одговорила и биолошки, а човекове комуникацијске мреже показале су се погодне и за брзо ширење вируса који је потврдио апокалиптична предвиђања доласка судњег дана.
Симбол тих нежељених промена у контексту изостале овогодишње зиме је и први сезонски снег на почетку пролећа, чија белина јасније оцртава црне слутње о последицама поремећене природе. Упркос опоменама стручњака да није било питање да ли ће доћи до пандемије већ само када ће се она појавити, њихова упозорења нису прихватана. Изложени и до сада озбиљним невољама људи су стицали потребан имунитет и плативши цену бројним жртвама настављали истим путем технолошког напретка и хумане регресије.
Савремени човек је осећајно препариран да се задовољава симулацијом форме и не доводи у питање њен садржај. Фасциниран моћима нових медија, прихватао је лажне вредности и постао безосећајан за суштину и суптилност невидљивог. Навикнут да реагује на манифестне, потиснуо је способност за адекватно препознавање латентних опасности каква је настала са новим вирусом корона, под ознаком SARS-CoV2, који је изазвао пандемију ЦОВИД-19. Заслепљени важношћу ефемерног и политичким лажима, људи више нису могли да виде истину и значај хуманих вредности у планетарном карантину, насталом спонзорством неолиберализма као потврдом глобалистичке идеологије. Зато је реална опасност од новог вируса способног да зарази све људе на планети прошла испод радара и медицинских стручњака због чега је изостало њихово благовремено и одговарајуће реаговање.
У реакцији природе на њене поремећаје узроковане човековим непримереним понашањем, исказује се моћ деловања малог и невидљивог. Опасан нови вирус оставља за собом само видљиве трагове у виду бројних усмрћених људи, а преносе га заражени у време инкубације, односно од тренутка заразе вирусом до првих симптома болести. Последице пандемије распршиле су спекулације о вештачком пореклу новог вируса, а научни докази потврдили су претпоставку да је он потекао из природе и нашао у људском организму погодност за опстанак, размножавање и даље ширење. Показало се да је неблаговремено доношење одговарајућих, ригорозних мера и њихово енергично неспровођење увод у трагично закашњење и здравствену катастрофу највећих земаља света.

ПОТЦЕЊИВАЊЕ И ИСМЕЈАВАЊЕ ОПАСНОСТИ Игнорисање и непризнавање реалне опасности као начин одбране било је и повод и за њено исмејавање. Најпре је у Кини оптужен и кажњен за изазивање панике лекар др Ли Венлианг, који је благовремено указао на вирусну узрочност нетипичност обољења и могућност њеног епидемиолошког ширења. Лечећи оболеле и сам се заразио и подлегао болести у време епидемије којој Европљани, мислећи да ће она бити локалног карактера, нису придавали прави значај. Амерички председник је на њеном почетку, а постајала је и глобална претња, говорио да је то лаж и превара у режији његових политичких супарника, демократа. Када је епидемија букнула у Италији, Американци су се смејали на могућност да им се исто догоди, а после само седам дана суочили су се с истоветном катастрофом. Прилог овом исмејавању дао је и српски пулмолог др Несторовић, који је управо у време када је у Кини епидемија достигла свој врхунац, однела бројне животе и озбиљно запретила европским земљама, 26. фебруара на конференцији за медије стручног тима за одбрану од ове болести опасан SARS-CoV2 прогласио најсмешнијим вирусом у историји човечанства, гласао против увоза заштитних маски и препоручио у шали женама које природно штити естроген да могу слободно да иду у шопинг у Италију јер ће у том већ зараженом подручју, где нико неће ићи бити попуста. Успео је оваквим односом да засмеје и забави и присутног председника Србије.
Иако је овако минимизирање и негирање опасности последица и њеног неразумевања, тежња да се она исмеје и тиме искаже своја супериорност спада у врсту вербалне магије која је као врста ирационалног понашања идентична архаичним обредним поступцима у циљу заштите од епидемије. Та неприкладна реакција, позната као „смех под вешалима“, израз је потцењене опасности и ниподаштавајућег односа према удаљеној несрећи која је прилика за манифестовање сопствене сигурности и надмоћи. Не схватајући озбиљно, односно схватајући неозбиљно актуелну животну претњу, вирус је проглашен мање опасним него што стварно јесте, а умањивањем опасности ослобађан је простор за његово исмејавање и омаловажавање. Овакав однос према опасности је начин њеног негирања, порицања латентног аспекта сложене стварности као њене несхваћене суштине. Иако се времена мењају, пред новим искушењима човек се осим рационалних служи и ирационалним средствима, а магијом речи настоји и данас да њима замени саму стварност.
Премда недовољно учи из своје историје, јер дозвољава да му се она трагично понавља, човек испољава стечено искуство пред новом опасношћу која провоцира у њему рационалну и ирационалну реакцију, а да ли ће тада превладати разум над неразумним, памет над глупошћу не зависи само од моћи аргумената јер је он и ирационално биће коме је потребна и друга врста потврђивања. Зато је у суочавању с ризиком заразе у време епидемија, он различито реаговао и није је само игнорисао већ је настојао и да побегне од ње, али и да јој се супротстави. Условљен васпитањем и колективним искуством, зато се и понаша у конкретној ситуацији зависно од процене и осећања својих могућности.

БЕКСТВО ОД СМРТИ Једно од најстрашнијих људских искустава везано је за пандемију куге у 14. веку, која је из Кине преко Крима, Константинопоља и Сицилије дошла у Европу и харајући по њој однела готово половину њених становника. Немоћни да јој се супротставе, људи су се маскирали, скривали и бежали од пошасти црне смрти. Тада је, 1347. године и српски краљ, а будући цар, Душан заједно с породицом и свитом нашао спас у Хиландару на Светој Гори.
Ова епидемија задесила је и Фиренцу 1348, а тај догађај је послужио Бокачу као мотив за роман Декамерон. Склањајући се од куге, седам девојака и три младића одлазе на село, где свако од њих током десет дана прича причу на тему задату за тај дан. У уводу свог дела, аутор описује и тадашње карактеристично понашање људи. За разлику од оних који су бежећи хтели да се спасу, многи су остали у граду и док су једни настојали да стекну отпорност према претећој зарази умереним животом и уздржавањем од сваког претеривања, други су јој пркосили обилатим гозбама на којима су се забављали и шалили. У бекству од епидемије и у примереном аскетизму изражена је потребна рационалност, а у распусном дионизијском понашању ирационалност. У Бокачовој групи која је добровољно отишла у самоизолацију, њено спољашње затварање подстакло је унутрашње отварање, а физичко дистанцирање од других распламсало потребу за духовном комуникацијом и причањем. У том обрасцу понашања ове групе, писац показује успешну синтезу физичке аскезе и вербалне неумерености изражене у бројним причама Декамерона. Испредане из архаичног мита, те приче су у славу животних задовољстава као манифестације супериорности креативног духа над актуелном невољом. Потреба за причом, као начином осмишљавања људског постојања, исказује се и данас у време када је пандемијом оно угрожено.
У суочавању са опасношћу, човек је настојао да над њом успостави контролу и задовољи своје не само рационалне, већ и ирационалне потребе. Иако је у оквиру постојећих схватања постојало знање засновано на претходном искуству о томе како се треба понашати у време епидемије, оно се није доследно примењивало. Та знања су исказивана одређеним упутствима и прописима дистанцирања од места заразе и заражених и самоизолацијом зараженог у кући да не би инфицирао друге. Будући да се људи нерадо придржавају тих спасоносних традицијских упутстава и прописа, власт се у Србији у 19. веку служила репресивним мерама да их примени.

КНЕЗ И ГОЛЕ БАБЕ Милош Обреновић је као мудар владар био крајње обазрив према опасности од епидемија куге и колере које су и обележиле последњу деценију његове прве владавине тридесетих година 19. века. Као прагматичан политичар који је и непопуларним тактичким поступцима остваривао стратешки значајне државне циљеве, и приликом епидемија се понашао истоветно. У циљу спречавања њиховог ширења донео је најпре низ ригорозних мера какве су појачана одбрана границе, изградња додатних карантина, забрана кретања, изолација па чак и спаљивање појединих заражених места, а њиховим доследним и енергичним спровођењем, праћеним најстрожим кажњавањем прекршилаца његових наредби, успео је да одбрани земљу од велике пошасти и избегне веће жртве. Похвале за овај успех кнез је добио од тада водећих европских земаља, као и од Угарске и Аустрије.
Рационалне мере нису, међутим, биле и сва средства која је Милош користио против епидемија. У циљу заштите од колере 1836. године, посегао је и за једним традиционалним обредом из домена ирационалног. Одлучивши да се колери супротстави и магијским средством, наредио је да девет голих баба за једну ноћ опреде и истка кошуљу кроз коју се најпре он провукао, потом чланови његове породице и свите а онда и сви војници.

ЗНАЧЕЊЕ И ФУНКЦИЈА ОВОГ ОБРЕДА Циљ поменутог обреда у бајколиком амбијенту је да се сачини кошуља која ће своју заштитну моћ пренети сваком ко је буде обукао. У њеној изради учествовало је девет старих жена чији број има магијски смисао, јер представља троструко увећан број три који, сам по себи, у ритуалним радњама има значење кумулативног дејства. Оне су у добу које претпоставља да поседују потребна знања и вештине да би урадиле оно што се од њих тражи, а њихова нага тела, док преду и ткају, представљају заштиту од злих сила. Симболика традиционалних веровања уткана је у израду кошуље која је послужила кнезу да заштити себе, своју породицу и војнике од велике пошасти. Магијска превентива је извршена у сенци коришћења рационалних средстава и имала је првенствено психолошку функцију појачаног веровања у могућност превладавања невоље, а њен позитиван ефекат се огледа у редуковању страха и стицању животне сигурности. Показује се, дакле, да су рационална и ирационална средства комплементарна и подједнако важна за превазилажење кризних ситуација какве су епидемије. Не водећи се само рационалним принципом већ првенствено начелом задовољства до којег се долази остварењем неког успеха, човек и данас посеже за ирационалним средствима, свесно и несвесно, најпре да би исказао свој однос према опасности, а потом и да би је успешно савладао.

НОВИ ДЕКАМЕРОН У време егзистенцијалне неизвесности, граница између рационалног и ирационалног, овог и оног света, стварног и нестварног је флуидна. И мада чини све што је у његовој рационалној моћи, човек увиђа да је пред непознатим то недовољно. Зато реагује страхом, а начин да та оправдана реакција не ескалира и не претвори се у панику је комуникација са реалношћу изван граница свог рационалног и чулно непосредно опипљивог света. Уколико не може да добије сагласност тог света за своје поступке, он настоји да се заштити од њега и у том процесу тежи стицању потребне сигурности и добијања самопоуздање за ефектан однос према стварности.
Док невидљива опасност омогућује да се она игнорише и исмејава, пред непосредном опасношћу оличеном првим жртвама епидемије страх је постао реалан. Премда панична ескалација може и да га уништи, реална бојазан од још увек недовољно познатог вируса повећава обазривост и чува живот. У том страху, човек несвесно регресира до нивоа магијског мишљења и понашања којим не само да негира и исмејава реалност већ настоји да поновно успостави нарушену животну равнотежу. Ирационално је упориште имагинације чија се снага огледа у могућности савладавања невоља средствима незаснованим на логици и непроистеклим из разума. Не потцењујући могућности ниједног од битних аспеката свог бића, човек у кризним ситуацијама настоји да задовољавањем потребе за рационалним и ирационалним одржи у себи неопходну животну равнотежу.
Превазилазећи могућности њиховог решавања у оквиру доминантног цивилизацијског обрасца и владајућег начина мишљења, противречности данашњег света се испољавају у бројним његовим патологијама на које су људи почели да се навикавају као на неку нову нормалност. Болест је сматрана здрављем, све док се илузија о трајности нелогичности на којима се гради свет није распршила у кошмарну реалност и окончала сан који је претио да замени сам живот. Буђење је прилика за суочавање и за свим последицама тих нелогичности које су поништавале значај и значење дотадашњих хуманих вредности.
У тешким условима пандемије свет је постао јединствен, а најновији вирус оправдао је свој назив поставши крунисани владар света. И док се прагматичним и рационалним мерама настоји да ограничи и сузбије његова власт, под њом данас цветају на интернету и друштвеним мрежама различити облици текстуалног и визуелног стваралаштва. Могућност да готово свако креативно реагује на постојеће незавидно стање и најширој публици представи свој видео, анимацију или запис, учиниће можда излишним да се након завршетка овог стања објављују књиге под насловом „стваралаштво у доба короне“, јер је нови Декамерон већ пред нама.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *