Pesma i najtamnija senka

Milosav Tešić nam pokazuje da lirski pesnik danas ne može da ostane ravnodušan prema onome što je osnovni beleg vremena – nestanak vrednosti koje su davale pravac i istorijskom kretanju i sadržaju ljudske svakodnevice i to je glavni razlog što knjigu „Privid kruga“ suštinski boji melanholija

Još kad je, sredinom osamdesetih godina prošlog veka, u „Književnoj reči“ objavio jednu od svojih poema posvećenu divljoj ruži, Milosav Tešić se retkim čitaocima pesničkih dela ukazao kao pesnik koji je, dolazeći bez ikakve najave, uspeo da u svom pevanju spoji mnogo toga – opredeljenje za tzv. stroge pesničke oblike (očito i zbog saznanja na kome su, svako u svoje vreme, insistirali Bogdan Popović i Branko Miljković – rezultat u poeziji zavisi od savladanih teškoća), visoko majstorstvo u oblasti forme, nesumnjivo oslanjanje na onaj smer naše tradicije koji korene ima u usmenoj književnosti i koji preko romantizma i pesnika simbolizma stiže i u naše vreme. Za taj smer našeg pesničkog stvaralaštva izuzetno je bilo važno da, asimilujući najvažnija iskustva moderne književnosti, realizuje neke dotle nekorišćene versifikacijske mogućnosti, uz gotovo suvereno kretanje i u kratkim i u dugim pesničkim formama. I mada se kod nas ponekad olako prelazi preko onoga što se, vrlo često, sa potcenjivanjem naziva tehničkim pojedinostima stiha, nešto drugo ipak nije moglo biti zanemareno. Više nego bilo koji pesnik Tešiću tako bliske simbolističke orijentacije, a knjige „Kupinovo“ i „Ključ od kuće“ su to vrlo dobro pokazale, ovaj pesnik je umeo da se kreće u naoko suprotstavljenim pravcima. Naime, on je mogao i da u pesmu uvede malu lirsku pripovetku o godinama posle Drugog svetskog rata kad se, u sklopu ideološke represije, u seljačkoj kući, uz podrazumevanu grubost, tragalo za slikom kralja Petra II, jednako kao što je umeo da lirskim sredstvima dočarava jednu tako od materijalnog sveta daleku stvar, kao što je „ljubičast rubac epilepsije“ ili ono što pred pesnikovim okom izranja iz „girlande jesenske fasade“.

LIRSKA ISTORIJA SRPSKIH SEOBA Otuda i nije moglo biti nikakvo iznenađenje to što je pesnik koji je opevao niz toponima važnih za srpsku istoriju i kulturu, od onih sa Kosova i Metohije do onih iz zapadne Srbije i Srema, oblikujući tako, kako je sam rekao „toponimsku brojanicu“, čitave dve knjige posvetio ispisivanju lirske istorije srpskih seoba na sever. Prateći i svoje zemljake Račane, taj izuzetno važni segment naše duhovne, a samim tim i književne istorije, u njihovom seobnom pomeranju na sever, sve do Sent Andreje, Milosav Tešić je pokazao kako i poezija u epohi u kojoj više nema velikih epskih zamaha i za njih podesnih oblika ipak može da uđe u onaj prostor u kome se oblikuje nacionalna sudbina, posebno onaj njen tragički obojeni segment, vezan za iščezavanje sprskih tragova u Panoniji. Tešićeve pesme kroz koje probleskuju citati i reminiscencije na pesničko delo Branka Radičevića, Vladislava Petkovića Disa i drugih naših pesnika se zbog toga može posmatrati ne samo iz ugla koji je tako čest u savremenoj književnosti, a koji iznad svega traži ispitivanje mesta i uloge same poezije u svetu („šta će jabuci mucaj pesnika“, pita se Tešić u jednoj pesmi), već se u tom i takvom pevanju može videti preobraženi refleks romantičarskih nastojanja da nacionalna sudbina, u drugačijem poetičkom horizontu, bude jedna od središnjih pesničkih tema. U novije vreme Tešić će taj tematski smer svoje poezije obogatiti uključivanjem junaka i simbola vezanih za epsku viziju srpskog ustajanja na tursku vlast (pesma „Grom o Svetom Savi“ i druge pesme).
U jednoj Tešićevoj pesmi ćemo sresti stih koji ima gotovo programski karakter. U pitanju je stih: „Ja gledam u svet očima bilja.“ U ovom stihu ne samo što srećemo refleks onog nekad zbunjujućeg Disovog „da osećam sebe u pogledu trava“ već prevashodno dobijamo priliku da vidimo nešto od pesnikove opčinjenosti biljnim svetom, nešto od njegove potrebe da baš u tom svetu pronađe moćan izvor simboličkih elemenata. Može se, bez ikakvog preterivanja, reći da u modernoj srpskoj književnosti nema pesnika koji je u toj meri umeo da, okrećući se pejzažu, biljni svet vidi kao neobično važan sastojak svake životne drame, svakog životnog sadržaja. Neke od najboljih pesama Milosava Tešića („Šljiva srpska“, „Jagorčevina“, da uzmemo samo dve iz knjige „Dar i kob“) pored toga što su zasnovane na nastojanju da se biljni svet, na jednoj strani, poveže sa različitim oblicima narodnog života i da se, na drugoj strani, iskoristi kao povod za uvođenje teme odnosa prema sferi sakralnog („ma kako blizak – predalek si Tvorče!“), mogu se posmatrati i kao izraz nastojanja da se i biljni svet posmatra kao nešto što je za čoveka modernog doba prešlo u sferu onoga što je izgubljeno. Ali ako danas ima pesnika koji ume da bilje koristi da pokaže kako „zemaljskih skrbi prosmehne se lista“, da ukaže na vezu bilja sa svetom onoga što je tajanstveno, što se objavljuje samo u osobenom, primera radi, predvečernjem ambijentu, što onda može da postane i izvor sasvim osobene lirske metafizike, onda je to Milosav Tešić.

POGLED „IZA PESME“ A baš biljni svet i potreba da on bude što bliži čitaocu omogućava nam da vidimo jednu sasvim neobičnu dimenziju svih novijih knjiga Milosava Tešića („Dar i kob“, „Mlinsko kolo“,„Kalopera Pera“, „Privid kruga“). Reč je, jednostavno, o činjenici da sve ove knjige, doduše ne u jednakoj meri, imaju sasvim osobenu kompoziciju. Osnovni deo knjige čine pesme, najčešće raspoređene u cikluse, ali sve ove knjige sadrže i vrlo iscrpne komentare, raznolika obaveštenja o pojedinim toponimima, biljkama, ličnostima koje su pretvorene u lirske junake, o mitološkim i drugim pojedinostima. Čitalac tako dolazi u priliku da vidi ono što je iza pesme, on dobije potrebna obaveštenja o kontekstu u kome, izvan književnosti, funkcioniše neka pojedinost koja je, uz manju ili veću preradu, uključena u književni tekst. Ovakav oblik kompozicije pesničkih knjiga je u srpsku književnost uveo Miloš Crnjanski, onda kad je pesmama iz „Lirike Itake“ dodao komentare. Crnjanski je to učinio ne toliko zbog onih nesporazuma koje je „Lirika Itake“ izazvala u času svog pojavljivanja nego zbog toga što mu se učinilo da je moderni pesnički tekst suviše udaljen od onoga što je egzistencijalna ili kulturno-istorijska podloga iz koje on izrasta. Da bi ta veza bila što očiglednija, potreban je komentar, potreban je kontekst u kome se semantički tonovi teksta ostvaruju, ali i dodatno osnažuju. Ovakvu potrebu je, nema sumnje, imao i Milosav Tešić. Komentari koji prate njegove pesničke knjige imaju veliki značaj za razumevanje pesme, ali ih čitalac i ne mora uzeti u obzir. Nema sumnje da je komentarima uz pesme Milosav Tešić nastojao da čitaocu pokaže i da moderna poezija, za razliku od dobrog dela romantičarske lirike, traži čitaoca koji zna, koji ume da pesmu poveže sa onim što je, nužno, moralo ostati izvan nje.
Za knjigu „Privid kruga“ se, sa mnogo dobrih razloga, može reći da reprezentuje sve odlike poezije Milosava Tešića, i na tematskom planu, i kad je u pitanju odnos prema pesničkom obliku i načinu komponovanja većih celina. Ova Tešićeva knjiga, isto tako, ukazuje na stalni rast pesnikove uloge u procesu interpretacije samog dela. Ciklusne celine u ovoj knjizi imaju nejednak broj pesama (najopsežnija je ciklusna celina „Elegija o pustim kućištima“, jedna današnja verzija Ilićeve elegije „Nad razvalinama kule Severove“), što znači da se pesnik uvek vodio potrebom da jednu temu razvije u onom obliku koji je za nju i brojem pesama najpogodniji. A teme su raznolike i kreću se od nastojanja da se kroz susret sa tragovima daleke prošlosti („Nekropola u Dićima selu“) krene ka osobenoj metafizici vremena („Sa Avale pogled“), ali tako što će se ono metafizičko napajati reminiscencijama na srpsku istoriju i njene važne simbole, ali i na tegobnu sadašnjost koju, po mišljenju onih koji srpskom narodu nisu naklonjeni, obeležava „temeljna greška u mentalnoj građi“, nesposobnost da se pronađe sopstveno mesto u svetu. Mada to retko čini, Milosav Tešić je jednu celinu („U slici i reči“) pretvorio u crnohumorni dijalog sa ovim vremenom i njegovim vodećim socijalno-političkim lozinkama. Crnohumorni elementi su vidljivi i u ukazivanju na to da danas vodeću ulogu u svetu imaju oni „što mole u imperativu“ i oni koji su uvereni da „ne čini se zločin kad učinim ja ga!“. U takvom svetu „majstoriše Đavo i škripi mu čizma“ a mesto boga je zauzeo „Zloduh, razgraditelj duša“.

SVE BOJE MELANHOLIJE I u knjizi „Privid kruga“ Milosav Tešić u svoje pesme, kroz citate i reminiscencije, priziva niz srpskih velikih pesničkih tvorevina, u rasponu od ustaničke epike preko Milutina Bojića do svog savremenika Ivana V. Lalića. U srpskoj književnosti i nije tako redak slučaj da pesnici uzimaju istu temu (J. J. Zmaj i Laza Kostić, npr.), ali nema slučaja da su tri pesnika opevala jedan tako važan motiv kao što je sahranjivanje srpskih ratnika u „plavu grobnicu“. Kao savremenik istorijskog udesa srpskog naroda, Milutin Bojić u ratnoj tragediji vidi pretpostavku za ostvarivanje snova niza generacija. Oglašavajući se znatno kasnije, u godinama kad je istorija uzela sasvim drugi smer, Ivan V. Lalić već jasno vidi da se veliki snovi, o čijem ostvarenju je sanjala i generacija M. Bojića, nisu ostvarili i da su naši preci krvarili „zbog nedohvatnog ploda“. Pišući svoju „Plavu grobnicu – Vido“, Milosav Tešić u podtekst svoje pesme, onoliko koliko je potrebno, stavlja i Bojićevu i Lalićevu „Plavu grobnicu“, ali on svoju pesmu gradi kao „čitulju širu od letnjega dana“, kao jedan veliki popis srpskih ratnika iz svih krajeva, pošto je svestan da vreme odnosi sve pa i sećanja na jedan veliki i strašan ratni podvig. Ukazujući na to da „Strelac nevidljiv – smrtonosno tačan / u registar hvata trenutke u blesku“, Milosav Tešić u svojoj pesmi gradi kontrast između trijumfa letnje svetlosti („Raspoluti Tvar se u svetlosnoj trini, / a suncokret grane sa vodenog dlana“) i osećanja onoga ko, suočen sa nacionalnom tragedijom, zapada u stanje u kome „stežu se grla i suze se zrnče“. A takvo stanje izaziva i jasna svest o tome da „pamćenje biva sve tanje i tanje“, ali pesma „Plava grobnica – Vido“ je oblik pesničkog pamćenja i zato pesma i može da bude „lekovita biljka“.
Na jedan sasvim osoben način pesma „Plava grobnica – Vido“ snažno se objedinjuje sa svim onim slikama propadanja i nestajanja o kojima svedoče pesme iz ciklusa „Elegija o pustim kućištima“. Stavljajući u središte svog interesovanja slike propadanja jednog nekad moćnog oblika života u Srbiji („Kraj škole stoji učitelj bez đaka. / U điku korov oblak da razgrebe“), povezujući te slike sa onim što podrazumeva stvarnost o kojoj je reč u ciklusu „U slici i reči“, Milosav Tešić nam pokazuje da lirski pesnik danas ne može da ostane ravnodušan prema onome što je osnovni beleg vremena – nestanak vrednosti koje su davale pravac i istorijskom kretanju i sadržaju ljudske svakodnevice i to je glavni razlog što knjigu „Privid kruga“ suštinski boji melanholija. A ta melanholija se, opet, napaja i onim sadržajima o kojima je reč u ciklusu „Razglednice sa Smiljevog polja“. Opevajući sve ono čega postajemo svesni onda „kad otvore oči supstance i tvari“, ono što se objavljuje u času kad „koraknulo sve je što muči i žulja“, Milosav Tešić nastoji da motiviše razlog zbog kog se pred pesnikovim okom najčešće ukazuju „ledenice smrti i tugine vlati“, odnosno ona tamna strana ljudskog postojanja koja nesrećnog čoveka drži „u opsadnom stanju“. Ne ispovedajući kao romantičar lični bol, Milosav Tešić se kreće i ka jeziku („karavilje reč je gde žal se gomila“) i ka onoj sferi gde je užas postojanja takav i toliki da je pred pesnikom samo „nejezika svemir“. A sve to nam govori da pred sobom imamo pesnika prvog reda, pesnika koji zna šta će videti „kad ukloni zastor najtamnija senka“. zaйmы na kartu sročno