Песма и најтамнија сенка

Милосав Тешић нам показује да лирски песник данас не може да остане равнодушан према ономе што је основни белег времена – нестанак вредности које су давале правац и историјском кретању и садржају људске свакодневице и то је главни разлог што књигу „Привид круга“ суштински боји меланхолија

Још кад је, средином осамдесетих година прошлог века, у „Књижевној речи“ објавио једну од својих поема посвећену дивљој ружи, Милосав Тешић се ретким читаоцима песничких дела указао као песник који је, долазећи без икакве најаве, успео да у свом певању споји много тога – опредељење за тзв. строге песничке облике (очито и због сазнања на коме су, свако у своје време, инсистирали Богдан Поповић и Бранко Миљковић – резултат у поезији зависи од савладаних тешкоћа), високо мајсторство у области форме, несумњиво ослањање на онај смер наше традиције који корене има у усменој књижевности и који преко романтизма и песника симболизма стиже и у наше време. За тај смер нашег песничког стваралаштва изузетно је било важно да, асимилујући најважнија искуства модерне књижевности, реализује неке дотле некоришћене версификацијске могућности, уз готово суверено кретање и у кратким и у дугим песничким формама. И мада се код нас понекад олако прелази преко онога што се, врло често, са потцењивањем назива техничким појединостима стиха, нешто друго ипак није могло бити занемарено. Више него било који песник Тешићу тако блиске симболистичке оријентације, а књиге „Купиново“ и „Кључ од куће“ су то врло добро показале, овај песник је умео да се креће у наоко супротстављеним правцима. Наиме, он је могао и да у песму уведе малу лирску приповетку о годинама после Другог светског рата кад се, у склопу идеолошке репресије, у сељачкој кући, уз подразумевану грубост, трагало за сликом краља Петра II, једнако као што је умео да лирским средствима дочарава једну тако од материјалног света далеку ствар, као што је „љубичаст рубац епилепсије“ или оно што пред песниковим оком израња из „гирланде јесенске фасаде“.

ЛИРСКА ИСТОРИЈА СРПСКИХ СЕОБА Отуда и није могло бити никакво изненађење то што је песник који је опевао низ топонима важних за српску историју и културу, од оних са Косова и Метохије до оних из западне Србије и Срема, обликујући тако, како је сам рекао „топонимску бројаницу“, читаве две књиге посветио исписивању лирске историје српских сеоба на север. Пратећи и своје земљаке Рачане, тај изузетно важни сегмент наше духовне, а самим тим и књижевне историје, у њиховом сеобном померању на север, све до Сент Андреје, Милосав Тешић је показао како и поезија у епохи у којој више нема великих епских замаха и за њих подесних облика ипак може да уђе у онај простор у коме се обликује национална судбина, посебно онај њен трагички обојени сегмент, везан за ишчезавање спрских трагова у Панонији. Тешићеве песме кроз које проблескују цитати и реминисценције на песничко дело Бранка Радичевића, Владислава Петковића Диса и других наших песника се због тога може посматрати не само из угла који је тако чест у савременој књижевности, а који изнад свега тражи испитивање места и улоге саме поезије у свету („шта ће јабуци муцај песника“, пита се Тешић у једној песми), већ се у том и таквом певању може видети преображени рефлекс романтичарских настојања да национална судбина, у другачијем поетичком хоризонту, буде једна од средишњих песничких тема. У новије време Тешић ће тај тематски смер своје поезије обогатити укључивањем јунака и симбола везаних за епску визију српског устајања на турску власт (песма „Гром о Светом Сави“ и друге песме).
У једној Тешићевој песми ћемо срести стих који има готово програмски карактер. У питању је стих: „Ја гледам у свет очима биља.“ У овом стиху не само што срећемо рефлекс оног некад збуњујућег Дисовог „да осећам себе у погледу трава“ већ превасходно добијамо прилику да видимо нешто од песникове опчињености биљним светом, нешто од његове потребе да баш у том свету пронађе моћан извор симболичких елемената. Може се, без икаквог претеривања, рећи да у модерној српској књижевности нема песника који је у тој мери умео да, окрећући се пејзажу, биљни свет види као необично важан састојак сваке животне драме, сваког животног садржаја. Неке од најбољих песама Милосава Тешића („Шљива српска“, „Јагорчевина“, да узмемо само две из књиге „Дар и коб“) поред тога што су засноване на настојању да се биљни свет, на једној страни, повеже са различитим облицима народног живота и да се, на другој страни, искористи као повод за увођење теме односа према сфери сакралног („ма како близак – предалек си Творче!“), могу се посматрати и као израз настојања да се и биљни свет посматра као нешто што је за човека модерног доба прешло у сферу онога што је изгубљено. Али ако данас има песника који уме да биље користи да покаже како „земаљских скрби просмехне се листа“, да укаже на везу биља са светом онога што је тајанствено, што се објављује само у особеном, примера ради, предвечерњем амбијенту, што онда може да постане и извор сасвим особене лирске метафизике, онда је то Милосав Тешић.

ПОГЛЕД „ИЗА ПЕСМЕ“ А баш биљни свет и потреба да он буде што ближи читаоцу омогућава нам да видимо једну сасвим необичну димензију свих новијих књига Милосава Тешића („Дар и коб“, „Млинско коло“,„Калопера Пера“, „Привид круга“). Реч је, једноставно, о чињеници да све ове књиге, додуше не у једнакој мери, имају сасвим особену композицију. Основни део књиге чине песме, најчешће распоређене у циклусе, али све ове књиге садрже и врло исцрпне коментаре, разнолика обавештења о појединим топонимима, биљкама, личностима које су претворене у лирске јунаке, о митолошким и другим појединостима. Читалац тако долази у прилику да види оно што је иза песме, он добије потребна обавештења о контексту у коме, изван књижевности, функционише нека појединост која је, уз мању или већу прераду, укључена у књижевни текст. Овакав облик композиције песничких књига је у српску књижевност увео Милош Црњански, онда кад је песмама из „Лирике Итаке“ додао коментаре. Црњански је то учинио не толико због оних неспоразума које је „Лирика Итаке“ изазвала у часу свог појављивања него због тога што му се учинило да је модерни песнички текст сувише удаљен од онога што је егзистенцијална или културно-историјска подлога из које он израста. Да би та веза била што очигледнија, потребан је коментар, потребан је контекст у коме се семантички тонови текста остварују, али и додатно оснажују. Овакву потребу је, нема сумње, имао и Милосав Тешић. Коментари који прате његове песничке књиге имају велики значај за разумевање песме, али их читалац и не мора узети у обзир. Нема сумње да је коментарима уз песме Милосав Тешић настојао да читаоцу покаже и да модерна поезија, за разлику од доброг дела романтичарске лирике, тражи читаоца који зна, који уме да песму повеже са оним што је, нужно, морало остати изван ње.
За књигу „Привид круга“ се, са много добрих разлога, може рећи да репрезентује све одлике поезије Милосава Тешића, и на тематском плану, и кад је у питању однос према песничком облику и начину компоновања већих целина. Ова Тешићева књига, исто тако, указује на стални раст песникове улоге у процесу интерпретације самог дела. Циклусне целине у овој књизи имају неједнак број песама (најопсежнија је циклусна целина „Елегија о пустим кућиштима“, једна данашња верзија Илићеве елегије „Над развалинама куле Северове“), што значи да се песник увек водио потребом да једну тему развије у оном облику који је за њу и бројем песама најпогоднији. А теме су разнолике и крећу се од настојања да се кроз сусрет са траговима далеке прошлости („Некропола у Дићима селу“) крене ка особеној метафизици времена („Са Авале поглед“), али тако што ће се оно метафизичко напајати реминисценцијама на српску историју и њене важне симболе, али и на тегобну садашњост коју, по мишљењу оних који српском народу нису наклоњени, обележава „темељна грешка у менталној грађи“, неспособност да се пронађе сопствено место у свету. Мада то ретко чини, Милосав Тешић је једну целину („У слици и речи“) претворио у црнохуморни дијалог са овим временом и његовим водећим социјално-политичким лозинкама. Црнохуморни елементи су видљиви и у указивању на то да данас водећу улогу у свету имају они „што моле у императиву“ и они који су уверени да „не чини се злочин кад учиним ја га!“. У таквом свету „мајсторише Ђаво и шкрипи му чизма“ а место бога је заузео „Злодух, разградитељ душа“.

СВЕ БОЈЕ МЕЛАНХОЛИЈЕ И у књизи „Привид круга“ Милосав Тешић у своје песме, кроз цитате и реминисценције, призива низ српских великих песничких творевина, у распону од устаничке епике преко Милутина Бојића до свог савременика Ивана В. Лалића. У српској књижевности и није тако редак случај да песници узимају исту тему (Ј. Ј. Змај и Лаза Костић, нпр.), али нема случаја да су три песника опевала један тако важан мотив као што је сахрањивање српских ратника у „плаву гробницу“. Као савременик историјског удеса српског народа, Милутин Бојић у ратној трагедији види претпоставку за остваривање снова низа генерација. Оглашавајући се знатно касније, у годинама кад је историја узела сасвим други смер, Иван В. Лалић већ јасно види да се велики снови, о чијем остварењу је сањала и генерација М. Бојића, нису остварили и да су наши преци крварили „због недохватног плода“. Пишући своју „Плаву гробницу – Видо“, Милосав Тешић у подтекст своје песме, онолико колико је потребно, ставља и Бојићеву и Лалићеву „Плаву гробницу“, али он своју песму гради као „читуљу ширу од летњега дана“, као један велики попис српских ратника из свих крајева, пошто је свестан да време односи све па и сећања на један велики и страшан ратни подвиг. Указујући на то да „Стрелац невидљив – смртоносно тачан / у регистар хвата тренутке у блеску“, Милосав Тешић у својој песми гради контраст између тријумфа летње светлости („Располути Твар се у светлосној трини, / а сунцокрет гране са воденог длана“) и осећања онога ко, суочен са националном трагедијом, запада у стање у коме „стежу се грла и сузе се зрнче“. А такво стање изазива и јасна свест о томе да „памћење бива све тање и тање“, али песма „Плава гробница – Видо“ је облик песничког памћења и зато песма и може да буде „лековита биљка“.
На један сасвим особен начин песма „Плава гробница – Видо“ снажно се обједињује са свим оним сликама пропадања и нестајања о којима сведоче песме из циклуса „Елегија о пустим кућиштима“. Стављајући у средиште свог интересовања слике пропадања једног некад моћног облика живота у Србији („Крај школе стоји учитељ без ђака. / У ђику коров облак да разгребе“), повезујући те слике са оним што подразумева стварност о којој је реч у циклусу „У слици и речи“, Милосав Тешић нам показује да лирски песник данас не може да остане равнодушан према ономе што је основни белег времена – нестанак вредности које су давале правац и историјском кретању и садржају људске свакодневице и то је главни разлог што књигу „Привид круга“ суштински боји меланхолија. А та меланхолија се, опет, напаја и оним садржајима о којима је реч у циклусу „Разгледнице са Смиљевог поља“. Опевајући све оно чега постајемо свесни онда „кад отворе очи супстанце и твари“, оно што се објављује у часу кад „коракнуло све је што мучи и жуља“, Милосав Тешић настоји да мотивише разлог због ког се пред песниковим оком најчешће указују „леденице смрти и тугине влати“, односно она тамна страна људског постојања која несрећног човека држи „у опсадном стању“. Не исповедајући као романтичар лични бол, Милосав Тешић се креће и ка језику („каравиље реч је где жал се гомила“) и ка оној сфери где је ужас постојања такав и толики да је пред песником само „нејезика свемир“. А све то нам говори да пред собом имамо песника првог реда, песника који зна шта ће видети „кад уклони застор најтамнија сенка“. займы на карту срочно