Da li naš režiser snima film mračniji od fantastike?

Film „Zaraza“ i nove nedoumice

Apokaliptični film slavnog Stivena Soderberga od pre desetak godina, „Zaraza“, koji govori o pandemiji smrtonosnog virusa, doživljava renesansu pošto se njegova priča upravo odvija u našoj stvarnosti i to do najsitnijih detalja

Naš svet je trenutno zastao, za sada ne i kolabirao, pred naletom novog virusa. Broje se žrtve, ali i posledice. Ekonomske najpre, usput i političke. Virus korona je aktuelni vladalac nad našim svetom. Menja ga silom i smrću. Možda do te mere da posle njega mnogo šta više neće biti kao pre. Pa i filmovi verovatno. Jedan, međutim, bio je baš kao ovo što trenutno doživljavamo. Snimljen pre skoro deset godina i prigodno nazvan „Zaraza“, delo američkog oskarovca Stivena Soderberga, jednog od najeminentnijih stvaralaca u holivudskoj filmskoj industriji poslednjih decenija i moćnog producenta. Pomenuti film deluje kao da ga je Soderberg snimio posle vremeplovske posete našem sadašnjem trenutku ili da je stvoren kao posledica predviđanja vidovnjaka. Doduše, imao je jednog uz sebe. Saradnika i savetnika. Znalca, profesionalca, a pokazalo se i prilično dalekovidog. Pošto se priča filma bavi projekcijom u to vreme fantastične ideje o svetskoj zarazi smrtonosnim virusom, Soderberg je za stručnog savetnika angažovao doktora Ijana Lipkina, profesora epidemiologije sa Univerziteta Kolumbija. Kako je čovek do tančina sve pogodio! Toliko da „Zaraza“ iz naše perspektive deluje kao dokumentarni film koji nam se odvija pred očima.

„Zaraza“ i naš svet

Do najsitnijih detalja ovaj film, čista fikcija ali podržana promišljanjem, naučnim saznanjima i medicinskim poznavanjem i obaveštenošću, čini da je paralela sa onim što se sada dešava našem svetu i onim što je Soderberg prikazao u svom filmu naprosto zapanjujuća. Mada, kako rekosmo, naučno podržana u (ipak) razmišljanju „šta bi bilo kad bi bilo“, „Zaraza“ dotiče naš svet na posebno snažan i potresan način. U zarazi iz filmske priče posle četiri meseca je umrlo 27 miliona ljudi širom sveta, a civilizacija se rasula devastirana u slomu svih institucija i ljudskosti koja je u borbi za goli život nestala kod većine nezaraženih ili još nezaraženih. Ovo poslednje nas po scenariju filma tek čeka jer naš je virus daleko sporiji od filmskog i, trenutno, manje smrtonosan. Soderbergov se brže prenosio i ubijao je revnosnije jer je izazivao zapaljenje mozga. Ali tu je jedina razlika. Poštujući najpre naslov, „Zaraza“ se bavila načinom ulaska opakog virusa u ljudsku populaciju i njegovim munjevitim raznošenjem na sve strane sveta. Potom smo posmatrali reakcije vlasti i posledice tih reakcija, odnosno propusta i grešaka usled nemoći i panike. U oba slučaja, baš zapravo u njima, nema poučnijeg štiva za nas danas od ovog dela iako je trenutno na internetu u opticaju mnoštvo dokumentarnih i tzv. edukativnih filmova koji se bave pandemskim zarazama i načinima za njihovo sprečavanje. Soderberg je, naime, ostavši u prožimanju fantastike i nauke, uspeo da snimi uzbudljivi triler u kome je glavni negativac nevidljivi virus, a glavna akcija filma se sastoji u jurnjavi za njim, odnosno hodanju po njegovim smrtonosnim tragovima. Vrlo je realistično objašnjeno kako se zaraza ovog tipa (kao i naša!) lako prenosi i šta je neophodno preduzeti da bi se eventualno izbegla kontaminacija virusom. Kao da gledate neki školski video na Jutjubu! Od prvih zaraženih do 27 miliona umrlih i na stotine miliona obolelih i inficiranih praćene su krvave stope virusa i kako je on „skakao“ s određene žrtve na nove, u geometrijskoj progresiji usput se i menjajući, mutirajući, pa je postajao još opasniji!
Zarad, doduše, filmske akcije i privlačnosti neke su scene uobičajeno holivudski karikirane, preterane i prenaglašene da ih ono što se nama sada dešava nije u tom preterivanju prevazišlo. Jer, recimo, dok gledamo kako u Italiji kamioni noću odvoze tela umrlih, u „Zarazi“ se problem s nesavladivim brojem leševa ogleda u nuždi da se oni sahranjuju u masovnim grobnicama usred grada. I dok su kod nas deficitarne rukavice i maske, tamo su nedostajale vreće za leševe! A dok mi već uživamo u policijskom času, Soderbergov svet zakatančen je tek kada su počela pljačkanja prodavnica i međusobna ubijanja još zdravih ljudi suočenih s glađu. Dakle, razlike nisu uopšte značajne, samo je redosled određenih zbivanja drugačiji. Međutim, Soderberg je najviše insistirao, a to bi mogao da bude i ključni motiv nastanaka ovog filma, na političkoj i pre svega bezdušnoj halapljivosti farmaceutske industrije. S jedne strane Soderberg veliča herojsku borbu pojedinca u medicinskom ešelonu boraca protiv virusa, a s druge žestoko osuđuje nesposobnost i dvoličnost političke elite koja upravlja svetom, kao i pogubnu pohlepu farmako-industrije. U filmu je najistaknutiji borac protiv pokvarenosti pomenuta dva segmenta ove tragedije opet pojedinac – novinar-bloger koji za sobom ima milionsku armiju sledbenika (istinska moć naroda!). Deluje naivno, ali kada pogledate panični strah vlasti upravo od te moći i izvora daleko preciznije obaveštenosti o svemu, Soderberg nije mnogo preterao s potenciranjem heroizma blogerskog Don Kihota. Mi takvog još nemamo, ali je kolekcija „razotkrivajućih“ video-priloga na Jutjubu sve veća, a slika o istinskoj opasnosti virusa korona i njegovog učinka daleko drugačija od zvaničnih, što je takođe kao preslikano društveno-političko stanje iz Soderbergovog filma. Teorije zavere na sve strane prate opravdavanja ili osuđivanja nadležnih, institucija, odgovornih pojedinaca koji su u sistemu zaštite građana. Svet i njegove institucije, savezi država i globalistički principi su se u filmu potpuno urušili i civilizacija je vrtoglavo krenula unazad, u brzi sunovrat.

Dve pošasti biblijskih razmera

Najviše se, međutim, bar za sada, razlikuju naša stvarnost i ova filmska fikcija u raspletu krize, odnosno antivirusne borbe. U filmu je holivudski brzo epidemija savladana otkrićem (i u tom slučaju, razume se, herojskim doprinosom pojedinaca) efikasne vakcine. Naša se epidemija odvija i dalje i bez pominjanja vakcine kao efikasnog oružja koje je „nadohvat ruke“. Naprotiv, kada je ovo rešenje pominjano, najbliži termin za njegovu primenu je za oko godinu i po do, verovatnije, dve godine. Čovečanstvo je bilo suočeno s pošasti biblijskih razmera koja je imala potencijal da potpuno devastira naš svet, poručuje Soderberg sa svojom „Zarazom“. Nije malo onih na privilegovanim pozicijama u vlasti koji još uvek ne smatraju da je vakcina protiv korone izgledna opcija spasa. I dok čekamo da se pošast sama ugasi ili bar pronađe vakcina, alternativni izvori obaveštavanja dovode u sumnju čak i postojanje epidemije. Ista priča u priči se odvija kroz zaplet „Zaraze“. Otuda se može reći da je Soderberg ponudio vrlo realističnu sliku sveta suočenog sa smrtonosnom epidemijom koja je mogla da na vreme upozori i pripremi one koji moraju da budu pripremljeni, a retki su. Opomena, dakle, upozorenje i primer koji, dakako, nisu prihvaćeni kao takvi. Soderberg je pohvaljen, počašćen ponekom nagradom, dobro je zaradio, ali su eventualne pouke iz ovog prilično politički značajnog filma ostale namerno neshvaćene od takozvanog stvarnog sveta. U kome smo i dalje zarobljeni lažima, strahom, pretnjama, izrabljivanjima, obmanama, zabranama, sopstvenim ograničenjima i fobijama, nedostacima, najpre, pravih uzora i lidera. A ako civilizacija nema ništa od pomenutog, nema ni oslonce koji bi je održali u životu. Soderberg je ponudio neku nadu svom svetu, a ovaj naš je naprosto nema. Naš režiser snima prilično mračan film.