Да ли наш режисер снима филм мрачнији од фантастике?

Филм „Зараза“ и нове недоумице

Апокалиптични филм славног Стивена Содерберга од пре десетак година, „Зараза“, који говори о пандемији смртоносног вируса, доживљава ренесансу пошто се његова прича управо одвија у нашој стварности и то до најситнијих детаља

Наш свет је тренутно застао, за сада не и колабирао, пред налетом новог вируса. Броје се жртве, али и последице. Економске најпре, успут и политичке. Вирус корона је актуелни владалац над нашим светом. Мења га силом и смрћу. Можда до те мере да после њега много шта више неће бити као пре. Па и филмови вероватно. Један, међутим, био је баш као ово што тренутно доживљавамо. Снимљен пре скоро десет година и пригодно назван „Зараза“, дело америчког оскаровца Стивена Содерберга, једног од најеминентнијих стваралаца у холивудској филмској индустрији последњих деценија и моћног продуцента. Поменути филм делује као да га је Содерберг снимио после времепловске посете нашем садашњем тренутку или да је створен као последица предвиђања видовњака. Додуше, имао је једног уз себе. Сарадника и саветника. Зналца, професионалца, а показало се и прилично далековидог. Пошто се прича филма бави пројекцијом у то време фантастичне идеје о светској зарази смртоносним вирусом, Содерберг је за стручног саветника ангажовао доктора Ијана Липкина, професора епидемиологије са Универзитета Колумбија. Како је човек до танчина све погодио! Толико да „Зараза“ из наше перспективе делује као документарни филм који нам се одвија пред очима.

„Зараза“ и наш свет

До најситнијих детаља овај филм, чиста фикција али подржана промишљањем, научним сазнањима и медицинским познавањем и обавештеношћу, чини да је паралела са оним што се сада дешава нашем свету и оним што је Содерберг приказао у свом филму напросто запањујућа. Мада, како рекосмо, научно подржана у (ипак) размишљању „шта би било кад би било“, „Зараза“ дотиче наш свет на посебно снажан и потресан начин. У зарази из филмске приче после четири месеца је умрло 27 милиона људи широм света, а цивилизација се расула девастирана у слому свих институција и људскости која је у борби за голи живот нестала код већине незаражених или још незаражених. Ово последње нас по сценарију филма тек чека јер наш је вирус далеко спорији од филмског и, тренутно, мање смртоносан. Содербергов се брже преносио и убијао је ревносније јер је изазивао запаљење мозга. Али ту је једина разлика. Поштујући најпре наслов, „Зараза“ се бавила начином уласка опаког вируса у људску популацију и његовим муњевитим разношењем на све стране света. Потом смо посматрали реакције власти и последице тих реакција, односно пропуста и грешака услед немоћи и панике. У оба случаја, баш заправо у њима, нема поучнијег штива за нас данас од овог дела иако је тренутно на интернету у оптицају мноштво документарних и тзв. едукативних филмова који се баве пандемским заразама и начинима за њихово спречавање. Содерберг је, наиме, оставши у прожимању фантастике и науке, успео да сними узбудљиви трилер у коме је главни негативац невидљиви вирус, а главна акција филма се састоји у јурњави за њим, односно ходању по његовим смртоносним траговима. Врло је реалистично објашњено како се зараза овог типа (као и наша!) лако преноси и шта је неопходно предузети да би се евентуално избегла контаминација вирусом. Као да гледате неки школски видео на Јутјубу! Од првих заражених до 27 милиона умрлих и на стотине милиона оболелих и инфицираних праћене су крваве стопе вируса и како је он „скакао“ с одређене жртве на нове, у геометријској прогресији успут се и мењајући, мутирајући, па је постајао још опаснији!
Зарад, додуше, филмске акције и привлачности неке су сцене уобичајено холивудски карикиране, претеране и пренаглашене да их оно што се нама сада дешава није у том претеривању превазишло. Јер, рецимо, док гледамо како у Италији камиони ноћу одвозе тела умрлих, у „Зарази“ се проблем с несавладивим бројем лешева огледа у нужди да се они сахрањују у масовним гробницама усред града. И док су код нас дефицитарне рукавице и маске, тамо су недостајале вреће за лешеве! А док ми већ уживамо у полицијском часу, Содербергов свет закатанчен је тек када су почела пљачкања продавница и међусобна убијања још здравих људи суочених с глађу. Дакле, разлике нису уопште значајне, само је редослед одређених збивања другачији. Међутим, Содерберг је највише инсистирао, а то би могао да буде и кључни мотив настанака овог филма, на политичкој и пре свега бездушној халапљивости фармацеутске индустрије. С једне стране Содерберг велича херојску борбу појединца у медицинском ешeлону бораца против вируса, а с друге жестоко осуђује неспособност и дволичност политичке елите која управља светом, као и погубну похлепу фармако-индустрије. У филму је најистакнутији борац против покварености поменута два сегмента ове трагедије опет појединац – новинар-блогер који за собом има милионску армију следбеника (истинска моћ народа!). Делује наивно, али када погледате панични страх власти управо од те моћи и извора далеко прецизније обавештености о свему, Содерберг није много претерао с потенцирањем хероизма блогерског Дон Кихота. Ми таквог још немамо, али је колекција „разоткривајућих“ видео-прилога на Јутјубу све већа, а слика о истинској опасности вируса корона и његовог учинка далеко другачија од званичних, што је такође као пресликано друштвено-политичко стање из Содерберговог филма. Теорије завере на све стране прате оправдавања или осуђивања надлежних, институција, одговорних појединаца који су у систему заштите грађана. Свет и његове институције, савези држава и глобалистички принципи су се у филму потпуно урушили и цивилизација је вртоглаво кренула уназад, у брзи суноврат.

Две пошасти библијских размера

Највише се, међутим, бар за сада, разликују наша стварност и ова филмска фикција у расплету кризе, односно антивирусне борбе. У филму је холивудски брзо епидемија савладана открићем (и у том случају, разуме се, херојским доприносом појединаца) ефикасне вакцине. Наша се епидемија одвија и даље и без помињања вакцине као ефикасног оружја које је „надохват руке“. Напротив, када је ово решење помињано, најближи термин за његову примену је за око годину и по до, вероватније, две године. Човечанство је било суочено с пошасти библијских размера која је имала потенцијал да потпуно девастира наш свет, поручује Содерберг са својом „Заразом“. Није мало оних на привилегованим позицијама у власти који још увек не сматрају да је вакцина против короне изгледна опција спаса. И док чекамо да се пошаст сама угаси или бар пронађе вакцина, алтернативни извори обавештавања доводе у сумњу чак и постојање епидемије. Иста прича у причи се одвија кроз заплет „Заразе“. Отуда се може рећи да је Содерберг понудио врло реалистичну слику света суоченог са смртоносном епидемијом која је могла да на време упозори и припреми оне који морају да буду припремљени, а ретки су. Опомена, дакле, упозорење и пример који, дакако, нису прихваћени као такви. Содерберг је похваљен, почашћен понеком наградом, добро је зарадио, али су евентуалне поуке из овог прилично политички значајног филма остале намерно несхваћене од такозваног стварног света. У коме смо и даље заробљени лажима, страхом, претњама, израбљивањима, обманама, забранама, сопственим ограничењима и фобијама, недостацима, најпре, правих узора и лидера. А ако цивилизација нема ништа од поменутог, нема ни ослонце који би је одржали у животу. Содерберг је понудио неку наду свом свету, а овај наш је напросто нема. Наш режисер снима прилично мрачан филм.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *