Захтеви помесним православним црквама да због вируса корона затворе храмове нису ништа друго него нови libeli којима су рани хришћани римским властима доказивали да су се држави и њеним божанствима већма покорили него Христу
Православнима се током овогодишњег Часног поста оспорава право да док траје пандемија вируса корона учествују на богослужењима у храмовима СПЦ, и да примају Свето Причешће на предањски начин једном заједничком кашичицом из једног Светог Путира.
ЖИЖА ВЕРЕ За православне су Света Тајна Литургије и Света Тајна Причешћа жижа њихове вере, јер према учењу Православне Цркве Литургија није обична Служба Божија него пројава саме Цркве као Тела Христовог, а Свето Причешће само Тело и Крв Христова. Следствено, било какво задирање власти у ова питања под изговором бриге за заштиту јавног здравља представљало би пример драстичног ограничења права појединца да у складу са својим веровањем обавља верске обреде. Ово пак индивидуално право, како примећује В. Ђурић у својој студији „Слобода вероисповести у јуриспруденцији европских уставних судова“, спада у forum internum и ни у ком случају не може бити предмет аката државних власти. Свака државна мера којом би се ограничило право појединаца да учествује на Светој Литургији и да се причешћује значила би принудно интервенисање у слободу верског уверења појединца (forum internum), коме су Света Тајна Литургије и Свето Причешће не само суштина његове вере већ и његовог живота.
Посматрано из угла колективног права на слободу вероисповести чији је носилац верска заједница, уређење богослужбеног поретка спада према чл. 6 ст. 3 Закона о црквама и верским заједницама Републике Србије у аутономну сферу Цркве, у коју држава нема права да се меша. Покушај да се верницима забрани учешће на богослужењима тако представља ограничење неприкосновеног права на богослужење не само појединаца већ и Цркве као заједнице, пошто се према учењу Православне Цркве у Тајни Евхаристије пројављује органско молитвено јединство верног народа (лаоса) и свештенства као удова мистичког Тела Христовог. При томе Црква може из разлога икономије да прихвати одређене хигијенско-санитарне антиепидемијске мере државе и њима саобрази организацију богослужења (држање одстојања између верника, боравак верника током Литургије у порти храма), али све преко тога значило би ограничење индивидуалног и колективног права на слободу вероисповести, које се према члану 202 Устава Републике Србије као апсолутно право не може ограничити ни у условима ванредног стања.