Да ли су српско-амерички односи стварно поново стигли на раскршће?
Последњих дана интензивно чујемо од наших званичника да су српско-амерички односи убрзано кренули узлазним путем. Медији увелико спекулишу да је Вашингтон радикално променио раније некритички позитиван однос према косовским Албанцима, па их сада сурово – у духу познатог принципа штапа и шаргарепе – дисциплинује како би постали флексибилнији у преговорима с Београдом. Пласирају се идеје да САД већ имају и некакво „компромисно“ решење косовског питања које би уважило и наше интересе, односно да су у вези са прогоном СПЦ и српског народа у Црној Гори иза затворених врата упутиле оштре тонове Ђукановићу. Остаје нам да у наредном периоду видимо шта је од тога тачно, али сумњичав сам у основаност већине исказа (али не у потпуности свих). Макар за сада. Стога, да се осврнемо на нешто друго, а то је корен српско-америчких неспоразума, без чијег бар делимичног чупања, верујем, неће бити међусобног споразума.
[restrict]ДРЕЗДЕНСКИ ХОРОР Парадоксално је али је тако, тај отровни корен се налази у низу одлука југословенских бољшевика из 1928. године. Тада, на Дрезденском или Четвртом конгресу КПЈ, дефинитивно је преовладала политика разбијања српског етничког и државног простора. Осуђена је десна, преовлађујуће српска фракција, која се залагала за очување Југославије, те је узет курс ка њеном рушењу. И то на начин који је био до крајности антисрпски. Било је предвиђено стварање независне Хрватске (која је укључивала многе српске крајеве), Црне Горе и Македоније, док би преостале српске земље биле додатно осакаћене сецесијом подручја с мађарском и албанском већином. На том конгресу великим сјајем засијала је и звезда Ј. Б. Тита који је имао запажену улогу.
Пошто су југословенски комунисти, предвођени тим истакнутим сином хрватског народа, узели власт, дрезденски концепт је у модификованом виду реализован. Успостављена је савезна држава чије федералне јединице су биле тако дефинисане да се што више ослаби српски фактор. У том циљу је измишљена и црногорска нација, Срби на северу и западу Македоније су приморавани да се стопе с прокламованом македонском нацијом (полазећи и од Цвијићевих анализа, македонска специфичност постојала је у јужном и источном делу Вардарске Македоније, али не на њеној целој територији). Слично се догодило и са Србима католицима у Далмацији и Дубровнику.
Уз све то Србија је добила и две покрајине. И то није било све на дужи рок. Временом, бољшевичка федерација добијала је многе конфедералне елементе а покрајине су само формално остале део Србије док су у пракси постале конститутивни елементи федерације. Уједно, направљен је још један корак на пољу етничког инжењеринга, те су исламизирани Срби проглашени за припаднике тзв. муслиманске нације. По нестанку Југославије они су преименовани у Бошњаке.
СРПСКИ АУТИЗАМ Тако раскомадан српски простор – тек донекле, у контексту делимичног националног буђења крајем 80-их година, консолидован у вези са унутрашњом структуром Републике Србије (која је успела да реинтегрише покрајине) – дочекао је пад Берлинског зида. Наша кривица је ту била у томе што се, као резултат деценијског титоистичког испирања мозгова народа и југо-бољшевичког карактера српске новонастале „елите“, наш републички врх али и немали део опозиције и грађанства на неки начин идентификовао с пакленим идеолошко-националним концептом који нам је наметнут. Када је, површно гледано, и бежао од тога, њиме је био прожет.
Укратко, био је против слабљења Југославије, али није деловао с позиција радикалног одбацивања тзв. авнојског њеног устројства (нпр. никада није одбачен вештачки концепт црногорске или муслиманске нације). Уместо да прва одбаци комунистички терет и радикално доведе у питање његова државно-национална решења, званична Србија је настојала да све то ревитализује у некаквом социјалистичко-самоуправном виду с „људским ликом“ и у оквиру ојачане Југославије.
С друге стране, народи који су код нас профитирали од југословенског бољшевизма, њега су се у име демократије (коју никада нису имали за разлику од Србије) и припадности западном кругу свесрдно одрицали и тежили су национално ексклузивним решењима. Југославија која им је све дала била им је мрска а нама којима је много тога узела прирасла је за срце. И то још с много црвених нијанси.
АМЕРИЧКИ ПОВРШНИ ПРАГМАТИЗАМ Дошло је време да се позабавимо Американцима и њиховим односом према Југославији и њеном систему. САД су касније од Британаца заиграле искључиво на Ј. Б. Титову карту и, макар због потребе мисије „Ваздушни мост“ (током које су припадници Равногорског покрета спасли стотине америчких ваздухопловаца), одржавали односе с Дражом Михаиловићем и када га је Лондон већ жртвовао током ценкања о интересним сферама са Совјетима. Штавише, убрзо после преузимања власти од стране наших комуниста, услед њиховог идеолошког радикализма али и територијалних претензија према Италији, односи Југославије с Вашингтоном кренули су силазном путањом.
Убрзо после Резолуције Информбироа (1948) и разлаза са Стаљином ствари су се промениле. Иако комунистички чврсторукаш, Тито је од стране САД прихваћен по принципу – непријатељ нашег непријатеља је наш пријатељ. Југославија је почела да добија огромну војну али и помоћ сваке друге врсте. До друге половине 50-их постала је скоро неформални члан НАТО-а. Но с нормализацијом односа Москве и Београда, дошло је до његовог дистанцирања од Вашингтона. У наредним деценијама Ј. Б. Тито је балансирао и кокетирао с обе стране. Некада је био ближи једној, некада другој. Ипак, САД су га третирале пре као пријатеља него као опонента.
Његов, у основи екстремно антисрпски, концепт решавања националног питања у Југославији све више је на Западу прихватан као праведан и узоран. Велику улогу у томе имала је и англосаксонска, назовимо је, ситон-вотсонска прохрватска перспектива посматрања из времена јужнословенског уједињења и југословенске краљевине, али и још старија антисрпска (дизраелијевска) традиција. Титоистичко семе пало је на преорано плодно западно тло. Уз то, тј. док је у битним западним круговима умишљано да је Броз последњи Хабзбург који одржава ред и геополитички склад на турбулентном југословенском простору, обновљен је имиџ Срба као „малих Руса“ који би радо ЈУ одвукли у совјетски загрљај. Својим нефлексибилним и идеолошки статичним понашањем у зору југословенског распада, наше тадашње руководство је, нажалост, погодовало таквим стереотипима уместо да снажном акцијом проба да их ублажи.
ГЕОПОЛИТИЧКА ЛОГИКА: ВРЕМЕ ЈЕ ДА СЕ ДУХ ДРЕЗДЕНА УПОКОЈИ!
Време ће показати о чему се ради, али једно је већ данас јасно: Манипулативна еуфорија која избија из низа наших медија, попут – САД нас примају у свој загрљај а одбацују Албанце, крајње је отужна и понижавајућа. Странци задужени за праћење наше медијске сцене, сигуран сам, презриво нам се смеју због тога. Но када смо већ код оних који се нама баве у функцији иностраних центара моћи, ипак је време да схвате да уз све мане које имамо нисмо пластелин од кога може да се направи било шта. А свет се битно променио и наставиће да се мења. Клатно моћи се полако креће ван западног круга. |
ЕВРОАТЛАНТСКИ БОЉШЕВИЗАМ Десило се да је и тадашње српско руководство, као и Вашингтон, бранило југословенске бољшевичке тековине (али различите). Само што је, да будемо поштени, оно много брже и свеобухватније еволуирало у позитивном смеру. САД су опет остале ригидно на авнојским позицијама када се ради о националном питању, а слободно можемо да кажемо да су се вратиле и до његових дрезденских поставки. Њихов темељ је био крилатица: срушити великосрпску творевину Југославију. Бела кућа је после мањег колебања то прихватила и бранила, имајући у виду авнојске међе које су грубо, противно историјском и етничком праву, делиле српски народ.
Срби су се том негирању свих њихових победа у минулим ратовима, наравно, одлучно опирали. Бранећи Југославију или искључиво српске земље, борили су се против њиховог распарчавања. Уследиле су санкције, војнополитичка подршка Америке нашим регионалним непријатељима, неколико њених директних агресија против српског народа, организовање у Србији од стране америчких служби прве „наранџасте револуције“.
Да више не дужим, стигли смо ту где смо. Срби су прогнани из Хрватске. Косово је окупирано и по британском колонијалном моделу проглашено за „независни“ протекторат. Босна и Херцеговина је одржана противно вољи два од три конститутивна народа, као некаква аморфна државна заједница два ентитета, а под врховном влашћу евроатлантског „гувернера“. Црна Гора је, у духу идеје одбацивања Срба и Руса од Јадрана, одвојена од Србије и охрабрена да заузме антисрпски правац (али вероватно не толико екстремно као што је тамошњи естаблишмент учинио).
НЕНОРМАЛНА „НОРМАЛИЗАЦИЈА“? Шта даље? На речима, Београд и Вашингтон желе да граде добре односе. Можда је то, бар када се ради о Трамповом окружењу, и с америчке стране искрено. Али да ли је тако нешто могуће ако се, у мери у којој је то сада реално, не одбаци дрезденско наслеђе? До сада се увек полазило од тога да је цена унапређења српско-америчких односа наше одрицање од виталних националних интереса. Колико да смо уступака давали, ипак нисмо отишли толико далеко колико неко преко океана процењује да је довољно да добијемо „тапију“ да смо добри момци.
Уверен сам, ни сада наш естаблишмент, уз сву попустљивост, није спреман баш на капитулацију ни о питању Косова и Метохије, ни када се ради о пристанку на даљу централизацију Босне и Херцеговине на штету изворних овлашћења Републике Српске. Ако је све то услов Вашингтона, онда неће бити ништа од најављене идиле између Срба и Американаца. Друга опција је да Вашингтон уистину мења став према одбрани југо-бољшевичког државно-националног наслеђа препакованог у клинтоновско-сорошевску амбалажу. Неке индикације постоје да се иде у том смеру, али оне су ипак сувише бледе, а можда и само плод наше маште произашле из јаке жеље да се ослободимо стигме и притиска.