Učitavanje mogućeg smisla – OSUĐENI NA SLOBODU

Slobodan sam onoliko koliko sam spreman na izvesna odricanja, koliko mi nije previše stalo do materijalnog bogatstva i društvenog uspevanja. Stepen odricanja svako sam sebi određuje prema mogućnostima, i prioritetima. Ovako ili onako, ostaje nam da odlučimo koja nam vrsta poluslobode odgovara

Javlja mi se, posle trideset pet godina, T. K. Upoznao sam ga kao aktivistu borbe za ljudska prava u vreme kad taj angažman nije uživao finansijsku podršku domaćih ili stranih centara moći. I ja sam se, početkom osamdesetih, okušao u sličnoj delatnosti. Vodio sam Odbor za odbranu slobode mišljenja i izražavanja, pod krovom Udruženja književnika. Od članova tog odbora (Desanka Maksimović, Biljana Jovanović, Borislav Mihajlović Mihiz, Stevan Raičković, Raša Livada) u životu smo jedino Dragoslav Mihailović, inicijator poduhvata, i ja. Pratili smo „slučajeve“, izdavali saopštenja. U novinama su nas napadali, ne navodeći sadržaj onoga što smo saopštavali.
T. K. je delovao kao usamljeni strelac. Bio je vrlo glasan za vreme Šešeljevog robijanja u Zenici, ukazivao je na zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe, a i sam je iskusio tu vrstu brige za čovekovo mentalno i moralno zdravlje. Pokrenuo je slučaj jednog pukovnika JNA koji je, zbog duga jezika, godinama čamio u azilu, i oficir je pušten na slobodu. Slao mi je podatke za vreme suđenja Šestorici. Bio je uistinu neustrašiv, što ja, za sebe, ne mogu reći. Zakaže mi, preko telefona, sastanak ispred Jugoslovenskog dramskog. Dođem desetak minuta ranije, i istovremeno se na uskom trotoaru ispod Cvetnog trga parkiraju policijska kola. Drugi put se to isto desilo ispred Američke čitaonice, u srcu pešačke zone. T. K. na takve sitnice nije obraćao pažnju. U kafani, za stolom, izvadio bi iz tašne hrpu emigrantskih listova, da mi pokaže zanimljive članke. „Nemojte ovde“, opominjao sam ga. „A zašto ne?“, čudio se, kao dete.
Višnji ga je takvog dao, kako je disao, tako je mislio, i što je mislio, to je govorio. Ne kaže se slučajno da je neko ludo hrabar. Pamet je odveć svesna opasnosti, preuveličava ih, vidi ih i onamo gde ih nema. Ja sam hrabrost osvajao savlađujući strah; imao sam, što bi se reklo, normalnu reakciju. Zato su njega, i njemu slične, „normalni“ ljudi smatrali za nenormalnog.
Privlačili su me, o da. Nagledao sam ih se i naslušao, naročito sredinom šezdesetih, kad sam nepune dve godine radio kao urednik kulturne rubrike velikog dnevnog lista. Osećali su, valjda, bliskost, donosili su svakojake napise. Ponešto bih objavio, a za ostalo sam ih molio da nikom drugom ne pokazuju. Ispovedali su mi se, u četiri oka. Bio sam pun razumevanja, i, istovremeno, disciplinovan vršilac poverene dužnosti. Ne možete glavom kroza zid, ponavljao sam, diveći se njihovom bezumlju. Nisam bio član vladajuće partije, ali zbog svog levičarskog senzibiliteta, nisam bio ni njen zakleti protivnik. Sa blažim oblicima diktature uvek je moguć privremeni, obostrano koristan sporazum. Savestan u odnosu prema svojim poslodavcima, predusretljiv prema „disidentima“: neudobna situacija, ali sam se, kao plivač, održavao na vodi.
Pravio sam male ispade, unosio podnošljivu zbrku u utvrđeni red stvari. Odem kod vrlo poznatog pisca, u trenutnom sukobu sa Partijom, i uzmem od njega tekst za novine. Pisac to protumači kao gest sa visokog mesta, kao da me je Ce-Ka poslao, a i odgovorni pomisle da se negde nešto promenilo, da je uzet novi kurs. Utoliko bolje, ako se „stvar“ izgladila. Donesem sa Korčulanske letnje škole miran, objektivan izveštaj, bez zajedljivosti prema „praksisovcima“, i to proturim u nedeljnom broju. Grom iz vedra neba, direktor besan, a državi, vojsci i policiji dlaka s glave ne fali: znači može i ovako! Ni oni gore nemaju o svemu, u svakom času, jedinstveno i tvrdo mišljenje. Ima zabrana koje se vuku po inerciji, a kad otpadnu, i čuvarima reda bude lakše. Tako izgleda držanje malog slobodoljupca u sredini koja sa slobodom ima neke neraščišćene račune. Tako izgleda snalaženje u atmosferi pomešanih istina i laži, hrabrosti i kukavičluka, iskrenosti i lukavstva. Živeo sam dva-tri uporedna života, čitao knjige koje niko od njih nije uzimao u ruke, sretao se sa ljudima od kojih su oni bežali kao đavo od krsta, trudeći se da pretpostavljenima ne stajem isuviše na žulj. Najzad, gajili su prema meni i izvesno poverenje. Seljačko dete, iz siromašne kuće, bez građanske nadmenosti i gadljivosti prema montanjarima, držali su me za svoga, u očekivanju da „regulišem“ jednu formalnost. Tako su, onda, zvali učlanjenje u Partiju, što sam uspeo da izbegnem.
Čas istine je morao kucnuti. Došao je u junu 1968, sa izbijanjem studentskih nereda. Tada sam otvorio karte. Na velikom zboru radnih ljudi rekoh sve što sam imao. Među mojim predgovornicima bilo je i predloga da se izvedu tenkovi na ulice. Rashladio sam usijanu atmosferu, vazduh oko mene se zgusnuo i zamračio. Izlazeći na ulicu, sudarih se sa pogledima punih mržnje. Zgrčen, očekivao sam da me neko mlatne po glavi. Priđe mi šef voznog parka, dobrodušna i krupna ljudina poreklom iz neke od naših krajina, potapša me po leđima, i glasno zabrunda:
„Sinovče, ono što si rekao sve je tačno!“
Na jednoj strani, dve stotine zgranutih, ispravnomislećih i poslušnih, a na drugoj kamiondžija. Njih sam zaboravio, a njega pamtim.
Dobio sam još jedno priznanje, neprijatno formulisano, ali ga moram navesti. Jedan stariji činovnik, komercijalista, čini mi se da je imao posla sa Informbiroom, nasamo mi reče:
„Ja sam mislio da si ti pokvarenjak, pošto su te stavili za urednika, a ti si, u stvari, čestit čovek…“
Bio sam i jedno i drugo: čestiti pokvarenjak. Samo se oksimoronom mogao opisati moj položaj.
Glavni urednik, koji mi je bio naklonjen, pozvao me je u svoju kancelariju:
„Čoveče, smiri se, ćuti dok ovo prođe… Uzmi putni nalog, skloni se nekud dve-tri nedelje, karijera ti je u pitanju…“
„A šta će mi karijera?“
Moj dobronamerni savetodavac poćuta časak-dva, a onda nevoljno promrmlja:
„Da sam mlađi, možda bih i ja tako…“
… Ovo su tek usputna sećanja što ih u meni probudi pismo T. K. Bio sam njegov kratkoročni saputnik. Mislio sam, i mislim, da od politike ima važnijih i lepših poslova. U nju čovek zagazi kad, s pravom ili pogrešno, proceni da je na to primoran. T. K. je pod tom prinudom proveo život. Šteta, ne za politiku nego za njega. Kaže da je o svojim aktivnostima ispisao oko 9.000 stranica. Odlomak, poslat preko mejla, pročitao sam sa interesovanjem, i saopštio mu neke utiske. Moradoh mu reći da se tom rabotom poodavno ne bavim, što ga je, u kratkom odgovoru, razočaralo. Ne, nisam se odrekao nekih ubeđenja i osećanja. Član 133 KZ, predviđen za kažnjavanje delikta mišljenja, vređao je pamet i ponižavao dušu. Tu se moralo protestovati. U međuvremenu je ukinut. Za uočavanje nekih drugih, manjih zala, traži se svežina gledanja i suđenja koja čoveku u poodmaklim godinama nedostaje. Život se, i u tzv. Slobodnom svetu, surovo odnosi prema pojedincu, pogotovo ako je slab. Povodi za negodovanje stalno iskrsavaju. Ako neko skuplja potpise za oslobođenje Asanža, neka me potpiše.
Moje simpatije prema apatridima, boemima, beskućnicima i marginalcima, dakle, i prema T. K., nisu se ugasile. Slobodan sam onoliko koliko sam spreman na izvesna odricanja, koliko mi nije previše stalo do materijalnog bogatstva i društvenog uspevanja. Stepen odricanja svako sam sebi određuje prema mogućnostima, i prioritetima. Ovako ili onako, ostaje nam da odlučimo koja nam vrsta poluslobode odgovara.
Bendžaminu Frenklinu (1706–1790) pripisuje se iskaz Ubi libertas, ibi patria, što je parafraza onoga Ubi bene. Bez slobode, domovina je apsana; bez domovine, sloboda je beskućna skitnica, i najbolje utočište nalazi u našoj duši. Tamo je najbezbednija.