Слободан сам онолико колико сам спреман на извесна одрицања, колико ми није превише стало до материјалног богатства и друштвеног успевања. Степен одрицања свако сам себи одређује према могућностима, и приоритетима. Овако или онако, остаје нам да одлучимо која нам врста полуслободе одговара
Jавља ми се, после тридесет пет година, Т. К. Упознао сам га као активисту борбе за људска права у време кад тај ангажман није уживао финансијску подршку домаћих или страних центара моћи. И ја сам се, почетком осамдесетих, окушао у сличној делатности. Водио сам Одбор за одбрану слободе мишљења и изражавања, под кровом Удружења књижевника. Од чланова тог одбора (Десанка Максимовић, Биљана Јовановић, Борислав Михајловић Михиз, Стеван Раичковић, Раша Ливада) у животу смо једино Драгослав Михаиловић, иницијатор подухвата, и ја. Пратили смо „случајеве“, издавали саопштења. У новинама су нас нападали, не наводећи садржај онога што смо саопштавали.
Т. К. је деловао као усамљени стрелац. Био је врло гласан за време Шешељевог робијања у Зеници, указивао је на злоупотребе психијатрије у политичке сврхе, а и сам је искусио ту врсту бриге за човеково ментално и морално здравље. Покренуо је случај једног пуковника ЈНА који је, због дуга језика, годинама чамио у азилу, и официр је пуштен на слободу. Слао ми је податке за време суђења Шесторици. Био је уистину неустрашив, што ја, за себе, не могу рећи. Закаже ми, преко телефона, састанак испред Југословенског драмског. Дођем десетак минута раније, и истовремено се на уском тротоару испод Цветног трга паркирају полицијска кола. Други пут се то исто десило испред Америчке читаонице, у срцу пешачке зоне. Т. К. на такве ситнице није обраћао пажњу. У кафани, за столом, извадио би из ташне хрпу емигрантских листова, да ми покаже занимљиве чланке. „Немојте овде“, опомињао сам га. „А зашто не?“, чудио се, као дете.
Вишњи га је таквог дао, како је дисао, тако је мислио, и што је мислио, то је говорио. Не каже се случајно да је неко лудо храбар. Памет је одвећ свесна опасности, преувеличава их, види их и онамо где их нема. Ја сам храброст освајао савлађујући страх; имао сам, што би се рекло, нормалну реакцију. Зато су њега, и њему сличне, „нормални“ људи сматрали за ненормалног.
Привлачили су ме, о да. Нагледао сам их се и наслушао, нарочито средином шездесетих, кад сам непуне две године радио као уредник културне рубрике великог дневног листа. Осећали су, ваљда, блискост, доносили су свакојаке написе. Понешто бих објавио, а за остало сам их молио да ником другом не показују. Исповедали су ми се, у четири ока. Био сам пун разумевања, и, истовремено, дисциплинован вршилац поверене дужности. Не можете главом кроза зид, понављао сам, дивећи се њиховом безумљу. Нисам био члан владајуће партије, али због свог левичарског сензибилитета, нисам био ни њен заклети противник. Са блажим облицима диктатуре увек је могућ привремени, обострано користан споразум. Савестан у односу према својим послодавцима, предусретљив према „дисидентима“: неудобна ситуација, али сам се, као пливач, одржавао на води.
Правио сам мале испаде, уносио подношљиву збрку у утврђени ред ствари. Одем код врло познатог писца, у тренутном сукобу са Партијом, и узмем од њега текст за новине. Писац то протумачи као гест са високог места, као да ме је Це-Ка послао, а и одговорни помисле да се негде нешто променило, да је узет нови курс. Утолико боље, ако се „ствар“ изгладила. Донесем са Корчуланске летње школе миран, објективан извештај, без заједљивости према „праксисовцима“, и то протурим у недељном броју. Гром из ведра неба, директор бесан, а држави, војсци и полицији длака с главе не фали: значи може и овако! Ни они горе немају о свему, у сваком часу, јединствено и тврдо мишљење. Има забрана које се вуку по инерцији, а кад отпадну, и чуварима реда буде лакше. Тако изгледа држање малог слободољупца у средини која са слободом има неке нерашчишћене рачуне. Тако изгледа сналажење у атмосфери помешаних истина и лажи, храбрости и кукавичлука, искрености и лукавства. Живео сам два-три упоредна живота, читао књиге које нико од њих није узимао у руке, сретао се са људима од којих су они бежали као ђаво од крста, трудећи се да претпостављенима не стајем исувише на жуљ. Најзад, гајили су према мени и извесно поверење. Сељачко дете, из сиромашне куће, без грађанске надмености и гадљивости према монтањарима, држали су ме за свога, у очекивању да „регулишем“ једну формалност. Тако су, онда, звали учлањење у Партију, што сам успео да избегнем.
Час истине је морао куцнути. Дошао је у јуну 1968, са избијањем студентских нереда. Тада сам отворио карте. На великом збору радних људи рекох све што сам имао. Међу мојим предговорницима било је и предлога да се изведу тенкови на улице. Расхладио сам усијану атмосферу, ваздух око мене се згуснуо и замрачио. Излазећи на улицу, сударих се са погледима пуних мржње. Згрчен, очекивао сам да ме неко млатне по глави. Приђе ми шеф возног парка, добродушна и крупна људина пореклом из неке од наших крајина, потапша ме по леђима, и гласно забрунда:
„Синовче, оно што си рекао све је тачно!“
На једној страни, две стотине згранутих, исправномислећих и послушних, а на другој камионџија. Њих сам заборавио, а њега памтим.
Добио сам још једно признање, непријатно формулисано, али га морам навести. Један старији чиновник, комерцијалиста, чини ми се да је имао посла са Информбироом, насамо ми рече:
„Ја сам мислио да си ти покварењак, пошто су те ставили за уредника, а ти си, у ствари, честит човек…“
Био сам и једно и друго: честити покварењак. Само се оксимороном могао описати мој положај.
Главни уредник, који ми је био наклоњен, позвао ме је у своју канцеларију:
„Човече, смири се, ћути док ово прође… Узми путни налог, склони се некуд две-три недеље, каријера ти је у питању…“
„А шта ће ми каријера?“
Мој добронамерни саветодавац поћута часак-два, а онда невољно промрмља:
„Да сам млађи, можда бих и ја тако…“
… Ово су тек успутна сећања што их у мени пробуди писмо Т. К. Био сам његов краткорочни сапутник. Мислио сам, и мислим, да од политике има важнијих и лепших послова. У њу човек загази кад, с правом или погрешно, процени да је на то приморан. Т. К. је под том принудом провео живот. Штета, не за политику него за њега. Каже да је о својим активностима исписао око 9.000 страница. Одломак, послат преко мејла, прочитао сам са интересовањем, и саопштио му неке утиске. Морадох му рећи да се том работом поодавно не бавим, што га је, у кратком одговору, разочарало. Не, нисам се одрекао неких убеђења и осећања. Члан 133 КЗ, предвиђен за кажњавање деликта мишљења, вређао је памет и понижавао душу. Ту се морало протестовати. У међувремену је укинут. За уочавање неких других, мањих зала, тражи се свежина гледања и суђења која човеку у поодмаклим годинама недостаје. Живот се, и у тзв. Слободном свету, сурово односи према појединцу, поготово ако је слаб. Поводи за негодовање стално искрсавају. Ако неко скупља потписе за ослобођење Асанжа, нека ме потпише.
Моје симпатије према апатридима, боемима, бескућницима и маргиналцима, дакле, и према Т. К., нису се угасиле. Слободан сам онолико колико сам спреман на извесна одрицања, колико ми није превише стало до материјалног богатства и друштвеног успевања. Степен одрицања свако сам себи одређује према могућностима, и приоритетима. Овако или онако, остаје нам да одлучимо која нам врста полуслободе одговара.
Бенџамину Френклину (1706–1790) приписује се исказ Ubi libertas, ibi patria, што је парафраза онога Ubi bene. Без слободе, домовина је апсана; без домовине, слобода је бескућна скитница, и најбоље уточиште налази у нашој души. Тамо је најбезбеднија.