Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Zbog čega sve Narodna banka Srbije ima ustavnu obavezu da zaustavi prodaju Komercijalne banke
Komercijalna banka (KB) je nacionalno blago Srbije – izjavio je Ljubomir Mihajlović, osnivač i prvi predsednik IO ove banke povodom potpisivanja ugovora o njenoj prodaji slovenačkoj Novoj ljubljanskoj banci (NLB). Ovo mišljenje Ljube Šiptara, nedvosmisleno, deli i najšira srpska javnost, ogorčena činjenicom da se privredni i finansijski resursi države Srbije, počev od oktobra 2000. godine, nemilice i u bescenje, a bez utemeljenih stručnih analiza i kakvog-takvog nacionalnog konsenzusa, do danas prodaju i po cenu ozbiljnog ugrožavanja finansijskog i državnog suvereniteta zemlje. Koliko je narod ogorčen istinom da po diktatu MMF-a vlasti čine neprocenjivu i nenadoknadivu štetu nacionalnim interesima Srbije, a istovremeno nemoćan da bilo šta promeni, možda najbolje govori poruka s društvene mreže na kojoj je jedna Tanja napisala: „Gasim račun u dotičnoj banci prvom prilikom. Mislim da bi to trebalo da urade svi građani Srbije jer jedino na taj način možemo iskazati naš protest. Iz čisto patriotskih razloga sam otvorila račun u toj banci i iz čisto patriotskih razloga ću ga zatvoriti“!
Da smo osvešćen narod, i da razmišljamo kao Tanja i mnogi drugi rodoljubi, o prodaji Komercijalne banke, najverovatnije, ne bi bilo ni govora. Dakle, sada je glavno pitanje – može li se ostvarenje ugovora potpisanog protekle nedelje zaustaviti? Odgovor smo potražili od advokata Branka Pavlovića, konsultanta koji kaže da Narodna banka Srbije ima ustavnu i zakonsku mogućnost da to uradi. Znači, na potezu je guvernerka Jorgovanka Tabaković, koja je i pre potpisivanja ugovora ocenila da je državni budžet stabilan i da KB ne treba da prodajemo. Mogućnost, dakle, postoji, ali je krajnje neizvesno hoće li guvernerka, koja je na tu visoku i važnu državnu funkciju došla kao kadar naprednjaka, imati „petlju“ da kaže NE i upiše se u srpsku istoriju krupnim slovima.
Postoji više razloga zbog kojih KB ne treba prodati. Jedan je načelni, a to je da nije moguće imati uspešnu privredu, koja bi obezbedila održivi razvoj Srbiji, ukoliko je većina banaka u državi u stranom vlasništvu. Zato i ne postoji nijedna država na svetu koja se uspešno razvija, a da nema finansijski suveren bankarski sistem. Zašto? Zato što strane banke neće finansijski da prate razvoj preduzeća u zemlji domaćinu, jer bi takvim postupanjem potpomagale konkurenciju na račun zemalja iz kojih dolaze. Mi smo, nažalost, i pre odluke da prodamo KB, svoj finansijski sistem urušili odlukom Mlađana Dinkića da za račun stranih banaka četiri naše najjače banke budu gurnute u stečaj. Znači, i pre prodaje KB doveli smo bankarski sektor u situaciju da oko četiri petine bude u rukama stranaca, što je apsolutno pogubno. I umesto da zaustavimo taj proces, da dokapitalizacijama državnih banaka postignemo veće učešće na tržištu, mi žurimo da okončamo put u očiglednu propast.
Dakle, uvereni ste da Komercijalnu banku ne treba prodati ni po koju cenu?
Upravo tako, ni po koju cenu. Za kupca je to poklon, nula (0) dinara. Narodna banka Srbije, kao centralna banka za svoje tržište, utvrdila je nivo kapitalizacije ispod koga banka ne sme da ide, a sve preko toga su raspoloživa sredstva. Dakle, na srpskom bankarskom tržištu taj donji nivo je od 12 do 15 procenata, a kod KB taj odnos se kreće do približno 30 odsto, i razlika između ta dva procenta predstavlja raspoloživi kapital banke ili njenu sposobnost da plasira novac u tom obimu. A on je upravo približan ceni od 387 miliona evra. Kupac je taj novac iskoristio za kupovinu KB, a onda ga u KB čeka ista količina novca za sopstvene bankarske plasmane. Zato je ta „kupovina“ za kupca nula. Za Srbiju ova prodaja donosi oko 130 miliona evra, a ne 450 kako se neistinito prikazuje. Pre prodaje 83 odsto akcija država je mnogo skuplje kupila polovinu od EBRD, IFC i drugih finansijskih investitora (oko 260 miliona evra) nego što je sada prodala. Kada od cene od 387 miliona oduzmemo ovaj iznos, dobijamo oko 130 miliona, što je stvarna cena za faktički kontrolno vlasništvo nad KB. Sve dalje priče kako ovaj iznos treba uvećati za dobit itd. besmislene su, pošto bi država imala veće pravo na dobit da nije prodala banku. Da i ne pominjem da je KB treća po veličini banka u Srbiji, da ima najveću deviznu štednju građana, više od milijardu evra, i da je u 2019. ostvarila dobit od 78 miliona evra. Budžetski suficit znači da nam nije potreban neki vanredan prihod da bismo izmirili svoje obaveze kao država. Isto se odnosi na zaduženost u odnosu na BDP, što znači da ni tu nismo u zoni „crvenog“ da bismo morali da pristajemo na iznuđeni potez ove vrste. Ali čak i da jesmo, to se nikada ne radi tako da se prodaje ono što je izuzetno važno za privredni sistem zemlje. Niti jedna razvijena zemlja nije dozvolila da strane banke ostvare dominantan uticaj na njihovom finansijskom tržištu. Zato, kad se sveukupno gleda, odgovor na pitanje o prodaji KB je jednoznačno – NE! Nije trebalo, i ne treba, jer ta štetna odluka još uvek može da se spreči. Istina, predsednik Vučić je tim povodom kontradiktoran kada kaže „ja bih voleo da to bude naša banka, ali se slažem sa prodajom“.
Ako je predsednik kontradiktoran, kao što kažete, a odluka o prodaji KB ekonomski, pa čak i politički nelogična i rizična, koja je to sila mogla da navede prodavca na štetnu odluku?
Pretpostavljam da ste čuli Vučićevu izjavu da su eksperti prodaju KB ocenili kao dobar potez. Koji su to eksperti? To je kompanija „Lazard“ koja je savetnik Vlade Republike Srbije i koja odlučuje o prodaji. Kompanija „Lazard“, ocenjujući ovu transakciju dobrom, objektivno radi u interesu onih kojima KB na srpskom finansijskom tržištu smeta. U tom poslu pomogao je i bivši guverner, profesor Dejan Šoškić, izjavom da je to dobra prodaja jer smo dobili kredibilnog učesnika na tržištu, ali uz ogradu da u ovom trenutku cena nije mogla biti veća, odakle sledi da onda nije trebalo ni prodavati banku. Zanimljivo je i to da, kad predsednik Vučić kaže da su ga neki stručnjaci savetovali, on zapravo kaže da uopšte ne veruje NBS kao ključnoj instituciji države na čijem je čelu. I koja treba da ocenjuje šta je dobro a šta loše za bankarski sistem. Prema tome, prvi put je došlo ne samo do zanemarivanja mišljenja stručne javnosti, koja je lavovskim delom protiv prodaje KB, već se prvi put desilo da visoka državna funkcija, kao što je predsednik, ne veruje najvažnijoj instituciji u toj oblasti, nego nekakvom izveštaju „napisanom na 50 strana“ gde stranci cinično tvrde da se radi o pravom potezu. Imam jednu sugestiju u vezi s prodajom KB – pošto je za kupca transakcija nula, onda je važno da državni organi Srbije pažljivo prate da li je i na privatnim računima onih koji su sprovodili transakciju rezultat takođe nula. I druga stvar, sad se stvarno pokazalo da onaj ko plagira doktorat ne može da bude na visokoj državnoj funkciji, jer on ima i velike moralne probleme. Nema ničega što sam rekao da Siniša Mali ne zna, ali on nema nikakav problem s tim.
Mislite li da Jorgovanka Tabaković kao prvi čovek NBS ima u rukama potrebne argumente i instrumente da zaustavi prodaju KB, što bi u postojećim prilikama bio neverovatan čin hrabrosti i morala istovremeno?Siguran sam da ima. I moram da kažem da će nam odluka guvernerke Jorgovanke Tabaković, kakva god ona bila, u potpunosti ogoliti celu ovu transakciju. U Srbiji je postalo sasvim normalno da partijski kadrovi postupaju po zahtevima svoje stranke, ali na tako kapitalnim stvarima to ne sme da se radi na bilo kom nivou vlasti, a pogotovo na ovako visokoj i odgovornoj državnoj funkciji. Dakle, ako je gospođa Tabaković rekla da je odluka o prodaji KB pogrešna, i ima pravni mehanizam da to zaustavi, a ne uradi to, onda ćemo imati najdirektniji dokaz do koje mere je ova vrsta vladanja pogubna. Nažalost, tako je bilo i u prethodnom periodu kriminalnih privatizacija, na šta se aktuelna vlast neprestano poziva, ali nastavlja ono što je započela prethodna. Ako se partijska poslušnost nadređuje i ovako dramatičnim pitanjima kao što je prodaja KB, mi smo onda potpuno zarobljeni u jednom uskom krugu ljudi koji uopšte nisu državni funkcioneri nego partijski poslušnici.
Ukoliko se desi da NBS ne reaguje kako bi jedino bilo logično i ispravno, i ne zaustavi prodaju Komercijalne banke budzašto, postoji li neki drugi pravni lek koji bi to mogao?
Razmišljam o tome intenzivno, ali zasad nisam uspeo da nađem način jer je stvar vrlo komplikovana. Sud jednostavno može da kaže – niste ovlašćeni za tužbu. Međutim, tu treba da se postavi i jedno drugo važno pitanje – mogu li građani nekako da se zaštite od svoje države pravno, a ne samo na političkim izborima, jer su u celoj ovoj transakciji oni najviše oštećeni. Ne znači da, možda, ne postoji način i mehanizam zaštite od ovakvog nepočinstva, ali sam siguran da takvog postupka nikada nije bilo, pa samim tim ni takvog iskustva. Međutim, još jednom ponavljam – NBS ima ustavnu i zakonsku obavezu da zaustavi ovu štetočinsku prodaju Komercijalne banke.
|
SVAKO DA RADI SVOJE
Predsednik nema ingerencije u celoj ovoj transakciji oko Komercijalne banke, ali on presuđuje šta treba, a šta ne treba. Odluka, ali i direktna politička odgovornost, a možda i neka druga, leži na Ministarstvu finansija i na Vladi RS. Znači, formalno je Vlada ta koja nešto prodaje ili ne prodaje. NBS je učinila ono što je trebalo u prvom koraku, a to je da upozori da je takva transakcija loša i da Komercijalnu banku ne treba prodavati, a u drugom koraku je Narodna banka na potezu zato što je ona ovlašćena da ne odobri određenu kupovinu ukoliko proceni da je to štetno za bankarski sistem Srbije. Kao što je guvernerka ispravno rekla da ona ne može da se meša u pitanje Vlade da li će prodavati banku ili neće, tako ni predsednik ni Vlada Srbije ne mogu da se mešaju u njenu odluku da li je to rizičan potez za bankarski sistem Srbije ili nije, i postoji pravni put da NBS odbije saglasnost za ovu transakciju. |
Problem, izgleda, nije samo u dogovorenoj ceni nego i u rejtingu NLB banke?
Tačno, jer ako prodamo KB slovenačkoj NLB, sukcesoru nekadašnje Ljubljanske banke koja je opljačkala deviznu štednju građana svih bivših republika SFRJ, onda ćemo biti poraženi činjenicom da smo dali veliki brend za mali rejting. Valja se podsetiti krize koja je izbila 2008, kada su sve hartije od vrednosti koje su imale najviši rejting, a zapravo bile đubre iza koga ništa ne stoji, napravile haos na finansijskom tržištu. Međutim, sve su te nerealne procene rejtinga deo ukupne prevare na svetskom finansijskom tržištu. I baš zbog toga NBS treba da se pozove na istorijat poslovanja NLB banke, ne samo Ljubljanske banke koja je apostrofirana kao ključno nesavesno poslovanje nego je i NLB banka zbog kasnijeg rizičnog poslovanja morala da bude dokapitalizovana kako i sama ne bi otišla u bankrotstvo. I podatak da se kao većinski vlasnik NLB banke pojavljuje Meloni banka iz Njujorka, a da nije transparentno u ime kojih svojih komitenata je ta banka vlasnik, dodatni je razlog da NBS proceni da je kupac rizičan za tržište Srbije. Naročito zbog toga što ulazi cenom koja je nula i može KB da upravlja maksimalno rizično.
Očigledno je da se sve odvija po agendi MMF-a sa kojim je Republika Srbija sklopila obavezujući aranžman i o prodaji još nekoliko javnih preduzeća, zaostalih posle sveopšte rasprodaje Srbije od oktobra 2000. godine. Šta nam se tu sprema?
Koncept MMF-a je da stranci sa Zapada stave u neokolonijalni položaj sve „male“, zapravo suverene države. Oni, naravno, neće da kažu da su došli da nas moderno kolonizuju. Nego kažu, na primer EBRD – Evropska banka za obnovu i razvoj, da oni brinu o razvoju nerazvijenih. A kako to rade, takođe možemo da vidimo na primeru Komercijalne banke. Oni, kao i drugi strani investitori kakav je IFC fond, svoj procenat kupili su za 110 miliona evra a izašli su sa 260 miliona, sve razvijajući nas. Razumete li koji prihod oni sebi obezbeđuju poslujući s nama nerazvijenima, i to zbog bombardovanja i sankcija. Oni ovde ostvaruju prihod četiri puta veći nego što bi imali na američke obveznice. A govore nam da su došli da nas „razviju“! Pa, možemo li se mi razvijati ako dajemo kamatu četiri puta veću od one koju daje Amerika, a mi smo nerazvijeni! Naravno da ne možemo. Kad jednom uđemo u taj model, sve da i nigde drugde ne grešimo, oni će nas tako blokirati da nikada nećemo doći na „zelenu granu“. A to je model koji oni primenjuju po celom svetu. Mi, nažalost, do danas nismo razvili svest o tome na koje nas sve načine drže u položaju da ne možemo da se razvijamo kao kada bi se oslobodili njihove okupacije. U monetarnoj sferi nam zabranjuju da koristimo svoju valutu onako kako oni koriste svoj dolar, ili evro, jen, funtu, ili švajcarski franak pomažući svoju privredu. I još nam kažu da je moderno da imamo zakon koji nam to ne dozvoljava. Ovde smo govorili o bankarskom sektoru, ali oni na isti način uzimaju i naša javna preduzeća.
|
DA NAM JE PAMETI
Nama nije dozvoljeno da se u svojoj zemlji, i kod svoje NBS, zadužimo dinarskim kreditima za sve ono što plaćamo u dinarima, nego moramo da se zadužujemo u devizama. Zašto bih ja, na primer, uzeo 1,1 milijardu evra za auto-put, kad najveći deo obaveza plaćam u dinarima. Iste te pare mogu da uzmem kod NBS kao Republika Srbija, i onda sam dužan Narodnoj banci kredit u dinarima na 30 godina sa kamatom 0,5 odsto, i plaćam isto kao kad uzmem evre pa ih promenim u dinare. U tom slučaju ja biram ko će biti izvođač radova, a ako se zadužim u devizama, moram posao da dam strancu kako bi on pokupio „kajmak“. A i zašto bismo nekome davali sredstva za dokapitalizaciju, kad Srbija može da se zaduži kod NBS i dokapitalizuje i Komercijalnu banku i Banku Poštansku štedionicu sa po milijardu evra u dinarima i napravi od njih nadmoćne banke na našem tržištu. |
Da li je, onda, zabluda da su u privatizaciji posle 2000. naša preduzeća uzeli domaći tajkuni?
Naravno da je zabluda. O preduzeća u Srbiji tokom prethodne privatizacije najviše su se „omastili“ stranci. Domaći tajkuni dobili su samo delić velikog kolača, tek da „pokriju“ strance koji su pokupovali sve što je bilo profitabilno na tržištu Srbije. Sve! Naravno, stranci najpre „gađaju“ javna preduzeća koja su ozbiljan motor razvoja, i u tome su u velikoj meri uspeli. Evo, nedavno smo imali apsolutno štetnu prodaju PKB-a, pa prodaju NIS-a, takođe pogrešnu. Smederevo je dobro da su uzeli Kinezi jer niko osim njih i ne bi mogao da upravlja tim gigantom, na stranu to što je veliki zagađivač. Nije stvar u tome da mi ne možemo da imamo strani kapital nego u tome da on ne može da bude osnov, motor našeg privrednog razvoja. Nije sporno da strani kapital uđe i u bankarski sektor, ali ne sme da bude dominantan. U javnim preduzećima praktično smo ostali na velikim komunalnim gradskim sistemima, na Telekomu kao državnom preduzeću i Elektroprivredi koja je već „rasparčana“, ali je mi i dalje doživljavamo kao celovit sistem. Najpre će uslediti privatizacija dispečerskog sistema, naprosto će „uleteti“ u središnji deo, i onda kroz to uzeti sve što žele. To su sve pogrešne stvari. Mi veoma loše upravljamo EPS-om, ali to je rešivo – dovedete kvalitetan menadžment. Prethodni uslov je da imamo političare koji će nacionalni interes pretpostaviti bilo kakvim integracijama i bilo kakvom zapadnom interesu. Takvi bi kadrovi upravljali državom kako treba. Dakle, važno je da pružamo otpor na svakoj tački u Srbiji koja je strateški interes za strance. Kad to kažem, mislim da svako od nas treba da radi samo koliko može, ali ne manje od toga, i rezultat neće izostati. Kao što vidimo na primeru litija u Crnoj Gori. Ništa više od toga. Prema tome, mi imamo dve mogućnosti – jedno je da se ja, znajući šta je loše, pravim lud i da hvalim kako je to dobro da bih profitirao. Ili da, jednostavno, kažem da ne pristajem na nemoralno i nedolično ponašanje, jer seljačka Srbija je svojevremeno nas zato i školovala, da pamet koristimo u interesu srpskog naroda i države. A ne protiv svoje države, u korist nekog drugog. Dakle, da vidimo šta ja mogu da uradim, a šta neko drugi može. Alternativa našoj borbi je pasivnost koja vodi u samo još gore stanje u državi i društvu. Da li ćemo biti uspešni u toj borbi, ne znam. Ali sigurno ćemo biti neuspešni ako se ne budemo borili. Otuda je borba jedino što vredi činiti.
A kad će biti okončan stečaj četiri najveće državne banke – Beogradske banke, Investbanke, Beobanke i Jubanke, koji traje 19 godina?
Treba da znate da se naša država od 2001. godine do danas u kontinuitetu ne bavi time da ostvari kontrolu na finansijskom tržištu, nego time kako da je izgubi. Dakle, potpuno suprotno od onoga što bi trebalo da radi. Da se razumemo, posle 19 godina te banke su i dalje pozitivne, uprkos silnom čerupanju, i stečaj zbog toga ne može da se okonča. Te banke i dalje imaju višak koji dokazuje da nikada nisu smele da budu gurnute u stečaj. Kad uzmete sve njihove obaveze, sa svim otpisima potraživanja koje su uradili, sa svim delimičnim naplatama, opraštajući deo dugova, sa svim lošim upravljanjem, one su i dalje finansijski pozitivne. Sve obaveze na jednoj strani, a na drugoj strani sva njihova imovina koja je veća. Sve je te banke u stečaj gurnuo ekspert Mlađan Dinkić, da bi napravio prostor stranim bankama, i koji je proglašen najboljim ekonomistom Evrope tog vremena. Oni koji su došli posle Dinkića nastavljaju njegovu politiku. Na odgovornost može da ga pozove neko ko zna da nije dobro urušavati finansijski suverenitet zemlje, a ne onaj koji nastavlja da ga urušava. Iz ove perspektive mogu da kažem da je Dinkić za njih avangarda, nedostižna veličina koja je jednim udarcem uradila ono sa čime se ovi muče godinama. To bi mogao da uradi samo onaj ko bi rekao da je nacionalni suverenitet, i u okviru njega i finansijski – izuzetno važan, i da je naš narod važniji od stranaca. Trebalo bi najpre definisati u kojim nas sve oblastima stranci drže zarobljenima, a onda napraviti 300 kontramera i realizovati ih sukcesivno u nekom doglednom vremenu.
Vlasti u Srbiji su i u finansijskom sektoru i u privatizaciji, svesno ili nesvesno, u znanju ili neznanju, učinile mnoge štetne stvari za državu i narod. Da li bi Komercijalna banka, čiju smo eventualnu prodaju doživeli kao kulminaciju nepočinstva, mogla da bude neka prekretnica?
U privatizaciji su prvenstvo imali stranci, koji su pored toga dobijali razne pogodnosti. Međunarodni ugovori sa strancima su uglavnom nepovoljni za nas. Carine su oborene odmah na stopu koja je ispod prosečne stope carine u Australiji, znači privredu smo izložili konkurenciji većoj nego Australija koja je neuporedivo razvijenija i bogatija od Srbije. U medijima je dominantan postao prozapadni ugao gledanja na stvari, u obrazovanju smo uveli dualni sistem koji podrazumeva uglavnom školovanje za zanate potrebne Nemačkoj, zdravstvo smo doveli dotle da naše skupo školovane kadrove organizovano šaljemo da rade u inostranstvu. Vojsku smo potpuno razbili, a kad pokušavamo da je oporavimo, odmah nam prete. U Srbiji 70 odsto udžbenika štampaju Nemci uz pomoć svojih potkolonizatora Hrvata. Znači, svi smo stavljeni u funkciju strancima, što je dodatni dokaz da se kolonizator instalirao u sve segmente našeg društva, a naše vlasti ne samo da neće da kažu da to ne valja nego kolonizaciju još hvale kao nešto dobro. Osnovna stvar na primeru Komercijalne banke je da se osvestimo, da kažemo da to ne valja, a onda će se pojaviti i neka nova platforma za razvoj Srbije, i doći ćemo do Dinkića.
