Бранко Павловић: На потезу је – Јоргованка!

Због чега све Народна банка Србије има уставну обавезу да заустави продају Комерцијалне банке

Комерцијална банка (КБ) је национално благо Србије – изјавио је Љубомир Михајловић, оснивач и први председник ИО ове банке поводом потписивања уговора о њеној продаји словеначкој Новој љубљанској банци (НЛБ). Ово мишљење Љубе Шиптара, недвосмислено, дели и најшира српска јавност, огорчена чињеницом да се привредни и финансијски ресурси државе Србије, почев од октобра 2000. године, немилице и у бесцење, а без утемељених стручних анализа и каквог-таквог националног консензуса, до данас продају и по цену озбиљног угрожавања финансијског и државног суверенитета земље. Колико је народ огорчен истином да по диктату ММФ-а власти чине непроцењиву и ненадокнадиву штету националним интересима Србије, а истовремено немоћан да било шта промени, можда најбоље говори порука с друштвене  мреже на којој је једна Тања написала: „Гасим рачун у дотичној банци првом приликом. Мислим да би то требало да ураде сви грађани Србије јер једино на тај начин можемо исказати наш протест. Из чисто патриотских разлога сам отворила рачун у тој банци и из чисто патриотских разлога ћу га затворити“!
Да смо освешћен народ, и да размишљамо као Тања и многи други родољуби, о продаји Комерцијалне банке, највероватније, не би било ни говора. Дакле, сада је главно питање – може ли се остварење уговора потписаног протекле недеље зауставити? Одговор смо потражили од адвоката Бранка Павловића, консултанта који каже да Народна банка Србије има уставну и законску могућност да то уради. Значи, на потезу је гувернерка Јоргованка Табаковић, која је и пре потписивања уговора оценила да је државни буџет стабилан и да КБ не треба да продајемо. Могућност, дакле, постоји, али је крајње неизвесно хоће ли гувернерка, која је на ту високу и важну државну функцију дошла као кадар напредњака, имати „петљу“ да каже НЕ и упише се у српску историју крупним словима.

[restrict] Ви сте, господине Павловићу, међу првима стали у јавну одбрану националног интереса у КБ. Којим разлозима браните свој став?
Постоји више разлога због којих КБ не треба продати. Један је начелни, а то је да није могуће имати успешну привреду, која би обезбедила одрживи развој Србији, уколико је већина банака у држави у страном власништву. Зато и не постоји ниједна држава на свету која се успешно развија, а да нема финансијски суверен банкарски систем. Зашто? Зато што стране банке неће финансијски да прате развој предузећа у земљи домаћину, јер би таквим поступањем потпомагале конкуренцију на рачун земаља из којих долазе. Ми смо, нажалост, и пре одлуке да продамо КБ, свој финансијски систем урушили одлуком Млађана Динкића да за рачун страних банака четири наше најјаче банке буду гурнуте у стечај. Значи, и пре продаје КБ довели смо банкарски сектор у ситуацију да око четири петине буде у рукама странаца, што је апсолутно погубно. И уместо да зауставимо тај процес, да докапитализацијама државних банака постигнемо веће учешће на тржишту, ми журимо да окончамо пут у очигледну пропаст. 
Дакле, уверени сте да Комерцијалну банку не треба продати ни по коју цену?
Управо тако, ни по коју цену. За купца је то поклон, нула (0) динара. Народна банка Србије, као централна банка за своје тржиште, утврдила је ниво капитализације испод кога банка не сме да иде, а све преко тога су расположива средства. Дакле, на српском банкарском тржишту тај доњи ниво је од 12 до 15 процената, а код КБ тај однос се креће до приближно 30 одсто, и разлика између та два процента представља расположиви капитал банке или њену способност да пласира новац у том обиму. А он је управо приближан цени од 387 милиона евра. Купац је тај новац искористио за куповину КБ, а онда га у КБ чека иста количина новца за сопствене банкарске пласмане. Зато је та „куповина“ за купца нула. За Србију ова продаја доноси око 130 милиона евра, а не 450 како се неистинито приказује. Пре продаје 83 одсто акција држава је много скупље купила половину од ЕБРД, ИФЦ и других финансијских инвеститора (око 260 милиона евра) него што је сада продала. Када од цене од 387 милиона одузмемо овај износ, добијамо око 130 милиона, што је стварна цена за фактички контролно власништво над КБ. Све даље приче како овај износ треба увећати за добит итд. бесмислене су, пошто би држава имала веће право на добит да није продала банку. Да и не помињем да је КБ трећа по величини банка у Србији, да има највећу девизну штедњу грађана, више од милијарду евра, и да је у 2019. остварила добит од 78 милиона евра. Буџетски суфицит значи да нам није потребан неки ванредан приход да бисмо измирили своје обавезе као држава. Исто се односи на задуженост у односу на БДП, што значи да ни ту нисмо у зони „црвеног“ да бисмо морали да пристајемо на изнуђени потез ове врсте. Али чак и да јесмо, то се никада не ради тако да се продаје оно што је изузетно важно за привредни систем земље. Нити једна развијена земља није дозволила да стране банке остваре доминантан утицај на њиховом финансијском тржишту. Зато, кад се свеукупно гледа, одговор на питање о продаји КБ је једнозначно – НЕ! Није требало, и не треба, јер та штетна одлука још увек може да се спречи. Истина, председник Вучић је тим поводом контрадикторан када каже „ја бих волео да то буде наша банка, али се слажем са продајом“. 
Ако је председник контрадикторан, као што кажете, а одлука о продаји КБ економски, па чак и политички нелогична и ризична, која је то сила могла да наведе продавца на штетну одлуку? 
Претпостављам да сте чули Вучићеву изјаву да су експерти продају КБ оценили као добар потез. Који су то експерти? То је компанија „Лазард“ која је саветник Владе Републике Србије и која одлучује о продаји. Компанија „Лазард“, оцењујући ову трансакцију добром, објективно ради у интересу оних којима КБ на српском финансијском тржишту смета. У том послу помогао је и бивши гувернер, професор Дејан Шошкић, изјавом да је то добра продаја јер смо добили кредибилног учесника на тржишту, али уз ограду да у овом тренутку цена није могла бити већа, одакле следи да онда није требало ни продавати банку. Занимљиво је и то да, кад председник Вучић каже да су га неки стручњаци саветовали, он заправо каже да уопште не верује НБС као кључној институцији државе на чијем је челу. И која треба да оцењује шта је добро а шта лоше за банкарски систем. Према томе, први пут је дошло не само до занемаривања мишљења стручне јавности, која је лавовским делом против продаје КБ, већ се први пут десило да висока државна функција, као што је председник, не верује најважнијој институцији у тој области, него некаквом извештају „написаном на 50 страна“ где странци цинично тврде да се ради о правом потезу. Имам једну сугестију у вези с продајом КБ – пошто је за купца трансакција нула, онда је важно да државни органи Србије пажљиво прате да ли је и на приватним рачунима оних који су спроводили трансакцију резултат такође нула. И друга ствар, сад се стварно показало да онај ко плагира докторат не може да буде на високој државној функцији, јер он има и велике моралне проблеме. Нема ничега што сам рекао да Синиша Мали не зна, али он нема никакав проблем с тим.
Мислите ли да Јоргованка Табаковић као први човек НБС има у рукама потребне аргументе и инструменте да заустави продају КБ, што би у постојећим приликама био невероватан чин храбрости и морала истовремено?
Сигуран сам да има. И морам да кажем да ће нам одлука гувернерке Јоргованке Табаковић, каква год она била, у потпуности оголити целу ову трансакцију. У Србији је постало сасвим нормално да партијски кадрови поступају по захтевима своје странке, али на тако капиталним стварима то не сме да се ради на било ком нивоу власти, а поготово на овако високој и одговорној државној функцији. Дакле, ако је госпођа Табаковић рекла да је одлука о продаји КБ погрешна, и има правни механизам да то заустави, а не уради то, онда ћемо имати најдиректнији доказ до које мере је ова врста владања погубна. Нажалост, тако је било и у претходном периоду криминалних приватизација, на шта се актуелна власт непрестано позива, али наставља оно што је започела претходна. Ако се партијска послушност надређује и овако драматичним питањима као што је продаја КБ, ми смо онда потпуно заробљени у једном уском кругу људи који уопште нису државни функционери него партијски послушници.
Уколико се деси да НБС не реагује како би једино било логично и исправно, и не заустави продају Комерцијалне банке будзашто, постоји ли неки други правни лек који би то могао?
Размишљам о томе интензивно, али засад нисам успео да нађем начин јер је ствар врло компликована. Суд једноставно може да каже – нисте овлашћени за тужбу. Међутим, ту треба да се постави и једно друго важно питање – могу ли грађани некако да се заштите од своје државе правно, а не само на политичким изборима, јер су у целој овој трансакцији они највише оштећени. Не значи да, можда, не постоји начин и механизам заштите од оваквог непочинства, али сам сигуран да таквог поступка никада није било, па самим тим ни таквог искуства. Међутим, још једном понављам – НБС има уставну и законску обавезу да заустави ову штеточинску продају Комерцијалне банке.

СВАКО ДА РАДИ СВОЈЕ

Председник нема ингеренције у целој овој трансакцији око Комерцијалне банке, али он пресуђује шта треба, а шта не треба. Одлука, али и директна политичка одговорност, а можда и нека друга, лежи на Министарству финансија и на Влади РС. Значи, формално је Влада та која нешто продаје или не продаје. НБС је учинила оно што је требало у првом кораку, а то је да упозори да је таква трансакција лоша и да Комерцијалну банку не треба продавати, а у другом кораку је Народна банка на потезу зато што је она овлашћена да не одобри одређену куповину уколико процени да је то штетно за банкарски систем Србије. Као што је гувернерка исправно рекла да она не може да се меша у питање Владе да ли ће продавати банку или неће, тако ни председник ни Влада Србије не могу да се мешају у њену одлуку да ли је то ризичан потез за банкарски систем Србије или није, и постоји правни пут да НБС одбије сагласност за ову трансакцију. 

Проблем, изгледа, није само у договореној цени него и у рејтингу НЛБ банке?
Тачно, јер ако продамо КБ словеначкој НЛБ, сукцесору некадашње Љубљанске банке која је опљачкала девизну штедњу грађана свих бивших република СФРЈ, онда ћемо бити поражени чињеницом да смо дали велики бренд за мали рејтинг. Ваља се подсетити кризе која је избила 2008, када су све хартије од вредности које су имале највиши рејтинг, а заправо биле ђубре иза кога ништа не стоји, направиле хаос на финансијском тржишту. Међутим, све су те нереалне процене рејтинга део укупне преваре на светском финансијском тржишту. И баш због тога НБС треба да се позове на историјат пословања НЛБ банке, не само Љубљанске банке која је апострофирана као кључно несавесно пословање него је и НЛБ банка због каснијег ризичног пословања морала да буде докапитализована како и сама не би отишла у банкротство. И податак да се као већински власник НЛБ банке појављује Мелони банка из Њујорка, а да није транспарентно у име којих својих комитената је та банка власник, додатни је разлог да НБС процени да је купац ризичан за тржиште Србије. Нарочито због тога што улази ценом која је нула и може КБ да управља максимално ризично.  
Очигледно је да се све одвија по агенди ММФ-а са којим је Република Србија склопила обавезујући аранжман и о продаји још неколико јавних предузећа, заосталих после свеопште распродаје Србије од октобра 2000. године. Шта нам се ту спрема?
Концепт ММФ-а је да странци са Запада ставе у неоколонијални положај све „мале“, заправо суверене државе. Они, наравно, неће да кажу да су дошли да нас модерно колонизују. Него кажу, на пример ЕБРД – Европска банка за обнову и развој, да они брину о развоју неразвијених. А како то раде, такође можемо да видимо на примеру Комерцијалне банке. Они, као и други страни инвеститори какав је ИФЦ фонд, свој проценат купили су за 110 милиона евра а изашли су са 260 милиона, све развијајући нас. Разумете ли који приход они себи обезбеђују послујући с нама неразвијенима, и то због бомбардовања и санкција. Они овде остварују приход четири пута већи него што би имали на америчке обвезнице. А говоре нам да су дошли да нас „развију“! Па, можемо ли се ми развијати ако дајемо камату четири пута већу од оне коју даје Америка, а ми смо неразвијени! Наравно да не можемо. Кад једном уђемо у тај модел, све да и нигде другде не грешимо, они ће нас тако блокирати да никада нећемо доћи на „зелену грану“. А то је модел који они примењују по целом свету. Ми, нажалост, до данас нисмо развили свест о томе на које нас све начине држе у положају да не можемо да се развијамо као када би се ослободили њихове окупације. У монетарној сфери нам забрањују да користимо своју валуту онако како они користе свој долар, или евро, јен, фунту, или швајцарски франак помажући своју привреду. И још нам кажу да је модерно да имамо закон који нам то не дозвољава. Овде смо говорили о банкарском сектору, али они на исти начин узимају и наша јавна предузећа.

ДА НАМ ЈЕ ПАМЕТИ

Нама није дозвољено да се у својој земљи, и код своје НБС, задужимо динарским кредитима за све оно што плаћамо у динарима, него морамо да се задужујемо у девизама. Зашто бих ја, на пример, узео 1,1 милијарду евра за ауто-пут, кад највећи део обавеза плаћам у динарима. Исте те паре могу да узмем код НБС као Република Србија, и онда сам дужан Народној банци кредит у динарима на 30 година са каматом 0,5 одсто, и плаћам исто као кад узмем евре па их променим у динаре. У том случају ја бирам ко ће бити извођач радова, а ако се задужим у девизама, морам посао да дам странцу како би он покупио „кајмак“. А и зашто бисмо некоме давали средства за докапитализацију, кад Србија може да се задужи код НБС и докапитализује и Комерцијалну банку и Банку Поштанску штедионицу са по милијарду евра у динарима и направи од њих надмоћне банке на нашем тржишту.

Да ли је, онда, заблуда да су у приватизацији после 2000. наша предузећа узели домаћи тајкуни?
Наравно да је заблуда. О предузећа у Србији током претходне приватизације највише су се „омастили“ странци. Домаћи тајкуни добили су само делић великог колача, тек да „покрију“ странце који су покуповали све што је било профитабилно на тржишту Србије. Све! Наравно, странци најпре „гађају“ јавна предузећа која су озбиљан мотор развоја, и у томе су у великој мери успели. Ево, недавно смо имали апсолутно штетну продају ПКБ-а, па продају НИС-а, такође погрешну. Смедерево је добро да су узели Кинези јер нико осим њих и не би могао да управља тим гигантом, на страну то што је велики загађивач. Није ствар у томе да ми не можемо да имамо страни капитал него у томе да он не може да буде основ, мотор нашег привредног развоја. Није спорно да страни капитал уђе и у банкарски сектор, али не сме да буде доминантан. У јавним предузећима практично смо остали на великим комуналним градским системима, на Телекому као државном предузећу и Електропривреди која је већ „распарчана“, али је ми и даље доживљавамо као целовит систем. Најпре ће уследити приватизација диспечерског система, напросто ће „улетети“ у средишњи део, и онда кроз то узети све што желе. То су све погрешне ствари. Ми веома лоше управљамо ЕПС-ом, али то је решиво – доведете квалитетан менаџмент. Претходни услов је да имамо политичаре који ће национални интерес претпоставити било каквим интеграцијама и било каквом западном интересу. Такви би кадрови управљали државом како треба. Дакле, важно је да пружамо отпор на свакој тачки у Србији која је стратешки интерес за странце. Кад то кажем, мислим да свако од нас треба да ради само колико може, али не мање од тога, и резултат неће изостати. Као што видимо на примеру литија у Црној Гори. Ништа више од тога. Према томе, ми имамо две могућности – једно је да се ја, знајући шта је лоше, правим луд и да хвалим како је то добро да бих профитирао. Или да, једноставно, кажем да не пристајем на неморално и недолично понашање, јер сељачка Србија је својевремено нас зато и школовала, да памет користимо у интересу српског народа и државе. А не против своје државе, у корист неког другог. Дакле, да видимо шта ја могу да урадим, а шта неко други може. Алтернатива нашој борби је пасивност која води у само још горе стање у држави и друштву. Да ли ћемо бити успешни у тој борби, не знам. Али сигурно ћемо бити неуспешни ако се не будемо борили. Отуда је борба једино што вреди чинити.
А кад ће бити окончан стечај четири највеће државне банке – Београдске банке, Инвестбанке, Беобанке и Јубанке, који траје 19 година?
Треба да знате да се наша држава од 2001. године до данас у континуитету не бави тиме да оствари контролу на финансијском тржишту, него тиме како да је изгуби. Дакле, потпуно супротно од онога што би требало да ради. Да се разумемо, после 19 година те банке су и даље позитивне, упркос силном черупању, и стечај због тога не може да се оконча. Те банке и даље имају вишак који доказује да никада нису смеле да буду гурнуте у стечај. Кад узмете све њихове обавезе, са свим отписима потраживања које су урадили, са свим делимичним наплатама, опраштајући део дугова, са свим лошим управљањем, оне су и даље финансијски позитивне. Све обавезе на једној страни, а на другој страни сва њихова имовина која је већа. Све је те банке у стечај гурнуо експерт Млађан Динкић, да би направио простор страним банкама, и који је проглашен најбољим економистом Европе тог времена. Они који су дошли после Динкића настављају његову политику. На одговорност може да га позове неко ко зна да није добро урушавати финансијски суверенитет земље, а не онај који наставља да га урушава. Из ове перспективе могу да кажем да је Динкић за њих авангарда, недостижна величина која је једним ударцем урадила оно са чиме се ови муче годинама. То би могао да уради само онај ко би рекао да је национални суверенитет, и у оквиру њега и финансијски – изузетно важан, и да је наш народ важнији од странаца. Требало би најпре дефинисати у којим нас све областима странци држе заробљенима, а онда направити 300 контрамера и реализовати их сукцесивно у неком догледном времену.
Власти у Србији су и у финансијском сектору и у приватизацији, свесно или несвесно, у знању или незнању, учиниле многе штетне ствари за државу и народ. Да ли би Комерцијална банка, чију смо евентуалну продају доживели као кулминацију непочинства, могла да буде нека прекретница?
У приватизацији су првенство имали странци, који су поред тога добијали разне погодности. Међународни уговори са странцима су углавном неповољни за нас. Царине су оборене одмах на стопу која је испод просечне стопе царине у Аустралији, значи привреду смо изложили конкуренцији већој него Аустралија која је неупоредиво развијенија и богатија од Србије. У медијима је доминантан постао прозападни угао гледања на ствари, у образовању смо увели дуални систем који подразумева углавном школовање за занате потребне Немачкој, здравство смо довели дотле да наше скупо школоване кадрове организовано шаљемо да раде у иностранству. Војску смо потпуно разбили, а кад покушавамо да је опоравимо, одмах нам прете. У Србији 70 одсто уџбеника штампају Немци уз помоћ својих потколонизатора Хрвата. Значи, сви смо стављени у функцију странцима, што је додатни доказ да се колонизатор инсталирао у све сегменте нашег друштва, а наше власти не само да неће да кажу да то не ваља него колонизацију још хвале као нешто добро. Основна ствар на примеру Комерцијалне банке је да се освестимо, да кажемо да то не ваља, а онда ће се појавити и нека нова платформа за развој Србије, и доћи ћемо до Динкића.

[/restrict] онлайн займ онлайн займ одобрение 100займ срочно в москвезайм плохой кредитной историей

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *